Димитрије Бунтић
Трећа рука
Седе испред радње на малим столицама и убијају време и себе. У
продавницу ретко ко да завири. Само понеки летимични поглед
на излог. И оне виде да нећете много да их узнемиравате. И не
љуте се на вас. Седе или стоје. По двије или три заједно. Из суседне
продавнице. На мини сточићу пуши се кафа. Догорева цигарета.
Зврји мобилни. Да ли да спусти цигарету и узме мобилни? Друга
рука држи јој шољицу кафе. Иста прича и са колегиницом до ње.
Држи мобилни. Везе ли везе. К’о сингерица. У другој руци врела
кафа. Запаљена цигарета само што се не омакне са сточића. Ух!
Што нема још једну руку!? Па да све буде под контролом. И ка-
фа. И цигарета. И цигара. И мобилни. Неправда, што би рекао си-
роти, мали, преплашени Калимеро. Их, само да има ту трећу руку!
Где би јој био крај? Овако увек има трауме и штрецања. Чему да
се пре посвети? Врућој кафи, упаљеној цигарети, или неваљалом
мобилном који нема душу. Само се нешто измотава. Не да јој мира.
Па ко је то опет сад? Газда тражи извештај о промету до 14 ча-
сова. Шта да му каже кад нико није ни улазио у бутик? Нема про-
мета, ни плате. Иш, на улицу. А цигарете нису баш ни јевтине.
Мислим да је “давидов” два еврића кутија. Две дневно пута три-
десет дана. Па ти, мој Србине, узми оловку у руке. Израчунај
месечно пута 12 у години. Плус кафа. Барем пет дневно. А колико
се само намучила да пуши! Да не изгледа глупа међу колегиницама.
А тек мобилини!? Док пошаље петнаестак најнижих цена за стан
и за кола. Плус пут око света или крстарење Волгом. Знате ли ви
колико то кошта!? Ко ће то да издржи? Зна се. Татица, мамица, по-
грбљени дедица, обогаљена бакица. Да се дете не мучи. И станчић
са телефоном и грејањем. Да нам се дете не злопати. Срце бакино!
А оно, дете, трпи максимално. Како да се снађе да истовремено
држи врелу кафу, упаљену цигарету и мобилни који звони ли
звони. Шта да ради када има само две руке? Дође јој да заплаче
од беса. Зашто тај Свевишњи није уградио још једну, трећу руку?
Ако је шест дана радио и направио читав свет, могао је да остане
мало прековремено. Шта би му фалило? Како није могао да пред-
види, поред кафе и цигарете, и ту трећу руку за мобилни? Ниш-
та ми није јасно. Како да направи такву омашку? Љута је и на
дарвинисте. Зашто еволуционисти, за ових стотину и кусур го-
дина, нису успели да некако накалемне, клонирају ту трећу руку
која толико недостаје нашим лепотицама испред бутика, на тро-
тоарима, са кафом, цигаретом и мобилним. Превише посла за две
руке. Без муштерија, без купаца, без спонзора, са џангризавим
газдама.
Има ли шансе да се дође до треће руке да се исправи пропуст
креациониста и еволуциониста? Не ради ми кликер. Као да је
зарибао. Тако жалим сироте лепотице што имају само две руке за
толико посла испред бутика, на тротоару.
Радивоје Микић
Облик и значење у роману“Кад су цветале тикве”Драгослава Михаиловића
“У уметности постоји само форма
која је проживљена и обрађена изнутра”
Жан Русе
Објавивши прве књиге крајем шездесетих година прошлог века
(“Фреде, лаку ноћ”, 1967, “Кад су цветале тикве”, 1968), Драгослав
Михаиловић је наишао на врло леп пријем и код читалаца и код
критике. А то може да значи само – да се овај писац појавио у тре-
нутку кад као да се чекало на њега. Приповетке и романи са те-
матиком везаном за Други светски рат као да више нису привлачили
већу пажњу, па је и писац најприврженији овој тематици, Михаило
Лалић, почео да се припрема за писање романа из циклуса који
започиње “Ратном срећом”, док су, опет, представници различитих
струја модерног прозног израза, на једној страни, упловили у неку
врсту херметичности, а, на другој страни, у понављање онога што
је авангарда између два рата већ увела као књижевни експеримент.
Отуда је појава писца који и сам доноси врло велике и важне но-
вине, превасходно у техници приповедања, али који, ни по коју
цену, не жели да злоставља читаоца, који, уз све то, настоји да
подлогу за трагичко виђење људске судбине пронађе у сфери сва-
кодневног живота света социјално/културне периферије. А кад је
Михаиловић почео да објављује књиге своје документарне про-
зе под насловом “Голи оток”, његове приповетке и романи су
добили додатну везу са оним облицима људске егзистенције који
су, на једној страни, сведочанство о патњи и страдању, а, на дру-
гој страни, су били указивање на то да књижевност и данас има
обавезу да се окрене оној сфери људских искустава у којој се о-
гледа ужасна стварност једног доба. А то може да значи само јед-
но – Драгослав Михаиловић је писац који нас је подсетио на то
да је књижевност уметност која, упркос високом артизму којег се
он никако не одриче, настоји да осветљава оне области људског
живота из којих се испреда оно што је дубоко трагичко, оно што
је сведочанство о паду и поразу. О томе сведоче, свако на свој
начин, сва дела Драгослава Михаиловића, али, чини се, посебно
упечатљиво роман “Кад су цветале тикве”.
Роман “Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића спада
у она прозна дела која нас, после читања, доводе у парадоксалан
положај. С једне стране, знамо да смо, све време, у рукама држали
роман, а после читања нас, с друге стране, дуго обузима дубока
меланхолија, као да смо, заправо, читали неко лирско дело као што
је, примера ради, “Ламент над Београдом” Милоша Црњанског, још
једно од великих дела српске књижевности у којима се “понорна
туга” емигрантског живота појављује као сама тематска или боље
рећи семантичка основа, као раван са које нам се објављује једна
дубоко песимистичка визија људске судбине постављене наспрам
онога што пролазност не може да захвати. Како је један овакав
парадокс уопште могућ? И шта га то од књижевних својстава Ми-
хаиловићевог романа омогућава? И на који начин? Ако знамо да
је “Ламент над Београдом” песничка творевина у најужем смислу,
ако је он, другим речима, дуга песма или поема која има врло сло-
жену организацију (два тематска тока, два типа строфа са изра-
зито опонираном интонацијом и са том интонацијом врло бриж-
љиво усклађеним семантичким слојевима), онда нема сумње да и
роман Драгослава Михаиловића мора имати барем нека лирска
својства, да мора, и са морфолошког и са тематског аспекта по-
сматрано, спадати у тзв. лирске романе, о којима се у науци о књи-
жевности већ поодавно говори. А за лирске романе је Ралф Фрид-
ман рекао да им је положај такође “парадоксалан”, пошто се рома-
ни обично “повезују са приповедањем” и пошто у њима читалац
тражи ликове “с којима се може идентификовати, радњу у којој
би се могао ангажовати, или идеје и моралне дилеме које ће се
на његове очи драматизовати” (Фридман, 1968, 491). И кад баци
поглед на Михаиловићев роман, читалац у њему налази све ове
елементе. Ту је и приповедање и ликови са којима се читалац
идентификује, радња која га снажно заокупља а ту су и идеје и
моралне дилеме које се, идући од почетка ка крају приче, врло
видљиво драматизују.
А сам Ралф Фридман каже да “лирска поезија значи изражавање
осећања или тема у сликама или музички” и да роман који се може
означити као лирски “скреће читаочеву пажњу са људи и догађаја
на форму. Уобичајени драматски ток догађаја у роману постаје
ткање слика, а личности се појављују као personae за себе. Лирски
роман, дакле, није суштински дефинисан поетским стилом или
нападном прозом. Сваки роман се може винути до таквих језич-
ких висина или садржати делове који сабијају свет у слике. Пре
би се могло рећи да је лирски роман јединствени облик који тран-
сцендира каузални и темпорални ток казивања у оквиру романа.
То је хибридни жанр који употребљава роман да би се приближио
функцији лирске песме” (Фридман, 1968, 491). А хибридни жанрови
се јављају још у књижевности романтизма и до њих непосредно
доводи доминација лирике, односно уверење Аугуста Вилхелма
Шлегела да је поезија “нека врста заједничког средишта свих
уметности, у које се оне враћају и из којег поново излазе” (Шлегел,
1967, 85). А последица доминације лирике је, између осталог, и
по-јава лирског романа до које је и дошло најпре у књижевности
романтизма. Ако су хибридни жанрови у романтизму били још
далеко од оног облика који ће добити у време авангарде (тада се
јављају и дела као што су “Људи говоре” Растка Петровића, за које
Марко Ристић каже: “то дело које је роман или новела, повест или
дијалог, односно дијалогисани одломак једног транспонираног
путописа, а можда пре свега једна поема” (Ристић,1977, 206 )), онда
су они били само наговештај једног данас врло раширеног облика.
Кад са ових општих питања поглед усмеримо на сам књижевни
текст о коме је реч, кад, другим речима, погледамо оно на шта
нам као на посебно важну одлику лирског романа указује Ралф
Фридман, а то је форма Михаиловићевог романа, видимо да је реч
о кратком роману који је исприповедан у првом лицу, у питању
је тзв. ретроспективно приповедање, у питању је прича која је, и
пре но што почне, подвргнута тумачењу. А то тумачење је уистину
необично, пошто је, као мото романа, узето из дела које припада
старој српској књижевности (у питању је Данилов ученик, односно
реч је о XIII – XIV веку): “Ево, лишени славе своје, у понижењу
ве-ликом стојимо, вођени силом куда нећемо”. А појава овог
фрагмен-та у Михаиловићевом роману показује да постоје два
приповедача – Љуба Сретеновић, Љуба Врапче који нам предочава
своју жи-вотну причу и имплицитни приповедач који се видљиво
оглашава само кроз избор овог фрагмента из дела Даниловог
ученика. А пошто је у том фрагменту из дела Даниловог ученика
изложена особена визија људске судбине која се суштински
обликује мимо сваког облика иманенције (човек иде не тамо где
хоће већ тамо где мора) и пошто иманенцију људске судбине не
само што укида сила већ та иста сила човеку одузима сваки облик
достојанства (намећући му, у исто време, велико понижење), нема
сумње да овај цитат из дела Даниловог ученика репрезентује ону
тачку гледишта коју читалац непосредно не види али њено дејство
осећа све време и која, суштински гледано, обликује онај дубоко
меланхолични утисак с којим читалац склапа корице. Другим ре-
чима, тај крипто-приповедач је ту да нам да интерпретацију при-
че са којом се срећемо у роману “Кад су цветале тикве”, он треба
да нам омогући да главног јунака видимо као човека који је “ли-
шен славе своје” и који “у понижењу великом стоји” и уз све то је
“вођен силом куда неће”. Очито је да нам овај приповедач омогу-
ћава да видимо још нешто – димензију универзалног у искуству
Михаиловићевог јунака, што значи да се, у својим најдубљим
семантичким слојевима, роман “Кад су цветале тикве”, пројектује
на једну широко засновану цитатну подлогу коју образују све
оне визије људске судбине које подразумевају идеју понављања,
враћања онога што је у пређашњим временима већ било. А основни
извор оваквог виђења људске судбине је мит и то је разлог што
читалац, док чита роман, све време осећа сложеност семантичке
перспективе коју не може да обликује сам Љуба Сретеновић.
Има ли тај типолошки тако одређени Михаиловићев припо-
ведач још неки облик у српској књижевности? И ако га има, кад
се он објавио? Чини се да за таквим типом приповедача не треба
трагати ни дуго ни упорно. Срећемо га на самом почетку Андри-
ћевог кратког романа “Проклета авлија”. Мада није ни на који начин
ближе одређен нити подробније уведен у само приповедање, пошто
се и он јавља само на предњем оквиру приче, где му је задатак на
направи разлику између онога што допире до њега из собе у којој
се пописује алат заостао после фра Петрове смрти и фра Петрових
прича о два месеца проведена у стамболском истражном затвору
(а о њима је фра Петар “причао више и лепше него о свему осталом”)
и да тако у читаочев видокруг уведе тему приче као онога што
једино остаје иза човека као средство којим се може протумачити
и судбина тог човека и судбине свих људи са којима се он сусретао.
О том младићу читалац само сазнаје да гледа фра Петров гроб у
снегу и да, одупирући се баналности онога што чује из суседне
просторије, “мисли на његова причања”. А младић поред прозора
нам каже да је фра Петар причао “на прекиде, у одломцима, како
може да прича тешко болестан човек који се труди да сабеседнику
не покаже ни своје физичке болове ни своју честу мисао на блиску
смрт. Ти одломци се нису настављали тачно и редовно један на
другом. Често би, настављајући причање, понављао оно што је
једном већ рекао, а често би опет отишао напред, прескочивши
добар део времена. Причао је као човек за ког време више нема
значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену ни ре-
довном току времена неку важност. Његова прича могла је да се
прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа
уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без
обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток
догађаја”. Описујући фра Петров начин приповедања, младић
поред прозора, као имплицитни приповедач, не жели само да
укаже на егзистенцијални контекст у коме се то приповедање
одиграва, он нам много више скреће пажњу на своју улогу, на
чињеницу да је он могао бити тај који је дао онај поредак фра
Петровим причама који срећемо у Андрићевом роману. А то значи
да Андрић на почетку свог романа користи могућност да укаже на
разлику између усменог приповедања и оног приповедања које
добија фиксирани облик, постаје писани текст, прича која је у
себе упила приповедне конвенције. Само што су те конвенције у
младићевом опису добиле сасвим сумарне ознаке.
А кад бацимо поглед на начин приповедања у роману “Кад
су цветале тикве”, јасно видимо да је реч о приповедању у
првом лицу, приповедању у коме је књижевни језик замењен
говором који је и социјално (Душановац, периферија Београда)
и профе-сионално (боксер, металски радник) и егзистенцијално-
психолош-ки (маргиналац, емигрант) сасвим прецизно одређен.
Ако пређемо на терминологију Жана Русеа, моћи ћемо да кажемо
како Драго-слав Михаиловић у свом роману користи онај
облик “персоналне приповести” који одликује то што се појављује
“приповедач који је поново укључен као личност у исто је време
носилац погледа и носилац говора: он ће говорити о себи онако
како себе види и о свету онако како га види. Може се сматрати
вероватним да прво лице, боље него било који други инструмент,
дочарава присуство и ограничавајуће дејство фокализоване тачке
гледишта, пошто укључује у текст извор нарације (Русе, 1995, 37).
А начин на који приповеда Љуба Сретеновић је, барем у кључним
Зоран Живковић
Медитеран у српској књижевности и култури
“Као други народи за обетованом земљом, Срби су кроз своју исто-
рију чезнули за обетованим морем – били и на Јадранском, и Је-
гејском, и на Јонском мору, али заувек и сасвим ни на једном. Више
него у реалном животу, море је присутно у српској поезији и у
приповеци.” (Милан Кашанин, Књига о Матавуљу, Сабрана дела
Симе Матавуља, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд,
Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2006, стр.108)
И заиста, као да се историја многих цивилизација, држава и на-
рода, па у неком смислу и српског, може описати као дуго и никада
завршено путовање на обале мора.
Медитеран је зато и често опсесивни сан али и вечна идеја о
животу, која зна бити много значајнија и већа од своје богате гео-
графије и слојевите историје. Не само у књижевности и уметности,
већ и у свему што се живота тиче, Медитеран је вечна чежња, неу-
гасла жудња и онај никада достижни идеал. Поготово ако се
доживи попут Раја у Дантеовим стиховима, у којем све заслепљује
божанска светлост. У којој су сједињени као нека врста вечите му-
зике и хармоније, увек једно с другим, сунце и море, и у чијем се
заједничком хоризонту тако лако губе сви контрасти реалног људ-
ског живота.
Али, укупни значај Медитерана за историју овог и оваквог
света, можда понајбоље могу да илуструју речи рођеног Медите-
ранца, Пола Валерија, који је тим својим родним амбијентом
остао заувек опчињен:
“Шта је тако величанствено као чињеница да су, у току не-
колико столећа, међу тим народима који живе на обалама овог
мора, рођена најдрагоценија и најчистија интелектуална открића:
јер управо се ту наука ослободила емпиријског и практичног,
уметност се отргла својих симболичких корена, књижевност се
јасно издвојила и јасно разделила на јасно различите родове, и,
најзад, ту је философија опробала готово све могућне начине у
посматрању света и себе саме.
Никада, и нигде, на тако скученом простору и за кратко време,
не би било могућно говорити о једном таквом превирању духа
и таквој продукцији богатства.” (Пол Валери, Медитеранска на-
дахнућа, Службени гласник, Београд, 2010)
Медитеран је реч која данас на многим језицима најпре асоцира
једно магично садејство сунца и мора. Ако претпоставимо да
речи могу имати било какво лековито дејство, онда је у њиховом
најужем избору, неизоставно и, свакако, реч Медитеран.
Најважнија претпоставка да Медитеран буде оно што је постао
кроз историју, и оно што је заправо данас, као да је садржана у
најкраћој, али свакако једној од најпрецизнијих дефиниција
културе. А према њој, дословно, култура је комуникација.
Управо је комуникација била услов свих услова, почетног и
сваког каснијег развоја, тог чудесног сусрета географије и исто-
рије, који се од постанка света, па све до данашњих дана стварао
и непрекидно оживљавао у оквиру тог временског и просторног
феномена званог Медитеран.
Медитеран на изузетан начин оживљава једну савремену де-
финицију историје, према којој је она стални, непрекидни дијалог
између прошлости и садашњости. Од када свет памти себе, Меди-
теран је у ствари најзначајнија европска раскрсница, коју пролазе,
или се баш у њу сливају , и људи и животиње, возила разних врста,
робе, лађе, идеје, религије, обичаји и предања, светови и векови.
Медитеран тако на изузетан начин оживљава једну савремену
дефиницију историје, према којој је она стални, непрекидни ди-
јалог између прошлости и садашњости.
Медитеран се одувек чинио светом за себе, или светом над
световима. Његову тајну, многи историчари, писци, уметници, па
и сви који га походе, увек желе да открију или објасне, и себи, не
само другима.
И Феничани и Грци, и Картагињани и Римљани, заједно са
другима, чине историју Медитерана, која по мишљењу археолога
и историчара представља шест до десет миленијума можда и нај-
значајније светске историје
Сусрети, размене, комуникације, па и окршаји и ратови у исто-
рији света као да су почињали и завршавали се на Медитерану.
Разуђеност Медитерана омогућава да медитеранска мора би-
вају повезана, тиме и припадају и Тихом, Атлантском и Северном
Леденом океану, бивајући тако суштинска веза између Европе,
Азије и Африке. Медитеран уоквирују познати планински масиви
и венци, акао што су: Алпи, Апенини, Балкан, Олимп, Таурус,
Либан, Атлас, Пиринеји. Медитеранска мора, између њих, и
прва су са којих је европски човек запловио ка другим световима,
потврђујући комуникативност Медитерана. У историји света, ис-
поставило се то, као једно од његових најважнијих својстава.
Али, сем те основне, примарне поморско-трговачке комуни-
кације, на Медитерану међусобно комуницирају и дубоки и да-
леки слојеви прошлости са садашњошћу, као и богата историја
са његовом разуђеном географијом. Такав Медитеран природно
исходи и ствара своје топосе који га идентификују у свакодневном
животу, али и у историји, уметности и култури, и разним другим
областима. То су заправо оне појаве, које на различите начине
препознају, представљају ове, као и многе друге феномене, и
оно што подразумевамо под бројним својствима и суштином
Медитерана.
Иако су његова клима и исхрана веома препознатљиви меди-
терански феномени, као један од најпрепознатљивијих, издваја
се маслина. Јер, после мора и њихове географске повезаности,
маслина је у стварном животу Медитеранаца толико присутна, и
у исхрани, као симбол дуговечности, али и као уметнички мотив,
стварајући препознатљиву слику хлада приморских маслињака,
и постајући тако један од најбитнијих природних синонима за
Медитеран.
Његова мора, њихова повезаност, у тој клими са обиљем сун-
чаних дана, са свему томе примереном исхраном, учинили су
Медитеран, кроз стални развој његових насеобина и градова,
просто предестинираним за културни и духовни развој савре-
меног човека.
На обалама Медитерана родиле су се и три велике светске
религије и три највеће цивилизације, које су дале највећи могући
печат свему томе што спада у најзначајнија добра овога света, па
чак и у ономе што у то ипак и не спада.
Српске културне, као и све друге везе, са Медитераном знатно
су старије од 1. децембра 1918, када је формирањем Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Србија постала и део
државе која је широко излазила на Јадранско море и Медитеран.
У немањићко доба, поједини велики и значајни градови на Јад-
рану признавали су власт и уживали заштиту познатих српских
владара, да би у Душаново време српска држава излазила чак на
три медитеранска мора. Све то је условило вековно прожимање
и изразите привредне и културне везе старе српске државе са
светом Медитерана. Што се данас може пратити и кроз најзна-
чајнија достигнућа старе српске уметности и архитектуре
Најраније историјске српске везе са Медитераном, своје нај-
значајније манифестације имају у старој српској уметности и
архитектури. Историјски значај дугих и интензивних српских
веза са Венецијом, посебно за српску писменост, књижевност и
културу, има изузетан значај у историји српских културних и
књижевних веза са Медитераном. Уз тај венецијански медитеран-
ски аспект српске књижевности и културе, посебно драгоцено
је и српско медитеранско књижевно искуство у оквиру златног
доба такозване дубровачке књижевности. При том, дубровачку
књижевност, њену традицију и историју, уз несумњиве и пре-
судне италијанске утицаје, схватамо и као хрватску, али у исти
мах и као српску. Како је, у оквиру те заједничке дубровачке
традиције, и српска култура остварила свој медитерански дух,
као и свој контактни карактер. Што се у другој половини XIX
века, на Јадранском приморју, манифестовало једном посебном
друштвеном, културном и националном појавом, понајвише у
Дубровнику, али и широм приморја, засебним националним по-
кретом такозваних Срба католика.
Источна обала Јадрана била је и линија додира српског народа
са западним светом. Али, то је била често и линија одбијања, јер
се управо ту налазила и линија која је раздвајала две конфесије.
На Медитерану су забележена и прва два записа српске на-
родне поезије. Управо у време настанка та два записа, почиње
и заснивање такозване Православне Далмације, као последица
османских освајања и великог померања становништва у уну-
трашњости Балкана. Медитеран постаје све значајнији за кул-
турни, књижевни и свеукупни живот српског народа, а вре-
меном су прекоморски утицаји и медитерански “глас” у српској
књижевности све присутнији. Медитеран је најпре надмоћно о-
својио српску путописну књижевност и обојио њене најзначајније
странице па се може рећи да медитеранска инспирација српских
писаца, почев од оних најзначајнијих, па и до оних мање познатих,
или заборављених, заузима и претежни део целокупне историје
српске путописне књижевности.
Бела голубица која доноси маслинову гранчицу, као знак да је
престао потоп, или Христова молитва на Маслинској гори, само
су две од више фресака из XIV века, у Високим Дечанима, где се
ово свето дрво појављује у једном од највреднијих споменика
српске културе, а данас већ признатим спомеником светске кул-
турне баштине. Између свих својих вредности, једна га посебно
издваја. Наиме, Дечани су на свој начин и импресивна потврда
сусрета српске културе и Медитерана. Јер, на изузетну лепоту
овог манастира посебно је утицало и то што га је градио и један од
најпознатијих мајстора градитеља свога доба, познати фра Вита
Которанин. Тако су одређени романички елементи у сусрету са
византијским стилом српских манастира и богомоља, дали такав
склад Дечанима, да су они одавно постали и названи, пре свега
због своје стварне висине, али и лепотом, Високи.
Тај сусрет Истока и Запада у старој српској уметности и
архитектури, и некада је, као и уосталом данас, привлачио изу-
зетну пажњу многих историчара уметности, зналаца и љубитеља
културе. Био је тема текстова који су објављивани чак и у време
драматичног избеглиштва српске државе и војске у Првом свет-
ском рату. Забележено је то у познатом часопису “Забавник”,
(Забавник 1917-1918, фототипско издање, Бесједа, Арс либри, Бања
Лука – Београд, 2005) који је излазио 1917. и 1918. године на Крфу,
када се на том грчком острву налазила српска држава и војска,
пре него што ће се победоносно вратити у Србију, која ће се потом,
скоро не часећи часа, претворити у Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца.
Тодор Манојловић, песник, есејиста и историчар уметности,
осврнуо се у крфском “Забавнику”, на тај западно-источни укрш-
тај у лепоти Високих Дечана, поводом студија о старој, као и са-
временој српској уметности француског историчара уметности
Габријела Мијеа, које су објављене у париском часопису Л’арт
ет лес артистес. Манојловић у том тексту износи тезу, да је у
старој српској уметности непрекидно била присутна “тежња за
оригиналношћу, слободно индивидуално схватање византијских
модела, живо стваралачко развијање, преображење туђих форми
у смислу националног укуса и осећаја” који “потпуно оправдавају
разликовање и назив једног српског стила” (Забавник, 1917:75)
Марјана М. Ђукић
Хералдичка структура романа
Могућност острва
Мишел Уелбек, савремени француски писац, актуелне и горуће теме
француског друштва приповиједа прихватањем премодерних пое-
тика, нарочито деветнаестовјековних. Натурализам и миме-
тичка естетика дозвољавају му да развија могућности старих
поетика и техника а да истовремено открива специфичне свје-
тове и проблеме савремене цивилизације. Анализирајући једну
савремену књижевну утопију у роману Могућност острва, рад
открива на тематском нивоу антрополошку основу људске по-
требе за утопијом у истој мјери као и за њеним поништавањем.
Још значајније је на формалном плану умножавање утопија што
роману даје хералдички облик еn аbymе.
Поетика Мишела Уелбека (Michel Houellebecque) заснована на
документарности и сцијентизму, на аналитичком погледу ка са-
временој цивилизацији и узроцима њеног садашњег стања, на-
челно миметичка умјетност развијана у претходним романима
(Проширење подручја борбе, 1994, Елементарне честице, 1998. и
Платформа, 2001), спроведена је досљедно и у футуристичкој
причи Могућности острва, 2005 (1) . Утопија, стари топос лите-
ратуре, није могао бити стран старој, премодернистичкој Уел-
бековој души. У фрагментима, утопијске слике се појављује већ
у Елементарним честицама, у истраживањима и миру Мише-
ла Ђержинског, у Платформи преко идеја туристичког еска-
пизма. Роман Покоравање, објављен 2015, не само да развија још
један утопијски свијет него ће ванлитерарни догађаји ту уто-
пију учинити чудесно актуелном (2) . “Заправо, утопија опстаје
управо захвљујући томе што захвата две временске равни исто-
времено”, истиче Зорица Ђерговић – Јоксимовић у студији Уто-
пија, додајући да временска раван с којом утопија има најпро-
блематичнији однос јесте управо садашњост (3) .
Француска књижевност значајан је резервоар књижевних и
иних утопија. Средњовјековна литература развија приче “из-
врнутог поретка” (Окасен и Николета), затим ренесансни Раб-
леов дух ствара чувену Телемску опатију, а преко идиличног раја
пасторалног романа Астреја до Волтеровог Ел Дорада и Русоове
идиличне слике у Новој Елоизи носталгија за хармонијом и
изгубљеним рајем непрестано опстаје. Осим озбиљног регистра
који је доминантан тон утопистичких прича, Французи граде и
бурлескну, хуморну, ласцивну утопију, какав је Сиранов Други
свијет, или Волтеров иронијом обојен поглед, оба произашла из
средњовјековне традиције.
Заиста исцрпна и јасна, свакако драгоцјена студија Зорице
Ђерговић-Јоксимовић Утопија, алтернативна историја пружа
преглед многих познатих и скривених утопијских свјетова
књижевности свих епоха. Полазећи од самог дефинисања утопије
и дијахронијског приказа преко којег се огледа и смјена поетика,
ауторка нам је представила богатство могућности. “Какви смо ми,
таква нам је и утопија. Ни боља ни гора од нас самих.” (4) Из тог
разлога било је инспиративно сагледати нама савремене утопије
и укључити увијек провокативан Уелбеков поглед на модерну
цивилизацију у Могућности острва. Зар сами наслов не носи у
себи сумњу? Или оправдава став поменуте студије о утопији да
се увијек ради о некој алтернативној историји? Роман Могућност
острва ствара не само један утопистички свијет, него се утопијске
визије у роману умножавају, а формално продубљивање остварује
се захваљујући поступку mise еn аbymе.
Оквир романа, од инципита до епилога, припада неком у
будућности удаљеном клонираном друштву, чији представници
изучавају животне приче својих генетских предака, припадника
култа Елохима, наших савременика. На тај начин Други, супротни
и како то у утопијама бива непријатељски свијет управо је овај
наш, с почетка XXI вијека, у структури романа метадијегетички
ситуиран. Основни материјал, који чини окосницу романа, јесте
прича Данијела 1, успјешног комичара, “типичног представника
људске врсте”, како веле његови клонирани тумачи. Данијел ће
стицајем околности и постепеним распадањем сопственог жи-
вота одлучити да преда свој ДНК научнику Мискијевичу и секти
Елохима, чак без вјере и икаквог религиозног убјеђења. Страх од
смрти и моралне патње изазване старошћу довољан су мотив да
се похрли у обећану бесмртност.
Клонирани новољуди су лишени свих извора људске, наше
патње – вјечито су млади, независни су, безболно умиру наста-
вљајући се наредном генерацијом генетског материјала, јаког су
интелекта, физички сигурни, равнодушни према жељи, пожуди,
новцу, сексу, љубави, спокојни; не познају ни сузе ни смијех, ни
носталгију, ни досаду. Повремено размјењују поруке преко екра-
на и изучавају ту стару, скоро изумрлу људску врсту. Ван њихових
централа, срећу се дивљи људи чија је цивилизација себе уни-
штила па се човјек опет нашао на нивоу прачовјека.
Генетски модификовани новочовјек јесте покушај да се ели-
минишу у човјеку квалитети животињске врсте, али исто тако
типично хумане карактеристике. Технологија новољуди не спре-
чава култ вјере. Учење Врховне сестре и молитве новољуди до-
приносе спокоју живота без радости, без задовољства, без потреба
за другим. Свака сљедећа генерација је савршенија, са све мање
људских особина, слабости, потреба. “Неки моји претходници,
као Данијел 13, испољавају у својим коментарима неку чудну но-
сталгију за тим двоструким губитком [сузе и смијех у овом
случају]; затим та носталгија нестаје, како би уступила место све
ређој радозналости; данас сматрамо, о чему сведоче сви моји
контакти на мрежи, да је и она, практично, избледела.” (5) Тумачење
животних прича људских предака ствара са сваком генерацијом
већу дистанцу, а клонови, тако прочишћени од анималног, као да
ипак пролазе кроз извјесне еволутивне преображаје. Све оно што
је остало у људским свједочанствима, као наше опсесивне теме,
онеобичене погледом из будућности, бивају сведене на феномен
изумируће изучаване врсте.
Међутим, ти тако несавршени људи, покушавали су и у сво-
је вријеме да стварају боље свјетове, вјештачке рајеве, да се су-
простављају ентропији и хаосу. Занимљиво је на нивоу форме
романа чији је оквир велика утопијска прича да су у метади-
јегетичку приповијет Данијела 1 укључене микро-утопије те ци-
јели роман поприма облик еn аbymе. Прва је Венсанова умјет-
ничка инсталација у подруму – идиличне слике среће, љубави,
њежности, доброте. Бјежећи од грубости свијета и свакако одри-
чући се умјетничких револуционарних идеја, Венсан ствара дjе-
ло које ће критика презирати и којег ће се сам стидjети као
адолесцентског, немоћног подухвата.
Друга уметнута утопија јесте учење секте Елохима, из које
ће се развити новољуди. Здравље, младост, сексуална слободна
уживања, повратак вјере, побједа старости и смрти, то су биле
идеје које су могле да очарају и атеисте с почетка XXI вијека.
Хоћемо ли, и можемо ли бити слободни да тумачимо да су
умјетност и религија највеће утопије, по дефиницији Дарка
Сувина, “вербалне конструкције о одређеној псеудољудској заје-
дници у којој су друштвено-политичке институције, норме и
индивидуални односи организовани по савршенијем принципу
него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована
на очуђавању које проистиче из хипотезе о алтернативној ис-
торији”? (6) Да се задржимо на умјетности, прецизније жанровски
на роману. Зар није разлика између живота и приказаног свијета
управо у организацији “по савршенијем принципу”, у корист
романа дакако?
Специфичност Уелбековог романа Могућност острва налази
се у чињеници да не ствара једну од бројних утопија само на
тематском нивоу, већ да структуром романа умножава утопијске
приче преко наративних нивоа да би коначно показао њихову
неостваривост и немогућност из дубоко анртополошких разлога.
Умножени утопијски свијетови се руше: Венсан напушта своју
умјетничку креацију и постаје практични вођа секте; сама
секта открива се као шарлатански подухват што јој неће шкодити
____________________
(1) Године издања наведене су за објављивање оригиналних издања на
француском.
(2) Терористички напад у редакцији часописа Charlie Hebdo 7. јануара
2015. одлаже најављено појављивање Уелбековог романа.
(3) Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, Алтернативна историја. Београд,
Геопоетика, 2009, стр. 20.
(4) Утопија, стр. 136
(5) Мишел Уелбек, Могућност острва, превод Ивана Мисирлић. Београд,
Плато, 2006, стр. 51
(6) Наведено према З. Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, стр. 17
Милица Јефтимијевић Лилић
Моћ жене и моћ песме
(Петар Милатовић, Онебесимо снохватице, Прометеј, Нови Сад, 2015)
Православни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из
сорбског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима…
наслови су који, као особени знаци на духовном лицу књижевника
Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и
службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом
појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво о-
предељење увек, и данас, подразумева жртву, борбу, тежи пут ка
афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога
би се стихови бунтовног Душка Трифуновића: Ја сам истурена
жртвована мртва стража / која има право да пуца на све стране!
– могли потпуно односити на Милатовића Острошког због свега
о чему нас информише његова биографија а то потом показује
и целокупна његова активност и васколико књижевно дело. И
он “пуца” на све стране, нарочито на “највећег југословенског си-
на” који је својом комунистичком идеологијом, показала је то са-
времена историја, кумовао свим потоњим злима међу народима
некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског
идентитета, разбијању утицаја вере на формирање националне
самосвести и сл. Ни данас многи тога нису свесни а пошто тај
култ и даље живи, поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка
Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те
величине.
Снажно изражено осећање зла, које се умножило и умрежило
у све поре живота, покреће Милатовићеву побуну и рађа јетке
сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена.
Насупрот томе је његова поезија која афирмише српство као
стожер постојања и опстајања и духовност која у узвишеном
види смисао вредан живљења. Владимир Соловјов о томе каже:
Ми уопште живимо безбожно и недолично, робујући најнижој
природи. Ми се бунимо против Бога,удаљавамо се од ближњих, пот-
чињавамо се плоти. А за истински живот, какав би он требало
да буде, потребно је управо супротно: добровољно потчињавање
Богу, међусобна слога (солидраност) и господарење над природом.
Начело оваквог живота нам је блиско и приступачно. Начело до-
бровољног потчињавања или сагласности с Богом је молитва, на-
чело солидарности међу људима је доброчинство, начело госпо-
дарења над природом је ослобађање од њене власти путем уз-
државања од ниских жеља и страсти. Смисао света је у миру, слози,
једнодушности свих када су сви сагласни са једним заједничким
циљем.То је највеће добро и у томе је цела истина света.”
Поезија Петра Милатовића Острошког то у целини потврђује.
Прозива и позива на свете дужности, афирмише право на по-
стојање српске историје зачете у прастара времена (Сораби) и
постављених стандарда за самобитношћу, слободом, чашћу и ду-
ховношћу (и образовањем), о чему недвосмислено сведочи из-
ванредна поема Хиландарска беседа, у којој се не само глори-
фикује писменост, већ и ћирилично писмо као синтеза вере и
(светог) знања.
Поезија, у временима која личне интересе стављају испред
свега, све више постаје оно место збора и сабора где се (бар) могу
постављати питања од суштинског значаја за опстанак нације и
човека који држи до себе. Поезија је, такође, и место где се износе
сасвим супротни ставови од тога, где се лично и национално
потире у корист наднационалног, глобалног или како се то не-
када звало – космополитског, и свако је ту на своме јер она ни-
че из најдубљег човековог бића и неминовно га одражава у на-
писаном. Иако је то домен приватног те и заузимање за крупне
циљеве остаје изван главних друштвених токова и зависи од
моћи уметника да се наметне (често су ту баш они који служе
супротним интересима, a које Милатовићева реч оштро шиба), на
друштвеном трону су данас друга правила и циљеви јер морамо,
пошто-пото бити део света, ма колико се то понекад косило са
елементарним традицијским нормама и нашим интересима. По-
езија се не одриче улоге коју је имала у срећнијим временима
цивилизације када је не само ницала “из главе цијела народа”,
већ и кад је била “на ползу” народу. Када је, мудрошћу коју је до-
носила, била и полазиште и уточиште. Данас јој ништа друго
не преостаје већ да са маргине, посматра суноврате света, да о-
помиње и подсмева се лудилу које се захуктало. Да са мање или
више снаге “лаје” на “Великог инквизитора”, “Антихриста” који
је загосподарио планетом и немилице хара приказујући се са
безброј лица, од којих је најопасније оно које се заодева тобожњим
хуманитаризмом, религиозношћу, о чему снажно говоре стихови
и укупан ангажман Петра Милатовића Острошког. Она још увек
настоји да се бори и да подсећа на вредности које су биле део
културне историје, да упозорава на огрешења о опште циљеве
којима сваки појединац мора тежити (чување језика и писма,
рецимо ), а то најбоље илуструју Милатовићеви стихови у песми
“Рапорт о Гаврилу”) (Гаврило, нема срамније идологије /од ове
данашње ћутологије /кад нико више никоме није/ добротвор ве-
ћи од крвопије.
Уметност, сама по себи, јесте искорак из свакодневног, побуна
против поретка, рушење табуа, тежња ка слободи, неоткривеним
могућностима човековог духа. И, дакако, креирање новог света,
новог бића хармоније идеје и облика и звука, умешност облико-
вања реченог, овладавање организовањем песничке материје и
стварање нових форми особеног ритма по мери духа из којег настају.
Тако је заправо и са оним што ствара слободоумни књижевник
поетички јасно профилисаног дела, Петар Милатовић Острошки,
трагајући за одговорима на најбитнија питања човекове (српске )
субине и увек у субверзивној позицији од наметнутог: Озакоњено
безакоње нека буде, /у добу златних ковчега/ са свим симболима/
окова и стега! /Нека владаре/ красе преваре/ а поданике/ узалудне
битке/ Нека буде што бити не треба /по небеској земљи/ на сред
земаљског неба! / Син на оца, /отац на сина…/ (Јеванђеље зла)…
Наведени стихови призивају оно његошевско, “нека буде борба
непрестана”… овде се инверзијом позива на све супротно,чиме
се осликава изневереност идеала свете слободе и части јер све је
пало у бездан бешчашћа, потирања историјских императива…
Избор из полувековног стваралачког опуса Петра Милатовића
Острошког, под насловом Онебесимо снохватице, обухвата нај-
новија остварења, потом избор из претходног периода и ране
стваралачке фазе, тако да се може назрети развојни пут и идеј-
ни раст његове поетике која је комплексна и утемељена у наци-
оналном, православном (Православни родослов), митолошком,
политичком и поетолошком (Слово о ријечима). Реч је оно што
песника стално опседа и тера га да трага за њеним одјецима из
старине (Науми и зауми Петруса из сорбског утеруса), за њеним
неухватљивим значењима и нужношћу да јој се прилагоди. Да
упути и покаже правац за спознају свог бића, сопствених коре-
на, да наслути историјски развој, почело, оно што се предуго
прећуткује а сведочи о другачијој српској историји тако суро-
во прекинутој, (као и савременој црногорској), не само вишеве-
ковним ропством под отоманском империјом, већ и утапањем у
заједничку југословенску заједницу што је резултирало губљењем
националног и персоналног идентитета, а само корак од тога је
потпуни нестанак са историјске сцене. У Васкрсу живих песник
још 1990. најављујуе оно што данас живимо, потпуно одсуство
иницијативе и борбе за промену: Ако су деобе/препознатљиви
знаци / и сеобе/ наши кораци /у јуче/ кроз мождане обруче/између
којих/ свако за сваким јауче/ поуздано је веровање/ камена без
имена/ да предстоји/ оно што је било/ оно што нас чека/…кад
смо собом/ препунили/ ово доба блештаво и гњило…!То доба данас
живимо уз срамне ријалити програме који показују колики је
цивилизацијски пад, колико су простаклук и бестидност избили
у први план. И док се озбиљан свет бори да унапреди дух, велика
светска менажерија здушно убија и последњи дамар националне
самосвести код робова из којих извлачи све што јој је потребно.
Стога Милатовић Острошки о прошлости с разлогом пева као
о бољем времену, с чиме ће се свакако многи сложити упркос
укупном технолошком напретку: Било је то оно време ума / да-
леко од лудих страсти,и црних зулума / оно време светлоносно/
кад су стопала / велика и мала /преко сваке тапије / у вечност
корачала…! (Камено почијевало).
Но, реч, она оштра и неумољива, истинољубива, истинодајна,
снажно је оруђе којим се може упутити беспоштедна критика
Жарко Видовић
О нацији и православном завету Срба / Теза за отварање дијалога
Увод у одговоре на 82 питања анкете о нацији и
православном завету Срба
Две предрасуде чине веома тешко разумљивима одговоре (на по-
стављена 82 питања) – чак и кад би ти одговори били (или ако
буду) тачни и јасни. Те две предрасуде су; једна западна (и фран-
цуска и немачка) о грчкој философији и њеној историји, а тиче се
историје грчке философије после Платона.
Друга је српска:о нашем Православљу, предрасуда настала из
нашег “нововековног” (тј. западног) схватања историје и наци-
је. Та предрасуда показује да ми Срби немамо аутентичну исто-
ријску свест, јер нисмо на висини Православља, вере на коју се
(с разлогом!) позивамо као на веру нашег порекла и нашег (данас
несхваћеног!) идентитета. О томе је реч у више књига, а једна ће
се ускоро појавити, у издању “Светигоре”, под насловом “Исто-
рија и вера”. (Ова књига се, под тим насловом, појавила у изда-
њу Завода за унапређњење образовања и васпитања у Београду,
нап. В. Д.) То несхватање може бити уклоњено и свест историјска
(као свест вере) оживљена само диалогом! Али се зато мора ука-
зати на прави значај и значење диалога (и диалектике!) у грчкој,
тј. византијској, православној – философији од Платона до данас!
Пошто је сврха ових одговора да укажу на одсуство – пресудно
одсуство – диалога у нашој цивилизацији, о томе диалогу није
могуће рећи ништа корисно док не укажемо на поменуту прву
(западну) предрасуду.
Предрасуда је у тези да су Платон и Аристотел исто. Напротив,
Аристотел и сви грчки предхришћански (нехришћански, паган-
ски) мислиоци представљају пад грчке мисли, неразумевање и
одступање од Платона и платонизма – сем Плотина, египатског
хеленисте, блиског Платону колико и мисли Јудеја.
Значај диалога је у томе што је у њему присутна – или може
да буде присутна – тајна која је сам Логос. О Логосу ће бити реч.
А сада о самој тајни, али не у латинском значењу secretus (које
тајност означава световном, вулгарном издвојеношћу на посебно
место у овоземаљском простору, посебношћу, са посебним пра-
вом, “секретар-тајник”), него у грчком значењу “мистес” (које озна-
чава трансценденцију, надсветовност, недоступност искуству о
реалном свету, светост и посвећеност).
Додуше, грчке речи су – као на пример реч “икона”! – у савре-
меној вулгарној употреби (рецимо:”икона сексепила”, како смо то
једном прочитали и у “Политици”), у свету који је лишен свести
о искуству трансценденције – изгубиле своје изворно значење.
Не само речи “икона, тајна, мистерија, дух, логос, диалог”, па и
“Бог”(“бог и батина” означава свемоћ човека на власти!).
“Тајна” – у нашем старијем речнику (и у Литургији, и у поезији,
“Луча микрокозма”) – или мистерија је тајно догађање у реал-
ном свету и телесном бићу: тајно (или мистично, мистеријско)
зато што је то догађање скровито, нашем искуству скривено, не-
приступачно искуству које имамо о истом томе свету или телес-
ном бићу. Искуством – представама које у томе свом искуству
имамо – о реалном свету (па и као пуко сећање на имагинарни,
тајни) ми не можемо да опазимо актуелно тајно (мистично) до-
гађање, јер тајно догађање је догађање духовно, искуству не-
приступачно! То је само у духу (само духом видиво) догађа-
ње реалних бића. У Православљу: присуство Духа Светог у
реалном свету чија реална (Богом створена) природа се не мења
– и поред тајне преображености коју опажа само посвећено, тај-
но (надарено, Духом Светим преображено) искуство које чо-
век има о реалној природи истог тога света или бића! Без при-
суства Тајне, Духа Светог, Тајна је, дакле, феномен или до-
гађање духа (трансценденција, превазилажење бића, искуства,
сећања, мишљења и реалног света), а не феномен (догађање) ис-
куства и мишљења (мишљења о искуству и само о искуству!).
То тајно догађање је тајна преображеност или преображај, као
што се и Христов људски лик преобразио – метеморфо`ти – пред
апостолима (Матеј 17, 1-13). То преображење или преображеност
лика – метамо`рфосис – јесте највећи и празнични – а тајни! –
догађај у животу сваког човека, као што је тајни и догађај пре-
ображаја жртвеног хлеба и вина у тело и крв Христову, како је то
речено и учесницима Тајне вечере Христа са апостолима.
Тај догађај је тајни, мистичан, јер је и доступан само
преображеном – тајно преображеном! – човековом искуству
којим човек опажа, или препознаје ликове и стварност. Тај
преображај људског искуства – органа којим човек чулно опажа и
препознаје оно што опажа – …тај преображај је тајни преображај
или машта, “мечта”, “маштаније”, како га и Његош именује у Лучи
микрокозма. А машта је могућа само као енергија осећања, тј.
тежње и надахнуте – од човековог хтења независне и зато тајне!
– силе човекове душе (не разума, него душе!) да се поистовети са
оним што, као биће, сам он није! Осећање-машта-илузија (или
осећање-машта-привид, Хајдегерово Schein, а Платонова идеја-
лик) тројна су реалност трију неодвојивих феномена и та реалност
је дух, духовна, надахнута моћ тајног, мистеријског преображаја.
Не треба тај тројни феномен, тајно догађање духа, мешати са се-
ћањем на тај догађај који је већ прошао (на духовни догађај лич-
ности, тј. осећања-маште-привида-илузије), јер сећање је само
сећање, искуство. А о сећању-искуству можемо само да мислимо
и говоримо, јер самим тим сећањем (без надахнутог осећања, као
тајне) не можемо доживети тајну, мистерију. Сећање-искуство ни-
је стваралачко, тј. није тајна маште-прерображаја, није феномен
духа, него феномен искуства, као предмета мишљења (као што ни
мишљење, орган говора, није само по себи стваралачко). А тим
искуством не можемо видети оно што смо видели и чега се, у томе
искуству, само сећамо! Толико за сада о тајни-мистерији-маш-
ти-духу.
Само језиком Цркве – диалогом, језиком свести о тајни лич-
ности човекове – свештеник је свештеник, тј, службеник Цркве:
узор смирености, бриге о црквеној, литургијској заједници (паро-
хији), а нарочито узор у поштовању личности, тајне човекове, те
је само по томе и отац (духовни отац, наравно).
Само тако може да буде пастир, тј. да га – свесни језика као
диалога – следе верници парохијани (учесници литургијско па-
рохијске заједнице, црквене општине, еклисије); да таквог пароха
следе верници: родитељ, наставник, тренер, редитељ, педагог, на-
родни посланик, терапеут, уредник медија (и водитељка!), а да-
нас посебно психотерапеут: да не би био психо-идеолог, тј. ква-
лификовани стручњак који човека, а поготово болесног човека,
схвата као реалност појма о човеку, као предметно биће, те да га
тако – у фиктивној, метафизичкој истоветности бића са појмом
о бићу! – и употребљава, и то “стручно”: као предмет употребе
научне, као доказ или средство свог стручног усавршавања!
* * *
Не знам да ли ту хришћанску, свештену преданост диалогу, мо-
жемо очекивати од политичара или од интелектуалаца који од
политике траже да – као полемика или као реторика, поготово
данас, у Свету технике! – буде “примењена филозофија”, за ус-
пешну употребу (“информисање” и придобијање) бирача као
“појма човека”, или као масе. Јер реторика и полемика, као и
политизација сваког питања, онемогућује диалог о томе питању!
Изворно црквен приступ проблемима људске природе (чо-
векове вере, грађанске свести, друштвености, морала) диало-
гички (диалошки) је приступ: једини могући приступ.
У философији византијског, “крштеног платонизма”, од вре-
мена светог Дионисија Ареопагита (Дјела апостолска 17,15-34),
платонска антропологија је својеврсни грчки Стари завет, зна-
чајан у европској (медитеранској) историји вере: не као (по Шес-
тову) “сукоб Атине и Јерусалима”, него баш као хармонија Атине
и Јерусалима, као пут у разумевање хармоније Старог и Новог
завета, јудејског схватања народа и платонског схватања личности!
А значај платонизма је у томе што је открио да се проблеми
људске природе уочавају и решавају само диалогом.
* * *
У самом почетку ове анкете, уводно питање помиње “једнозна-
чност и једнодимензионалност – у смеру ка проблематизаци-
ји” људске природе (вере, друштвености, историчности, морала,
воље, жеље, страсти итд.). То су, чини ми се, представе које смо ми,
овде у Београду, од раније навикли да називамо “субјективнима”,
једностраним представама идеолога који “попује”, “преноси ди-
рективу”, дозира, “испира мозгове”, једном речи: не под-носи
диалог, с тим што смо онда – 1950-их, на Филозофском факултету,
на катедрама историје уметности и књижевности – све више
продубљивали значења субјекта, субјективности (у историји, вери
и уметности), па и објекта (опредмећености човека, у идеологији,
метафизици, естетици, али не и у етици!). А све то у отпору из-
разито идеолошкој катедри – катедри “не за филоСофију, него за
филоЗофију”! – где је била обавезна она идеолошка дефиниција
уметности: “субјективни одраз објективне (материјалне) ствар-
ности праксе, производње” или “два реализма, грађански и
социјалистички”.
Тај отпор уметности (тј. доживљајно-осећајног искуства умет-
ности) према идеологији-филозофији био је нужан баш зато да
бисмо се ослободили “једнозначности” (која је заправо била дик-
тирана идеолошка) и “једнодимензионалности” (која је била и до
данас остала политичка ).
Тада се – али само у културно-моралној (али не и политичко–
филозофској, тј. идеолошкој!) опозицији – говорило (па чак и
веровало) да се од таквих представа (о верској и “грађанској”, тј.
друштвеној природи човека, о његовом индивидуализму или о
социјалности и моралу) не можемо ослободити једино “објек-
тивним” судом и “објективним” представама које су научне! Не
можемо, јер човекова личност (вера, уметност, смисао, историја)
нису предмет науке! није могућ научни суд о тајни човекове
личности, јер личност (појава или момент личности, рецимо, у
уметника кад ствара или човека у моралном чину) није исто што
и особа, индивидуа! о томе сведочи и ратно-логорашко искуство
неких професора и студената!
(Још није било речи о диалогу – који је био ретка појава, и то
само на предавањима и семинарима предратних професора књи-
жевности, уметности, психолога – “феноменолога”, као што је био
проф. Баја Бајић).
При томе су и субјект, и објект, и наука (и филозофија, посебно
марксизам!) били често критиковани као идеолошки: да човек
(!) – “верска или грађанска природа човека”, човеково осећање,
вера и морал – бива схватан као предмет! предмет науке, научно
простудиране праксе, свеједно. Али предмет?!
Па је питање да ли нас демократија–партиократија–мафио-
кратија-технократија – у овој, историјски новој цивилизацији
(Света технике!) – може да ослободи идеологије (тј. мишљења
које човека опредмећује)? или је та нова цивилизација (– анти-
цивилизација?) нашла начин да – баш уз кризу филозофије и по-
моћу филозофа! – нађе још чвршћи (технички чвршћи!) осло-
нац идеологије у техници! ослонац поузданији од сујетне и ко-
румпиране филозофске интелигенције цивилизације Запада, ин-
телигенције спремне да Свету технике – чак и као споредни, чисто
декоративни фактор тога света (Света технике) – служи, својим
Владимидр Димитријевић
Сме ли се злу супротстављати силом?/ Хришћански одговор Ивана Иљина
Ко је био Иван Иљин?
Иван Иљин рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у
Москви, од оца Руса и мајке Немице. Студирао је права и фило-
софију права код угледних професора Новогордцева и Трубецкоја.
Постдиломац је био у Немачкој, Француској и Италији. Његов
магистеријум о Хегелу одушевио је научну комисију, па му је одмах
додељена докторска титула. Супротставио се бољшевицима; био
је шест пута хапшен, а смртна казна му је замењена доживотним
изгоном из Русије. С Берђајевом, Франком, Лоским, Трубецкојем,
Степуном, Булгаковим и другим руским интелектуалцима 1922.
прогнан из отаџбине. Живео је и радио у Берлину до 1938. Покренуо
је часопис Руско звоно, био члан многих редакција, држао пре-
давања широм Европе. Водио је активну антикомунистичку бор-
бу и био близак сарадник барона Врангела, команданта белих
и оснивача Руског општевојног савеза (РОВС). По доласку Хит-
лера на власт, Иљин је лишен катедре на Руском научном инсти-
туту у Берлину пошто је одбио да предаје по нацистичком про-
граму. Од 1934. до 1938. заплењене му све издате књиге и забрањен
јавни наступ у Трећем Рајху. Године 1938. успева да се пребаци
у Швајцарску. Упркос забране политичке делатности, и у Швај-
царској илегално држи предавања и анонимно објављује у гла-
силима РОВС. Аутор је обимног и драгоценог философско-тео-
лошког дела. Умро је у Швајцарској 21. децембра 1954. године. На
србски су му преведена и објављена, у издавачким кућама Све-
тигора, Логос, Бернар и Отачник, следећа дела: У потрази за пра-
ведношћу, Пут духовне обнове, Пут ка очигледности, Бела иде-
ја, Појуће срце, Загледан у живот, Поглед у даљину, Основе хриш-
ћанске културе. Издавачка кућа Катена Мунди објавила је књигу
о Иљиновом животу и раду под насловом Између Чеке и Гестапоа
/ Иван Иљин и васкрс Русије.
Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се
позивао и Владимир Путин (Иљина су чак назвали “тајни Пути-
нов саветник”), као и многи други државни функционери и
јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова).
Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на ини-
цијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. го-
дине Иљинови земни остаци су пренети у Русију и сахрањени на
гробљу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је 2006.
откупила и његову архиву у иностранству, и она је доступна свима
које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца. До
сада је изашло тридесетак томова његових сабраних дела.
Пред крај живота Иљин је писао и одлагао на страну јер није
имао издавача. Ипак, није очајавао. Говорио је: “Ето, шта ми је
једина утеха: ако су моје књиге потребне Русији, Господ ће их
сачувати од нестанка; а, ако нису потребне ни Богу, ни Русији,
нису потребне ни мени самоме. Јер ја живим само за Русију.”
Основне идеје Иљинове
У предговору свог дела “О супротстављању злу силом”, објављеног
1925. године, Иљин истиче да ју је написао после бољшевичке
револуције, коју је, између осталих, припремила руска либерална
интелигенција, својим идејама пречесто утемељеним на заблу-
дама сентименталног хуманизма. Тим заблудама треба, по Иљину,
супротставити религиозну озбиљност и државотворност право-
славног, пре свега руског, хришћанства. У писму свом сараднику,
једном од идеолога покрета белих, Петру Струвеу, писаном ју-
ла 1925. године, Иљин истиче да је књига подељена на четири
дела: првих осам глава су уводне, и оне постављају проблем и
рашчишћавају терен за обраду теме. Поглавља “О моралу бекс-
тва”, “О сентименталностим и наслади”, “О нихилизму и жало-
стивости”, “О религији која одбацује свет” су, каже Иљин, “са-
храна балзамованог Толстоја”, то јест обрачун са идејом непро-
тивљења злу по било коју цену; поглавља од 13. до 18. баве се, ка-
же Иљин, питањима смисла и начина одбране од зла: “Удри –
али када? Али докле? Али одакле? Али кога? Али због чега? Али
зашто?” Поглавља “О мачу и праведности”, “О лажном решењу
проблема”, “О духовном компромису”, “О очишћењу душе”, по
Иљину, решавају питање: “Очишћуј се, од чега? Зашто? Ради че-
га?” У 20. поглављу Иљин се ограђује од Лутеровог и језуитског
схватања рата.
Иљин јасно каже: “Књига није замишљена као антитеза тол-
стојевштини, него као антитеза плус синтеза истинског решења:
Супротставља се (злу, нап. В. Д.) увек љубављу; а. Самоусаврша-
вањем; б. Духовним васпитањем других; ц. Мачем. Нисам на-
стојао само да оповргнем толстојевштину, него и да дам доказе
за то да, кад је љубав у питању, маченосац за њу није способан
мање, него више од непротивљенца. Речју, трагао сам за решењем
питања, истинског, религиозног, пред лицем Божјим; и сматрам
да се оно налазило у древном духу православља.
Питање борбе против зла за Иљина је начелно. Ако човек
сматра да у овом свету нема вредности које су достојне одбране,
онда се он из света повлачи, и не подиже мач; ко је одбацио свет,
одбацио је и мач (мада не мора да важи обратно). Ко користи
добра овог света, тај треба и да га брани. Људи који су се одрекли
овоземаљског блага Бога ради, и отишли у монаштво, свет
прихватају кроз крст, на себи својствен начин – ни они га не по-
ричу нихилистички, попут толстојеваца, него га молитвено
преображавају.
Иљин тврди да је за хришћанина вечни узор Христос – Христов
следбеник прихвата свет, али не и зло у свету; он се бори против
зла, и спреман је да мученички пострада да би одбранио оно што
је Господње. Маштарија о томе да се злочинац може преобразити
само личним примером праведника остаје оно што и јесте, пука
маштарија. Она је, по Иљину, надасве духовно мањкава, јер зло-
чинац се може и мора лично преобразити, и за то није довољно
зрачење туђег добра; у историји је, пак, пречесто било јасно да
духовна снага праведнога не може зауставити злочинца. Само у
најређим случајевима праведник, као живи укор савести, може
помоћи злочинцу да се смири и позна своја недела. Зато се и при-
бегавало мачу.
Они који тврде да је пут мача неправедан најчешће целог жи-
вота праве компромисе са злом, а кад на себе треба да узму бреме
државотворног служења и одбране добра, кукавички беже, маски-
рајући се пацифизмом.
По Иљину, злочинац нас ставља пред двоумицу – да ли ћемо
издати духовно-религиозни задатак, или ћемо остати верни Богу
и смислу свог постојања тако што ћемо стати на неправедни пут
мача. Ту је нужан духовни компромис – узимам оружје, знајући
да је то оно потоње што бих урадио, али га морам узети, јер је
злочинац решио да иде до краја у поништавању Божјег света.
Свесно и слободно, прихватам пут који је тежак и одбојан мојој
души; али, ако га не прихватим, оставићу на цедилу своје ближње.
Постајем крив и неправедан, и морам бити свестан тога. Оно што
ћу урадити с мачем у руци не приписујем Богу – мач користим ЈА,
и ЈА прихватам последице и одговорност.
На том путу човек може да постане херој, који се бори како
против злочинца, тако и против самог себе и својих слабости.
По Иљину, “религиозно прихватање своје судбине представља
основни хероизам на који је позван сваки човек, и то не у смислу
квијетизма, детерминизма, безвољности или фатализма, него у
смислу вољног, животно-делатног и религиозно-преданог прихв-
атања које созерцава живот као служење, осветљује га зраком ми-
сије и улива сву личну снагу у религиозно служење тој религиоз-
ној мисији.” Човек који је узео мач, дакле, није човек који је
праведан, него човек који је у праву.
Христос је учио љубави, али никад није осудио мач – ни мач
као државну организацију, ни онај у руци законске одмазде за
недела, ни мач као војничку службу. Казна за човека који се маши
ножа је да ће од ножа и погинути (Матеј, 16, 52). Ко је спреман
мачем да убије, мора бити спреман да и сам погине од мача. То је
надасве телесна казна, и не значи губитак вечног живота самим
тим што је неко узео оружје у руке. Постојали су и свети ратници.
Христос није дозволио да Њега, Сина Божјег, бране мачем, али је
благословио да се Његов следбеник жртвује у борби за ближње.
По речима енглеског писца Честертона, човек не иде у рат зато
што мрзи оне испред себе, него зато што воли оне иза себе.
Ко не види вредности изнад сопственог живота, нека из боја
бежи и спасава се, макар и по цену ропства. Јер, мач има смисла
само ако се диже у име нечега за шта је вредно умрети – а то је
дело Божје на земљи. Ко умире за то дело, даје веће за мање –
земни живот за бесмртност.
Мач, каже Иљин, треба да носе најбољи, а не најгори; јер, само
најбољи су спремни на жртву. Изворна идеја аристократије и
витештва је да се право на власт и углед заснива на саможртвеној
храбрости. Племић и витез бране заједницу до своје крви, и само
на основу дужности да бране слабије од себе, они стичу своја
права. То је оно што Солжењицин зове ЖРТВЕНОМ ЕЛИТОМ. (1)
Што се тиче употребе силе, и она се може разумети само
ако се схвате духовне основе проблема. Заустављање злочинца
подразумева присилу јер злочинац не управља собом и нема
духовних и душевних средстава да спречи последице своје ру-
шилачке делатности. По Иљину, у праву је онај ко, тако што
га одгурне од амбиса, спасе човека спремног да, у очају, у тај
амбис скочи; ко спречи револуционарног атентатора да пуца у
представника власти и руши државу која живи у миру, у праву
је; ко обори пиромана пре него што подметне пожар, у праву је;
ко пуца у гомилу разуздане војничке руље што хоће да силује
девојчицу, у праву је; ко истера врачара из храма, у праву је; ко
веже агресивног безумника, у праву је.
____________________
(1)Познати каталонски полихистор, Рамон Љуљ, један од најзначајнијих
умова средњовековне Европе, својевремено је написао “Књигу о
витешком реду”, у којој је изложио основна начела витештва као
хришћанске службе. Витез, по Љуљу, мора да има љубав и страх Божји,
да би га његови поданици поштовали. Као што богослови иду у школе
да би се учили побожности и њој касније учили друге, тако је и ви-
тез дужан да брани ред и поредак у друштву од зла и злочинаца. Ко
хоће да буде добар занатлија, мора имати доброг учитеља; тако је и са
витезом.Извор витештва је хришћанска вера – свештеници се моле
Богу за свет, а витезови бране свет изграђен на тој вери. По Љуљу, Го-
спод “таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и
оне вере којом ћемо бити спасени”, даје вечни живот. Витезови бране
краља који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи
мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима.
Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима
су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удови-
це и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Витез је дужан
да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава.
У витезе се смеју примати само морални људи. Кад се неко прима у
ред, треба да познаје истине хришћанске вере.Сваки део свештенич-
ке одежде у хришћанству има символичко значење. Тако и сваки део
витешке опреме има неко значење, које витеза подсећа на чињеницу
да му је служба узвишена. Његов мач личи на крст, опомиње га на
страдање Господње ради нашег спасења. Копље је символ истине јер
истина предњачи над лажју. Гвоздена кацига означава стид који витеза
обуздава. Вержице (оклопна кошуља ) су символ тврђаве против поро-
ка и слабости. Оковратник витеза означава његову послушност. Млат
га опомиње на срчаност, бодеж значи уздање у Бога, јер је краћи од
мача, и на њега се човек, осим са вером, не може ослонити; штит казује
витезу да он штити свог суверена, коњ значи племенитост, коњски
оглав опомиње да се сила не сме користити без разлога, итд. Сваки
део витешке опреме насићен је смислом, који се возглављује у врхов-
ном Смислу – Логосу човека и света, Христу. Витез мора бити испуњен
са основних седам врлина: вером, надом, љубављу, праведношћу,
разборитошћу, чврстином духа и умереношћу. Он не сме да у себи гаји
прождрљивост, блуд, лакомост, лењост, гордост, завист, гнев. Витезу
треба указивати част, јер је он заслужује својим врлинама и својом
службом.
Светозар Поштић
Многоцени гај боголиких христољубаца
(“Србски духовни луг XX века”, Образ светачки, Београд, 2015.
– Приредила: Весна Никчевић)
Многоцени гај боголиких христољубаца “Србски духовни луг XX
века“, у издању “Образа светачког”, права је духовна ризница о срп-
ским подвижницима прошлог века, у коме су Срби прешли гол-
готу братоубилачких ратова, окупација, безбожничког терора и
бесповратног губљења вере. О неким од ових светила Српске
цркве већ је доста написано и објављено, али сада се први пут
налазе сабрани енциклопедијски, тачније хронолошки. Ова
књига је својеврстан наставак и допуна књиге “Без Бога ни
преко прага – Србски духовници XX века, житија ипоуке”, са
већим усредсређењем на личности и дела изабраних четрнаест
духов-ника. Збогсвог обима и садржаја, она сигурно заслужује
једно од почасних места на полици сваке озбиљне православне
библиотеке.
Симеон Дајбабски (1854-1941) заступљен је својим пословицама
и кратким житијем. Изреке преподобног Симеона представљају
оличење црногорске мудрости. Оне својим поређењима са све-
том око нас приближују истину о Богу и нашем односу према
Њему: “Бог се огледа у природи као у чистој води. А нечисто
срце као мутна вода не даје да се види милост Божија“ (7). О
Симеону Дајбабском преподобни Јустин Ћелијски је, између
осталог, написао: “Јели могуће да ми на Српској земљи имамо
оваквог подвижника, Светитеља, Аву? /…/ Колико ме је земљо-
треса препало кад ми је почео пред свима читати душу. Про-зор-
љивац и видилац, читалац душа људских. /…/ Старац-дете. Обе-
страшћена личност, оцеломудрена. Интегралан човек! Ево чове-
ка! Који је већ овде закорачио путем вечног живота” (577). Пре-
подобни Симеон видео је неописиво страдање које предстоји,
и молио се да не види крв и не доживи несрећу у својој земљи.
Бог му је услишио жељу, и узео душу непосредно пред немачко
бомбардовање Београда.
Јустина Ћелијског (1894-1979) познајемо као врхунског теолога
који је чврсто стајао у истини бранећи веру Христову од кому-
ниста, али у овој књизи га откривамо и као ретко преданог под-
вижника и аскету. Из његовог молитвеног дневника, за који нико
није знао до Aвиног упокојења, дознајемо да је у бесаним ноћима,
за време плачних, покајних молитви, правио и по хиљаду ме-
танија. Клерикализам и екуменизам није се у Српској цркви
појавио тек за време и после Броза. У међуратном периоду ове
појаве су итекако изражене, а преподобни Јустин се без страха
са њима суочава, и због тога бива омражен и премештан са
места на место. Он, као и романописац Достојевски, кога је од
свих богослова и књижевних критичара вероватно најбоље
разумео и протумачио, осећа опасности које прете од фашизма и
комунизма, највећих пошасти 20. века, и потпуно раскринкава
њихову богоборачку и идолопоклоничку позадину. У сећањима
на оца Јустина из поратног, ћелијског периода, читамо из пера
најразличитијих боготражитеља о његовој богољубивој, христо-
љубивој природи увек спремној на жртвену помоћ ближњем. Из
одломака његових многобројних списа дивимо се његовој хриш-
ћанској мисли која је у исто време самосвојна и у потпуности
утемељена на Јеванђељу и Светим Оцима, и која га чини једнм
од најчитиранијих православних богослова-подвижника 20. века.
О великом покајању монаха Јакова Арсовића (1893-1946), духов-
ног сина и помоћника Светог Владике Николаја, читали смо у
књизи “Без Бога ни преко прага”, али и у овој збирци налазимо
неколико занимљивих и поучних епизода из његовог необичног
живота испуњеног врлинама. Можда највећи утисак оставља
проповедничка делатност и пророчко исповедање вере оца Јакова,
нарочито утицај на децу са којима се састајао на различитим
местима у Београду, разговарао и певао духовне и родољубиве
песме. Преподобни Јаков Жички представља један од најјаркијих
примера у нашој цркви како се пред сазнањем о сопственој
греховности и сврси човековог постојања може и мора из основа
променити живот и поглед на свет.
Свештеномученик Јован Рапајић (1910-1945) најпознатији је по
својим ватреним проповедима којима је духовно покретао слу-
шаоце. “Имао је не само Христов лик него и веру која је толико
снажно зрачила, да је било немогуће одолети његовим речима”,
сведочи о њему Марко С. Марковић (213-214). О до недавно мало
познатим детаљима из живота овог јеромонаха дознајемо из од-
ломка “Зимског трагања за Оцем Јованом” Стефана Новаковића,
који на романескни начин описује покушаје младог писца да
из списа и разговора са људима који су га познавали током низа
година дозна што више о младом српском мученику. Оца Јована
прво су утамничили, а убрзо потом и стрељали комунисти у
Босни непосредно после завршетка Другог светског рата.
О монаху Гаврилу Бошњанском (1900-1990) највише верника у
Србији дознало је из књиге монахиње Макрине (Мајсторовић)
“Пророк последњих времена – монах-старац Гаврило“, издате
2007. године. Можда највише због емотивног исубјективног начи-
на њеног излагања, многи детаљи из живота овог великог мо-
литвеника и страдаоца, нарочито његова потресна пророчанства,
деловали су готово невероватни. Посвећујући му добар део ове
књиге цитатима из поменутог сведочанства, уредници су сасвим
оправдано монаху Гаврилу доделили једно од почасних места
у историји српског подвижништва прошлог века. Деценијама
окрутно злостављан за време владавине комуниста због сведо-
чења истине и проповедања речи Божје, отац Гаврило је после
ватрених молитава доживљавао чудесне помоћи и ретка виђења
анђела и демона, раја и пакла, будућности наше земље. Сада када
су пророчанства старца Гаврила почела да се остварују, нико
више не сумња у дар који му је дат за спасење народа. Његова
застрашујућа предвиђања ипак дају и наду у могућност покајања
и милости Божје.
Опис свих монаха из Хиландара које је ту затекао архимандрит
Никанор Хиландарац (1902-1990) вредно је сведочанство о нај-
већој српској светињи ван Србије и њеном духовном животу у
20. веку. Сувишно је рећи да ни о једном свом сабрату није рекао
ниједну ружну реч, док је савршено описао њихове врлине. Овај
прозорљивац и велики стуб светогорског монаштва упокојио се
у Аустралији за време мисије коју јеобављао целог свог живота:
мирећи Србе у земљи и расејању.
За разлику од осталих духовника из ове књиге, архимандрит
Данило Великореметски (1905-2004) одрастао је у граду, у Зе-
муну. Захваљујући својој богобојажљивој и дубоко побожној
мајци, која је искључиво следила глас од Бога, отац Данило је
остао имун на искушења улице и већ од раног детињства осећао
монашки призив.Овај дуговечни фрушкогорски духовник оста-
вио је вреднe и занимљиве приче из живота Владике Николаја
Жичког, свог духовног оца.
Јеромонах Серафим Пећски и Будисавачки (1910-1997) такође
је много пропатио од стране комуниста, нарочито непосредно
после рата. Након виђења Великомученика Георгија и чудесног
исцелења од рана и прелома задобијених од богомрзаца на
власти, наставио је даноноћно да служи Богу. Говорио је врло
мало, вршио службе по светогорском типику, и лечио болесне
молитвом.
О старцу Тадеју Витовничком (1914-2003) написано је доста књи-
га, али ово издање нуди доста нових података из његовог живота
и неке нове поуке. Ту, рецимо, дознајемо да је матерњи језик
оца Тадеја био влашки, иако је он себе, као што се зна, сматрао
Србином. Чини се да је из свих раније објављених списа о ви-
сокопреподбном слузи Божијем овај највештије организован,
и најбоље описује познатог витовничког духовника. Он садр-
жи, колико знам први пут, и објашњење његовог прогона из
манастира и суптилну критику његовог претпостављеног вла-
дике: “У дому Груборових оца Архимандрита посетили су од-
војено митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије, пар
Светозар Влајковић
Повратак изгубљеног
Други Део: Одлазак
10. Прича
Моја покуњена душа тонула је у мрак. Укупно стање било ми је
све горе. Нерасположен, ојађен, оптерећен, изнуреног тела од же-
на, алкохола, цигарета, и гриже савести јер, савест ме није напу-
стила, ни једном, ни секунд, стално сам се питао како да се из-
вучем из свега тога, чему нисам умео да дам име! Уздисао сам од
самог јутра. Седативи које ми је преписао лекар нису помагали.
Само су ме замутили, патња је остала. Тешио сам се тиме да се до
лепоте и мира може доћи тек кад се преплива пакао, али та утеха
ми није много помогла. Недостајао јој је ослонац – вера.
Распитовао сам се около да ли и други уздишу. Наишао сам
на неколико њих, углавном жене, али у разговорима о томе нисмо
ни до чега дошли. У то време још нисам био упознат са уздасима
апостола Павла и његовом јасном поруком да душе уздишу за
Богом. Нисам знао за свету тугу, за христочежњивост душе. Тек
сам заправо почео да се удаљавам од Њега.
Иако упрљана и лишена подршке, током удаљавања, моја
душа вапила је за Њим. Толике књиге, све највећи филозофи, пес-
ници, мудраци, наметнути катедрама књижевности, толико раз-
них мишњеља, а ни једно да ми одговори на питање о мом про-
блему, које није само мој већ свеопшти и вечити: откуда патња и
њени производи – уздаси?
О, кад би ми неко помогао да рашчистим збрку, опсену која
ме замагљује, да олакшам патњу, вапио сам многих дана и година.
Колико грешим? Питао сам се и питао. Нисам знао ни спасо-
носне речи Његове кад је рекао Петру колико пута дневно сме да
греши.
– Јел’ седам пута? Питао је ученик.
– Не седам пута, него седамдесет пута седам, одговорио је рави.
А кад сам наишао на то место у Новом Завету, уздахнуо сам
уздахом тренутног олакшања. О, надам се да могу да се сврстам у
ту бројку од четиристо деведесет грехова за овај дан! И наставио
сам да грешим.
Као кроз измаглицу, сећао сам се својих првих искушења и
дубинског сазнања да је потребно препливати пакао како би се
дошло до обале на који ћемо се изнова окупати светлошћу. Да, да,
отада сам себе покушавао да на тај начин тешим, али уместо утехе
имао сам само те речи, све празније.
Говорио сам о својим тешкоћама блиским пријатељима, чак
сам покушавао да отворим срце и својој тадашњој жени, али њу је
било баш брига за искреност. Тачније, одбила је моју искреност да
не би и сама морала да буде искрена. А тада би испливале грозоте
у поређењу са којим су моје ескападе биле авантурице лептира
који слеће с цвета цвет. Пријатељи су ме гледали неодлучно, нико
није био спреман да се удубљује у моје уздахе. Тако сам открио да
заправо и немам пријатеље. А да ли сам ја био некоме пријатељ? Зар
сам икада узео озбиљно нечију тугу, нечију изгубљеност, растур
личности? Највише што сам могао било је психоанализирање на
основу школских знања.
Тежио сам ка светлости, тежио да свој живот доведем до тога
да постанем чист човек, нисам знао како.
11. прича
Доласком на свет, добијамо таленте и таланте, како се некада гово-
рило, Таленат је сужени еквивалент таланата, односи се на вид-
љиве дарове, поглавито за стваралаштво.
Већ само неше зачеће је таланат. Родитељи то тек два месеца
касније уоче. Каткад, после месец дана. Зар то није чудно, пре-
чудно! Нисмо постојали, одједном, зачети смо. О томе, у тренутку
зачећа, нико не зна, осим Бога. Знамо свакако и ми, зачети, али
није нам дато да то запамтимо. Шта би уистину требало да се
запамти, зар оно необјашњиво, то чудо: до малочас нисмо пос-
тојали, и сад, хоп, створени смо. Биолози кажу да су се спојиле две
ћелије, мушка и женска. То тако изгледа са стране. Нека и буде
тако, али тај настанак, ипак остаје чудо. Нећемо ваљда биолошке
састојке организма, две ћелије које се споје, да сматрамо творцима
настанка једног човека. Тај дотле непостојећи човек има свест
и све остало што човека чини човеком, душу и зачетак тела, па
и дух, дубоко скривен као и у одраслима. Зар то није чудо над
чудима. Тиме се не умањује чудо стварања једног пилета у јајету,
међутим, ми нисмо пилићи, ми смо људи, свако од нас је човек,
биће друкчије од других бића, биће које, ето, одједном поседује
тело, душу и дух и за њих ће бити задужен, све док буде трајало у
временском свету.
Бог нас не доноси на овај свет као сиромахе у непознату земљу,
без игде икога и без ичега. Опскрбљени смо не само да преживимо,
већ и да успешно послујемо. Опскрбљени смо Царством небеским
које је у нама.
Али живот једног човека захтева труд. Помислимо само коли-
ко се труди једна травка испод прекривача од смоле на уличном
тротоару, да пробије ту кору и стигне до светлости дана. Колико
ли је тек потребно човеку ? Једном изашла из таме, биљка се
повија под сменама дана и ноћи, многи људи и на светлости сунца
остану у тами. Неопходан је стални, обавезни, несагледиви, тежак
труд да би се стигло до невештаствене светлости. Трка коју треба
успешно завршити. Све то је наизглед познато и деци у основној
школи, баналност над баналностима, али остаје питање: како до
свега тога долази, зашто, чему?
О томе сведочим као неко ко је рођен са омчом око врата, са
хематомима, које сам стекао док сам се пробијао ка овом свету
кроз тунел. Обешен и скинут са омче у пресудном тренутку, ли-
шен сам био и мајчиног млека. Њено млеко којим ме појила није
било добро, претворило се у отров, због непрекидног притиска
околине да се разведе од мог оца. Тако је почео мој живот овде,
на земљи.
То постојање, то биће, које је касније добило моје име, итекако
се трудило. И свако биће се труди. Стога, кад тврдим да је читав
живот једног човека посао, сведочим као радник. Говорим као
радник, а не као бадаваџија склон филозифирању. Гете би ме ра-
зумео, јер је и он рођен са омчом око врата.
Живот се мора сматрати, најблаже речено, послом. Добро о-
бављени посао значи обогаћивање на основу онога што нам је да-
то при самом рођењу. Промашај је кад таланти пропадну, кад се
не умноже, кад их човек својим немаром и безверјем развеје ко-
јекуда. Данас бисмо рекли: кад талентован човек проћерда своје
таленте.
Познавао сам људе које су упропастиле њихове сопствене мајке
и очеви, њихове супруге и супрузи, њихов кукавичлук, њихове
тривијалне страсти, док су њихови таланти трунули, закопани у
блато неодлучности и лаких решења. Тако то изгледа, али шта се
дешавало уистину то ће остати тајна. Филозофија, психологија и
друге дисциплине тумарају остајући без приступа унутрашњем
човеку који постоји у свакоме од нас.
Није Моцарт компоновао у петој години, а Блез Паскал још
као дечак открио принципе Еуклидове геометрије, сматрајући их
својим, јер је Господ био особито штедар према њима, док су
остали људи ускраћени и за трунчице милости, како то неки мис-
ле. Сви добијамо дарове. Зашто један оволико, а други онолико,
зна једино Дародавац, који има љубав за свакога од нас. Уосталом,
и Моцарт и Паскал су умрли млади. Дошли су, обавили свој посао
и отишли. Остала је тајна, зашто тако, зашто они. Али, та питања
су неумесна и наивна, мада их многи постављају.
Привидна једнакост служи повећаној будности свих заједно,
и оних који су обилато даровни и оних којима је, наизглед, нешто
ускраћено. Суштински, сви смо једнаки. То треба да зна свако,
поготову они који би да буду изнад осталих. Разноликост је не-
миновност. Стваралац никад није начинио две једнаке ствари, ни
два једнака бића. Стога, нема ни два иста животна пута. Он је у
свакоме од нас као потврда вечности.
(У идућем броју вам доносимо неколико одломака из 3. и заврш-
ног дела романа – ПОВРАТАК )