Облик и значење у роману
“Кад су цветале тикве”
Драгослава Михаиловића

ситуацијама, а једна од њих је и тренутак обрачуна са Столетом
Апашом, сасвим особен, пошто му основне карактеристике дају
два момента – сказ и из њега проистекле готово песничке слике
(“ то није објективни свет, који се осећа непосредно после речи, већ
царство у светлости унутрашњих песничких форми”, речено је за
овакав начин приповедања (Виноградов, 2009, 488)). Док прича
причу о свом животу Љуба Сретеновић има само један циљ: да
створи утисак да се прича одвија пред нама, да је реч о усменом
живом излагању. И тако стижемо до једне важне карактеристике
романа “Кад су цветале тикве” – унутар романа, који је одувек
био писана књижевна форма, срећемо усмену, живу реч, ону реч
о којој је још Ејхенбаум рекао да јој је основни задатак да створи
“илузију приповедања”.
Захваљујући тој приповедачевој жељи, сусрећемо се са још јед-
ним парадоксом – читалац, суштински гледано, постаје слушалац,
што је низом поступака (обраћање саговорнику, нуђење пића и
цигарете) посебно наглашено у “Петријином венцу”, пошто је у
том роману још важнија била илузија живог приповедања, чији
је носилац жена која је и замишљена као неко ко постоји изван
културе писма и књиге. Тако се, у ствари, гради једна друга илузија
– илузија да се прича ствара у тренутку говорења, да ни слушалац
ни приповедач не могу тачно да знају у ком правцу ће она да крене,
на које појединости ће да се усредсреди. На тај начин долазимо у
прилику да говоримо не само о непоузданом приповедачу већ и о
томе да се непоузданост преноси и на тобожњег слушаоца приче-
исповести. А све то омогућава да се стекне утисак који описује
Жан Русе: “Стога морамо схватити да испричани догађаји не само
да не постоје пре нарације као што верује безазлени читалац, већ су
подређени наративној инстанци захваљујући којој постоје” (Русе,
1995, 29). А кад је реч о Михаиловићевој одлуци да приповедање
повери Љуби Сретеновићу, још је 1969. године Иван В. Лалић ука-
зао на то да је бирајући за главног јунака и приповедача Љубу
Врапчета, Михаиловић себи наметнуо обавезу да све догађаје пр-
икаже из визуре и језиком главног јунака, што значи да је он најпре
морао да тог јунака оживи изнутра, без видљивих ауторских
интервенција са стране, што би се неминовно десило да је уведен
бар још неки приповедач, још нека тачка гледишта (Лалић, 1969,
520 – 523).
А кад је реч о роману “Кад су цветале тикве” читалац запажа
још једну необичну околност – како прича одмиче она постаје све
сложенија, пошто се једна, на први поглед, обична емигрантска
исповест преображава у казивање о кварењу људске природе, о
еволуцији моралног бића једног привидно безазленог младића
загледаног, доста дуго, само у девојке и бокс, младића који слабо
опажа све оно што се збива чак и у његовој најближој околини
(он ће, у једном изузетно важном тренутку (а реч је о времену
после мајчине смрти), готово са запрепашћењем да примети да
му је отац остарео и да све чешће и сам говори о смрти). Да би
до раста сложености приче могло да дође морао је да се шири
тематски план у роману. A ширење тематског плана започиње
оног тренутка кад Љуба Срететновић почиње да опажа социјални
хоризонт и историјске прилике у којима се одвија и његов и живот
људи око њега, а нарочито чланова његове породице. Први пут се
са Љубиним опажањем социјално-историјског хоризонта срећемо
у тренутку кад га Столе Апаш поведе у прву младићку авантуру –
силовања жене која се подаје немачким војницима да би добила за
живот неопходне намирнице. Пошто је била бесна на младиће који
су јој, током силовања, исцепали блузу, она Љуби Сретеновићу,
али и другим младићима, кроз бес показује огорчење због свог
положаја у свету и животу, стављајући му, у исто време, до знања
да је тог тренутка бесповратно ступио на пут насиља. Али, ова
епизода је и наговештај онога што ће постати судбински важно
за Љубу Сретеновића. Наиме, кад му се брат Влада врати из рата и
чује да се он дружи са Столетом Апашом, коме чини ситне услуге,
он ће га, због тога, истући, али Љуба ће тек касније постати свестан
зашто је брат то учинио и шта све доноси близина таквих људи као
што је Столе Апаш. Наиме, кад убрзо после тога на некој забави,
у тобоже обичном младићком надметању, освоји девојку на коју
је око бацио и Столе Апаш, Љуба Врапче ће први пут постати
свестан да то може да има и да ће имати врло крупне последице.
Али, да би те последице могле да уследе у тематску раван романа
је морала да буде укључена још једна компонента – политика и
моћ владања људима, пошто је то основни услов да мотивацијска
раван у роману буде заснована на неколико равни, тачније у
распону од младићке обести до социјално-политичких прилика
које су, крајем четрдесетих година прошлог века, подразумевале
нагле и неочекиване промене. Заокупљен боксом и девојкама,
Љуба ће врло касно постати свестан да је почела она “воловодница
с Русима” и да му је због тога ухапшен најпре брат а потом и
отац. А пошто је, у међувремену, он постао познат и популаран
боксер у клубу је упознао и једног партијско-политичког моћника
од кога тражи помоћ за брата и оца. Кад му овај каже да су они
банда и да таквима не жели да помогне, Љуба Сретеновић, будући
да је импулсиван али и поносан млади човек, доноси одлуку да
промени клуб, да из “Радничког” пређе у “Звезду”. А ту следи нова
освета човека из сфере моћи, пошто ће Љуба сасвим неочекивано
добити позив да оде у војску. Док је он у војсци, знајући да ни на
који начин не може да буде од помоћи најближима, Столе Апаш
ће, у знак освете за понижење коме га је у надметању за наклоност
девојке, изложио Љуба Врапче, силовати Љубину сестру Душицу,
која ће после тога извршити самоубиство. И тако се другим по-
родичним невољама додаје и она која ће, за уобличавање фабу-
ларног тока романа, бити од највећег значаја, пошто има потен-
цијал да у причу уведе трагички интониране садржаје. А за уо-
бличавање тих садржаја важна је и боксерска вештина Љубе
Сретеновића. Сам Љуба Сретеновић, као неко ко се истински
посветио овом спорту, овако види бокс и човека који се дуже бави
боксом: “А и човек се некако исквари; сам по себи постане кваран.
Јесте то, брате, спорт, али оног тренутка кад си ушао међу конопце,
рачунај с тим да ти је глава у торби: нема ту шале, нема милости;
закачиће те мало незгодније, а онда само можеш да се кајеш што
на време ниси закупио парцелу на Новом гробљу”. Очигледно
свестан ове опасности, али и из других разлога, од којих су посебно
важни они који се тичу његове природе коју и он сам споро и уз
крупне последице упознаје, Љуба Сретеновић је своју боксерску
вештину почео да усмерава у једном сасвим новом правцу: “И –
некако сам се острвио, све чешће ударам једним мучким ударцем,
неким скраћеним аперкатом под сису, у срце”. И пошто се прича
у роману “Кад су цветале тикве” обликује на подлози укупног
животног искуства Љубе Сретеновића, он ће, прелазећи из сфере
успомена на приповедно сада, на тренутак кад и сам у Шведској
ради као боксерски тренер, рећи: “Данас ја мојим момцима овде
изричито забрањујем тај ударац; онда сам га, међутим, не само
користио него и увежбавао”. А оваква места сведоче о томе да
су у роман укључивани тематски елементи који су врло сложени
и чије сложености у пуној мери није могао бити свестан ни сам
приповедач.
А да би се неки од најсложенијих проблема могли протумачити у
причу су морали бити уведени јунаци који ће, захваљујући ширини
свог искуственог хоризонта, омогућити Љуби Сретеновићу да
постане свестан важних импликација онога што чини. Један од
таквих ликова је и капетан Зорић, човек који се у Загребу стара о
боксерској вештини Љубе Сретеновића и који ће му и омогућити
да се развије као боксер. Али ће се он, у једном за Љубу Сретеновића
веома важном тренутку, кад, готово у исто време, ниже спортске
успехе и трпи судбинске ударце, губећи сестру, мајку и оца, одрећи
свог пулена и признаће му да баш он стоји иза одлуке да Љуба, два
месеца пре краја војног рока, оде у прекоманду у Ниш, где ће се,
ако настави да се бави боксом, неко други старати о њему. Своју
одлуку капетан Зорић ће и образложити еволуцијом у Љубином
приступу боксу: “Мислим да си се искварио. Мислим да си постао
исувише сујетан. Некад си, бар се мени тако чинило, улазио у
борбу с намером да победиш ако си бољи и да изгубиш ако си
слабији. Последњих месеци ти више ни не помишљаш да би ико од
тебе могао да буде бољи... Данас ти улазиш у борбу с намером да
победиш по сваку цену, а то више није спорт, то више, Љубо, није
бокс”. А пошто Љуба жели да победи по сваку цену, он и увежбава
онај ударац који је капетан Зорић приметио и због кога каже: “Ја,
Љубо, не желим да будем тренер нити некоме ко би могао да буде
убијен, нити, пак, некоме ко би могао да убије”. Тако се у причу
уводи мотив убиства, посебно важан за усмеравање судбине
Љубе Сретеновића, за обликовање оног сижејног тока у чијем ће
се средишту наћи сурова освета Столету Апашу. Другим речима,
наслућивање капетана Зорића, односно његова претпоставка да
Љуба Срететновић више није боксер већ човек спреман да убије
зато што је постао “исувише сујетан” ће, на подлози трагичних
догађаја везаних за смрт Љубине сестре, постати још један од
наговештаја који су врло суптилно уграђени у саму причу, тачније
у онај дубљи семантички слоју роману “Кад су цветале тикве”.
Укључивање мотива убиства подразумева још нешто што је
врло важно за разумевање романа “Кад су цветале тикве”. А то
је мотив освете, тако чест у нашој усменој књижевности. И кад је
већ реч о овом мотиву, треба рећи да се он већ у епици јавља у врло
различитим облицима, односно у распону од правог јуначког под-
вига, нарочито оног усмереног на представнике туђинске власти
(нарочито у песмама у којима је главни јунак Марко Краљевић) до
изостајања казне за онога ко је епском јунаку нанео највећу штету,
што је, понекад, могло да добије и макар донекле енигматичан
облик (песма “Бановић Страхиња”). Укључивање мотива освете у
Михаиловићев роман је још један елемент важан за разумевање
самог текста али и за обликовање контекста у који роман “Кад
су цветале тикве” у процесу тумачења треба поставити. А кад се
постави у контекст оне слике људске судбине коју обликује на-
ша епика, Михаиловићев роман ће се у том контексту наћи у нео-
бичном положају. Наиме, иако прича о човеку који се, попут
епског мегданџије, врло често, будући да је боксер, бори, тачније
речено, настоји да победи противника, мотив освете је везан за
једно сасвим друго подручје – за сферу онога што је смештено у
свакодневни живот на београдској периферији у годинама после
Другог светског рата (а у том амбијенту има и онаквих мегдана
као што је туча бившег милиционера Суље и Столета Апаша
на душановачкој пијаци, туча која има далекосежно значење, а
по својим основним карактеристикама се може изједначити са
мотивом умањивања јунакове снаге у делима усмене књижевности,
пошто је у тој тучи горостасни Суља “пробушио” Столета, до-
принео да овај после туче “пропљује црвено”, због чега је морао
да оде у санаторијум у Сурдулици и тако се и најнепосредније
нађе тамо где ће га Љуба Врапче, захваљујући помоћи једног
душановачког мангупа, лако наћи). Једини елемент који у Миха-
иловићевом роману има исто значење као и у епици је част,
потреба да се у одбрани личног и породичног достојанства иде до
краја, до потонућа у злочин.
А освете, чини се, не би било без бокса, односно боксерске
вештине коју је Љуба Сретеновић почео да учи релативно рано и
коју је касније само усавршавао. Тако се мотив бокса у Миха-
иловићевом роману премешта из једне равни у другу. Оно што
је, на самом почетку, било једна од ствари које заокупљају готово
све младиће на Душановцу и која је за њих, у подједнакој мери,
могла бити и средство за бекство са социјалне маргине и начин
да се избегне пут којим је кренуо Столе Апаш добија сасвим ново
значење, сасвим другу функцију. Наиме, пошто од детињства
познаје Столета Апаша, пошто зна чиме се он бави и колико је
вешт у тучама и обрачунима, Љуба Сретеновић зна и да обрачун
са таквим човеком никако не може бити лак, нити лишен врло