Облик и значење у роману
“Кад су цветале тикве”
Драгослава Михаиловића

великог ризика. А бавећи се боксом, Љуба Сретеновић је развио
и једно специфично разумевање боксерске вештине: “ А бокс ти
је такав : може те научити добрим стварима – да осетиш да се не
умире од сваког ударца и учинити те готово неустрашивим или
чак и мудрим, да више не примаш све како изгледа – а може те за
цео живот преплашити или ти и душу затровати, тако да почнеш
да уживаш у томе што у човека можеш да удараш као у џак”. Ово
разумевање боксерске вештине своје пуно значење добија на под-
лози свих етапа кроз које је прошао Љуба Сретеновић, бавећи се
овим спортом. Он је, сасвим сигурно, на почетку бокс доживљавао
као ослобађање од страха да се може умрети од сваког ударца,
једнако као што је пред сам крај служења војног рока (а то је, у исто
време, тренутак кад се ближи његов обрачун са Столетом Апашом)
он, захваљујући боксу, “затровао душу”, постао човек спреман да
убије. А на ту еволуцију су свакако утицале и такве околности као
што је тежак нокаут који је Љуба Сретеновић претрпео од боксера
којег је пре тога три пута релативно лако победио, Обрадовића из
нишког “Радничког”. Сам пораз има вишеструки значај – показује
Љуби Сретеновићу да лако наседа на противникове провокације
(“Средићу душановачког лепотана” – поручио му је преко штампе
Обрадовић), да, другим речима, нема ону врсту мирноће која ће
му бити неопходна у обрачуну са Столетом Апашом, који је и сам
волео да провоцира своје ривале.
Највећа провокација коју је Столе Апаш упутио Љуби Сре-
теновићу је било насиље над сестром, повод за њено самоубиство.
А пошто вест о Душичином самоубиству до Љубе Сретеновића
стиже баш после најтежег нокаута који је претрпео, он ће ужасну
вест о сестрином саомубиству и разлозима који су до њега довели
да прими у некој врсти кошмара. Али чим изађе из тог кошмара,
он поуздано зна само једно – у све то је умешан Столе Апаш који се
скрива и коме он поручује: “Нека ми се нада”. Разлог за ову претњу,
најаву освете није само Душичино самоубиство већ и чињеница
која има за Љубу Сретеновића посебан значај: “смрт се већ била
населила у мојој кући”. Наговештај овог насељавања је и то што
“крајем зиме кеви је толико постало зло да су морали да је преселе
у болницу”, иако “она нема никакво физичко обољење” већ је “у
тешкој депресији” после ћеркиног самоубиства. А у депресију је
Милинка пала зато што је прогања ово сазнање: “Имала сам једно
добро дете: и њега сам изгубила. И то све зато што сам била глупа.
Моја женска памет ми каже: Гледај мушке, они су први. Мушке
гледај: они су будале памети немају, слаби су, али су ипак главни”.
Веровање у мушке, удовољавање њиховим потребама не би у
свести Љубине мајке имало тако кобно дејство да нису у питању
и два момента: “да је само Душица” била њено “добро дете”и да
баш то дете “мушки” нису “покварили”. А кајање због онога што
је пропустила да учини је тако велико да се Милинка неће опо-
равити, а, уз све то, ускоро ће Љуба моћи да види да му је отац
Андра “мртав старац”, који седи испред куће тако да се чини да
је “неки старац, подбочио се длановима о колена као да се плаши
да ће глава даму се омакне међу ноге и ћути”. Конкретизујући оно
што види на кућном прагу, Љуба Сретеновић прелази на један
детаљ који има симболичку функцију: “Ја га гледам. Руке му
некако дошле беле, мртвачке, као да гвожђе никад нису виделе”.
И кад нешто касније, приликом прекоманде из Загреба у Ниш,
на железничкој станици буде срео оца који га обавештава да је
био у суду и да је “све своје ствари средио”, Љуба ће рећи да му је
“нешто овакво, као јаје, као песница” прошло кроз гркљан и легло
на срце. Свестан близине смрти, отац Љуби преноси поруку која
је упућена и одсутном голооточком заточенику Влади: “Доста је
било свађа. Више никога нећете имати: ти само њега, он само тебе”.
А у том тренутку је Влада још на Голом отоку и од њега стижу само
штуре вести (“Влада је добро и поздравља вас”, преноси Љуби
неки Владин уплашени састрадалник), тако да је слика угашене
породице једино што све време лебди пред Љубиним очима, док
му је у мислима једна друга ствар – потреба да нађе Столета Апаша,
узрочника доброг дела ових невоља и превремених смрти.
А за Столета Апаша су везане и две најдраматичније епизоде у
роману “Кад су цветале тикве”. Прва је она која приказује Љубин
обрачун са Столетом. А пошто тај обрачун има веома важну улогу
у обликовању судбине Љубе Сретеновића, посвећена му је врло
велика пажња. Наиме, са много појединости је приказано Љубино
настојање да раније изађе из војске и оде у Сурдулицу (посебно
детаљно је приказано лукавство којим придобија похлепног под-
официра Станића, начин на који се ослобађа свих сувишних ствари
да би лакше стигао до циља и друге појединости). И кад после
много мука и довијања стигне у Сурдулицу и у кафани буде видео
Столета Апаша, Љуба Сретеновић запада у сасвим посебно стање:
“Мене, као да ме неко изненада удари испод појаса, одједампут
ухвати грч. Мишићи на стомаку ми се просто скупише у гужву
и замрсише, чини ми се, покидаће се. И одмах ми се пришора”.
Приказујући тренутак кад је, после дуге паузе и после трагичних
догађаја у породици, видео Столета Апаша, Љуба Сретеновић
користи само телесне реакције, карактеристичне за боксера који
је примио изненадан и снажан ударац. А то померање реакције на
изванразумску сферу читаоцу треба да буде јасан знак – да је све
што је везано за Столета Апаша зашло у посебно подручје у коме
свест и разум више не играју никакву улогу. Ако тако гледа на
Столета, друге болеснике Љуба види у сасвим другачијој светлости:
“Људи као људи: не видиш шта их изнутра гризе”. Док чека да Столе
наиђе путем који из града води ка санаторијуму, Љуба Сретеновић
опажа и спољашњи простор и његову слику пропушта кроз своје
душевно стање: “Око мене, као нека плавкаста скрамица, полако
се хвата сутон. Још доста топло. Пријатно чак. А негде далеко, тихо,
лелујаво, опојно певају жабе и мени се понекад чини да то неко
наоколо вуче некакву завесу. Може ли у овакво вече ико икога
да убије?” Контрастирајући слику пејзажа коме, уз доминантно
идиличне тонове, једну мистичку црту даје утисак да “неко нао-
коло вуче некакву завесу” са својим душевним стањем, коме
основно обележје даје спремност да се у освети иде до краја, Љуба
Сретеновић гради подлогу на којој ће се још једном јавити питање:
“Јесам ли ја то овај човек који вечерас овде чека да некога убије”.
Дубину свог преображаја, Љуба Сретеновић сажима и у питање
“јесам ли уопште ово ја”.
Ако је и у боксу показивао једну врсту суровости према против-
ницима и ако је ту суровост правдао или тиме што су они били
боксери који му се не допадају или је пак била реч о боксерима који
су га вређали, Љуба Сретеновић ће тек у Сурдулици осетити ону
врсту преображаја свог бића која има судбинско значење, пошто
води у злочин. А пре самог обрачуна, пре наношења смртних по-
вреда Столету Апашу, приказана је сложена психолошка игра у
којој противници не само што настоје да један другог што дубље
повреде (Апаш Љубу одсуством сваког кајања због онога што је
учинио, Љуба Апаша тиме што му упућује претње – “Нико мени
досад није претио”, гневно узвраћа овај Љуби Сретеновићу), већ
настоје и да стекну психолошку предност, да противника заплаше.
Оно што је ван сваке сумње је да и један и други знају да је то њихов
последњи сусрет (“Дошао сам, само мало да ти откинем главу”
каже Љуба Апашу, “Сад ми те је пун шевац. Сад те нећу пустити
лако”, каже Апаш Љуби). А да је психолошка сфера подручје обра-
чуна које претходи тучи показује и тренутак кад Апаш каже
Љуби: “тако ме је и твоја сестра нервирала”. Ове речи ће Љуби
посебно тешко пасти, зато он њих и пропраћа овим коментаром: “
И – што ти је проклети човек. Већ две године сам знао за то. И да
ми Мајмун није признао, знао бих! Само је он то могао да буде!”
Указујући и на то да су Столетове речи биле разлог што “мени
просто мозак отказа, као да ме неко маљем удари у слепоочницу”,
приповедач гради подлогу на којој долази до изражаја његова
жеља да се освети и тако што “сад три главе да имаш, све три бих
ти откинуо”. У сцену обрачуна укључено је и неколико лирских
мотива од којих посебну важност има време кад цветају тикве.
Мотив тиквиног цвета појављује се двапут. Први пут кад Столе,
још не верујући у то да ће га туча са Љубом Сретеновићем одвести
у смрт, каже да “туберани умиру у лето, кад цветају тикве”, а
други пут кад он, видећи да умире, потпуно другим тоном ( “рече
сасвим пријатељски”) пита свог убицу: “виде ли ти некад те јебене
тиквине цветове” и каже му да их је он видео онда кад је силовао
Љубину сестру. Тако се мотив тиквиног цвета појављује као чист
симбол – Љуба је своју смрт први пут угледао кад је учинио оно
што га је, касније, у смрт и одвело.
Сама туча је приказана са много појединости, али је у средиште,
коришћењем типа описа pars pro totto, постављена глава, очи и
лице Столета Апаша: “Он стоји, оволиких осветљених очију”; “а
лице му просто набрекну”; “И сад памтим његове очи тог тре-
нутка”; “Сагнуте главе као да га боли гуша, лица које му се у мраку
бели као у глупог августа, одозго ме гледа”; “Он остаде на путу
урличући исцепаном утробом и огледајући се за мном белим,
исколаченим очима”. Поред очију и лица значајну улогу у опису
туче имају и мотиви кашља и црне боје, који, ван сваке сумње, имају
чисто симболичку функцију: “ Он застаде и као да га неко подупре
мотком за веш, издужи се у висину и закашља. Унутра као да му
нешто препуче. Саже главу као да нешто у себи ослушкује, а лице
му у оном мраку набрекну – Затим пред себе пљуну у прашину
нешто црно. Брзо чучну затим на земљу и маши се марамице”;
“Као да му је нешто застало у грлу, Столе се најпре дуго и оштро
закашља. Већ ми се учини да ће од тога да повраћа, толико га је
напињало, кад одједном бљуну из њега у широком, црном,чинило
ми се, пенушавом, капљичастом млазу налик на левак. Прскало
му му је ваљда и ноге. Удисао је кратко, као да штуца, хрипајући,
готово урличући, бечећи очи као говече. А изнутра би га већ опет
терало”; “Он најзад паде. И онде, окренувши се на лакат, тим ви-
соким кашљем који понекад изгледа као да цепаш хартију, од
кога би се и здрав човек разболео, пробијајући ми уши, поче да
точи из себе”; “Ту га спопаде још јаче. Напињући се, клечао је на
коленима и, са главом у прашини, увијао секао мачка којој се у грлу
заглавила кост. Гушећи се, чинило ми се, гризао је земљу”; “Он
најзад подиже главу. Лице му је било измазано нечим црним,чију
сам праву боју дању познавао, и шиљато и бледо као у мртваца”.
Сасвим је очигледно да Љуба Сретеновић врло пажљиво мотри на
лице и тело свог противника, да то тело, идући од почетка ка крају
описа, све чешће упоређује са телима животиња (говече, мачка),
што је јасан знак психолошких амплитуда (кретање од људског ка
сфери бестијалног) у сагледавању умирућег противника.
Сцена суровог обрачуна Љубе Сретеновића са Столетом Апа-
шом окончава се овим такође високо симболизованим описом:
“Кад се мало одмакох, однекуд из шибља, као да се истрже из нечије
руке, одједном излете нека птица. Залепрша у мраку крилима
и летећи ниско као авион, прпорећи, полете путем испред мене
као да ми показује правац. Затим изненада сврати у страну и
одједампут потону у мрак као да се утопи”. Ако знамо да је у ни-
зу митологија птица добила врло различите симболичке улоге
(“Летење предодређује птице да буду симболи веза између неба и
земље”; “Птица као симбол небеског света супротставља се змији
као симболу земаљског света”; “Птице још чешће симболизују ду-
ховна стања, анђеле, виша стања бића”; “Најстарији ведски
текстови показују да је птица ( уопште, а не одређена врста ) била
симбол наклоности богова према људима”; “ У келтском свету
птица је, било да се ради о лабуду (Ирска) ждралу или чапљи
(Галија), гуска (Британија), гавран, царић или кокошка, најчешће
гласник или помоћник богова и другог света” (Гербран, Шевалије,
2009, 755 – 759 ). Птица коју су словенски народи доводили у везу
са душом (“Указујући се људима, душа узима обличја разних
инсеката и птица”, Словенска митологија, 2001, 170) и која у роману
Драгослава Михаиловића “као да се истрже из нечије руке”, која
лети тако “као да ми показује правац”, али која “изненада” свраћа у
страну и која тоне у мрак, сасвим очигледно у Љубином доживљају
није део емпиријског света, она је постала средство којим се