Облик и значење у роману
“Кад су цветале тикве”
Драгослава Михаиловића

емпиријско градиво преображава, премешта у сасвим нову сферу
и тако претвара у средство за тумачења свега онога што ће се Љуби
Сретеновићу догађати касније, што ће га пратити све до тренутка
у коме настаје његова емигрантска исповест. И тако и овај детаљ
читаоцу показује да у роману “Кад су цветале тикве” постоји
читав низ мотива који су преведени у симболичку сферу, који су,
другим речима, добили такву интерпретацију да нам омогућавају
да бројне појединости видимо у барем двоструком светлу. И као
део неке реалности и као средство којим се та реалност тумачи.
Друга изузетно важна епизода, додуше само посредно везана
за Столета Апаша, свакако је тренутак сусрета Љубе Сретеновића
са Столетовом мајком Ружом. Наиме, само после два дана од
обрачуна у Сурдулици “Столета у Београду сахранише”, а Љуба
Сретеновић, који се већ вратио у родитељску кућу на Душановцу,
запада у посебно душевно стање (“Ја седим у кући и не излазим”),
мада велики значај има и то што он себе као да и не доводи у везу
са оним што се догодило (“На то некако нисам ни мислио, као да
се све оно са Столетом није мени догодило. И о његовој сахрани
сазнадох у ствари тек сутрадан, кад сам ишао у војни одсек да се
пријавим”). Сасвим је очигледно да у овој епизоди срећемо нешто
дубоко амбивалентно. С једне стране, Љуба Сретеновић и зна шта
је урадио и види последице онога што је урадио, док, с друге стране,
он не осећа било какво кајање, вероватно и зато што дубоко верује
да је само то имогао да уради. И чак и кад у његову кућу долазе
милиционери да му пренесу поздраве Старог Перишића и позив
да се врати у “Раднички” и који се као успут интересују и зна ли ко
је, како они кажу, убио Столета Апаша, Љуба Сретеновић остаје
миран, мада један од милиционера сумње упућује и ка њему (“А
ја те питам зато што мислим да си и ти био заинтересован”) а на
крају каже да истрагу “можда заиста нећемо да покрећемо”. Тек
у 23. поглављу романа у коме је и реч о сусрету са Столетовом
мајком Ружом срећемо мотивацију за овакво понашање главног
јунака: “Али, зар због Апаша да идем на робију? Мало ли је што
ми је кућу ионако зацрнио?” Дочаравајући душевно стање својих
јунака (тетка Руже која застаје пред Љубом Сретеновићем држећи
се “за лактове као да јој је зима, док сам Љуба када га она оптужи
за Столетову смрт има овакав утисак: “Пода мном као да се отвори
нека рупа”), али користећи опет технику pars pro totto, стављајући
у средиште свог видокруга очи (“И гледа ме право у очи”; “И опет
ме ситним, влажним очима гледа равно у лице” и до краја сцене
Ружа “не скида очи” са Љубе), приповедач нас подсећа да се у на-
шој усменој књижевности очи и лице посматрају као средиште
душевног живота, једнако као што осећај хладноће и доживљај
пропадања у рупу могу посматрати такође као симболички
посредована душевна стања Михаиловићевих јунака у сцени која
има изузетно велики драмски потенцијал.
А потенцијал те сцене увећава и то што се сусрећу два стра-
далника (Љубина кућа је празна, тетка Ружа каже: “Сад, ето, баш
никог више немам”), што они добро знају шта све може бити
разлог за њихову несрећу (“Кажу, мој Столе је оно са Душицом
направио, па си му се ти осветио”), што дубоко верују у чистоту
и недужност оних које су изгубили (“Он је био добро дете. Он је
мени, све док се не разболе, котарицу на Задушнице на гробље
носио”, каже тетка Ружа за свог сина). Мада разговор у целини
мора бити непријатан Љуби Сретеновићу, сасвим је сигурно да му
посебно тешко падају тетка Ружине речи: “Ако си ми ти то, Љубо,
учинио, добро си знао шта чиниш”, пошто га она тако оптужује
за смрт свог јединог детета. И она баш ту чињеницу и уноси у
своју последњу поруку: “ако си ми ти то учинио, нека ти је богом
просто. И желим ти, Љубо, да се добро ожениш, да имаш само
једно дете, као ја, да га подигнеш – и да не доживиш ово што сам
ја доживела”. А ова тетка Ружина порука је у добоком складу и са
оним што је на самрти учинио њен син који је одбио да каже ко га
је на смрт претукао али и са једном етиком коју знамо из усменог
предања, етиком која у својој основи има посебну врсту витештва
у највећој невољи, витештва које подразумева праштање и онога
што је најтеже опростити. И кад Љуба изрекне свој коментар су-
срета са Столетовом мајком, а нарочито свој доживљај ове њене
поруке о праштању (“То ме просто сахрани. Та жена ми просто
главу откиде”), ми јасно видимо како је под читаву сцену пода-
стрт митолошки оквир. Захваљујући превасходно њему, једна
припроста жена са Душановца се морално уздиже толико да то
за Љубу Сретеновића постаје неиздрживо. Он не само што се
потпуно усамљује, већ: “тих дана се нисам ни бријао, зарастао
сам као мајмун; изгледам као лудак”. Физичка трансформација
је само подлога за указивање на могућу душевну поремећеност
из које Љуба Сретеновић тражи излаз одлазећи из земље, бе-
жећи у емиграцију.
А више је него очигледно да Љуба Сретеновић бежи од нечега
од чега се не може побећи. Приказујући тегобе свог емигрантског
живота, он ће, сасвим свесно прећи на онај симболички план који
је близак и његовом погледу на свет и занату којим се бавио (он
је машинбравар) и спорту који је обележио његову младост: “То
ти је отприлике као да сам изгубио руку.Тако те и боли, као кад
је немаш и мада је немаш. Последње што видиш лежући у кревет,
то је тај празни рукав, прво што видиш будећи се изјутра, опет је
тај исти празни рукав. И тако ће остати док си жив. Навикавај се
ако ипак хоћеш да останеш жив, макар колико ти срце при том
пуцало...” Али, ако у Шведској пати за свим оним што је изгубио,
Љуба Сретеновић на самом крају своје исповести упућује свог
тобожњег слушаоца да оде на Душановац и да се том приликом
сети “да овде живи један човек који и кад стоји и кад хода, и кад се
смеје и кад спава – плаче за њим; један човек који још може да се
узда – једино у рат”. И као што му је у једној горкој игри судбине
измакла прилика да се у Риму сретне са Старим Перишићем и
тако расплете клупко свог емигрантског кошмара, тако Љуба
Сретеновић не добија ни праву прилику ни да се на неки други
начин искупи за оно што га све време прогања – да је убио човека
и да то није признао ни његовој мајци. Ако то није учинио у сфери
онога што је уобичајено поље људског деловања, он је то учинио
у причи освом животу и страдању. И тако своју причу-исповест
претворио у нешто што нас подсећа на Раичковићеве “Записе о
црном Владимиру”. Наиме, описујући у прозним фрагментима
свог циклуса (“Уместо фусноте”, “Без епилога”) како лирски јунак
тражи да му напише песму о његовом боловању, Раичковић ће
рећи и како је свог јунака запитао и шта ће му уопште та песма. А
црни Владимир на то питање одговара: “ Па тако... Ако останем
жив, да имам за успомену кад сам болово... А ако не останем....
Нека остане вама”. Као што би да је црни Владимир остао жив
песма о његовом боловању била обични документ о једном тешком
животном тренутку, тако би и признање Љубе Сретеновића
Столетовој мајци имало знатно уже дејство, било би тренутно и
лично искупљење. Овако смо, другим речима, добили и један
циклус потресних лирских песама и једну дубоко симболичким
и лирским средствима прожету причу о злочину и казни која
обликује токове једног живота.

Извор:
Драгослав Михаиловић: “Кад су цветале тикве”, НИП “Политика”,
Београд, 1990.

Литература:
Ралф Фридман: “Природа и облици лирског романа”, Савременик,
год. XIV, 1968 бр. 12, стр. 491 – 501.
А. В. Шлегел: “Историја романтичне литературе”, превела Ката-
рина Блес, у: “Романтизам”, приредио Зоран Глушчевић, Обод,
Цетиње, 1967.
Марко Ристић: “Напомена” у: Растко Петровић: “Са силама не-
мерљивим/Људи говоре”, Нолит, Београд, 1977.
Жан Русе: “Нарцис романописац”, превела Јелена Новаковић,
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци
– Нови Сад, 1995.
Виктор Виноградов: “Проблем сказа у стилистици”, Поља, Нови
Сад, 2009.
Иван В. Лалић: Драгослав Михајловић, “Кад су цветале тикве”,
Књижевност, год. XXIV, књ. 48, бр. 5, 1969, стр. 520 – 523.
Гербран/Шевалије: “Речник симбола”, Стилос, Нови Сад, 2009.
Словенска митологија, енциклопедијски речник, Zepter book
world, Београд, 2001.