Српски устанци, рат и мир, зборник радова у част великих годишњица:

носилима, беху се почеле спуштати долином преко Адровачког
потока. Поједини рањеници удараху раштркано право на нас. Ја
сам сваком прегледао рану и љуцки превијао, или ако би дошао са
добрим завојем ја сам га упућивао на завојиште.
После четврт сата наш стрељачки ланац беше се већ поравнао
с нама, одступајући и непрестано борећи се. Батерија капетана
Срба беше већ одступила, пошто се донекле картечом бранила.
У исти мах Горњи Адровац, плану черкеским огњем. Артиље-
ријска ватра беше и на тој страни умукла. Адровачки поток беше
пун, загушен нашим трупама које одступаху. И на прћиловачким
висовима лево од нас, код Јоце Поповића, не чујаху се више то-
пови већ страшни плотуни пушака и то врло близу.
Стрељачки ланац повуче и ђенерала са његовим штабом низ
брдо. Али тек што се почесмо спуштати, а од прћиловачког друма
осуше на нас картечом. Наши се коњи згрануше, да смо их једва
могли одржати. У први мах помислих да није већ одсечена
одступница.
Али наскоро видех шта је. То беше једна наша батерија која је,
одступивши с последњег прћиловачког виса, заузела позиције
поред самог друма, па пуца преко нас на непријатеља, који је уза-
стопце ишао за нама и беше већ узео наше отоичашње место пре
него што смо ми ситли до друма. (11) ”
После извршеног пробоја код Горњег Адровца, турске снаге
ширећи свој успех лево и десно, угрозиле су позадину српских
снага и на положајима испред Житковца, присиливши их на
повлачење.
Пошто су запалили Горњи Адровац, Турци су форсирали на-
предовање свог левог крила да би одсекли одступницу српским
трупама које су се гомилале око Адровачког потока. Међутим,
њихов покушај опкољавања није успео због тога што су за тај
задатак одредили релативно мале снаге. Рудничка бригада упор-
но бранећи своје положаје задржавала је турске трупе све до 18
часова када се и она морала повући, чиме су окончане борбе код
Горљег Адровца, у којима су обе стране претрпеле озбиљне губитке.
Са наше стране бој на Горњем Адровцу вођен је успешно. На-
рочито се одликовала наша артиљерија које се успешно носила са
пет пута јачом непријатељском артиљеријом. Борба је изгубљена
због бројне надмоћности непријатеља.
“Уместо да у овом одсудном боју имамо сву снагу на једном
месту, у једној групи, ми имамо пет готово подједнаких група,
од којих је само једна на главном ратишту, а остале су растурене
по фронту и дубини по целом ратишту. Само се је тако и могло
догодити, да док мајор Јован Поповић, односно Рајевски води
крвав бој са својих 19 батаљона противу целе непријатељске армије,
да се Ј. Прапорчетовић, шета са својих 8 батаљона од Каоника до
Вукање и натраг, мајор Коста Протић. са 6 батаљона од Алексинца
до Топонице и натраг, пуковник Хорватовић са својим корпусом
од Рсовца до Матејевца и натраг, а половина целе наше војске
стајала је пасивна на Делиграду и алексиначким иоложајима и
мирно гледала како се једна шака њихове браће бори противу
пет пута јачег непријатеља, без идеје да треба браћи притрчати у
помоћ и потући непријатеља.” (12)

О Боју на Горњем Адровцу извештај је команданту Моравско-ти-
мочке војске, генералу Черњајеву поднео капетан Радомир Пут-
ник вршилац дужности команданта Рудничке бригаде I класе.
Извештај гласи:

“Рудничка бригада I класе
N* 1893
Команданту Моравско-тимочке војске

О раду ове бригаде у борби код Горњег Адровца, 20. овог месеца,
част ми је поднети следећи извештај:
Ова бригада је била постројена на крајњем десном крилу, код
села Г. Адровца са задатком да буде потпора батаљонима Београд-
ске, Крушевачке и Јагодинске бригаде, које су се налазиле на по-
ложајима испред овог села. Пред почетак борбе бригада је имала
1.680 људи, био јој је придат још и један батаљон Рудничке бригаде
II класе, јачине 515 бораца.
У самом почетку борбе (око 11 и по часова) упутио сам најпре 3,
а затим и 2. батаљон напред да поткрепе трупе које су се бориле с
Турцима. Први батаљон ове, и 2. батаљон Рудничке бригаде II
класе задржао сам у резерви, али се убрзо указала потреба да се
и 1. батаљон развије за борбу; у резерви је остао само батаљон II
класе, који је био постројен у смакнути поредак у шуми која се с
десне стране Адровца налази.
Трећи и 2. батаљон ове бригаде уведени су у борбу у моменту
када су војници оних трупа које су се бориле испред нас нагло
почели одступати у различитим правцима. То су убрзо учинила
оба батаљона ове бригаде који су им послати у помоћ; њима се
придружио и знатан број људи из 1. батаљона.
У том тренутку успео сам да поведем у бој батаљон II класе,
коме су се уз пут придружили и заостаци из сва три батаљона I
класе. Са овим снагама заузео сам врзину која се протеже десно и
лево од пута што од крајњег десног крила води ка Адровцу и даље
ка Трњанима; ово је било у два часа по подне. Мећутим, у даљем
току борбе остало ми је на располагању само 200 војника из I и
II класе, али су се они, против све навале турске, борили пуна
четири часа, тј. до шест часова по подне, када су најпосле морали
да одступе.
Узрок због кога се морало одступити није лежао у оскудици
храбрости војника, већ у томе, што су за четири часа борбе муни-
цију утрошили у толикој мери, да је на сваку пушку падало пре-
ко 200 метака, услед чега су се цеви тако загрејале, да већ нису
биле за руковање. И поред тога, можда би се и даље држали на
положају да су добили ма какво појачање и да их несразмерно
јаче турске снаге нису обухватиле с левог бока и почеле да пале
село Адровац. Лично сам се уверио да су ови људи одступили тек
када су овакве прилике наступиле и да су своју војничку дужност
часно извршили. Борили су се четири часа против несразмерно
јаче снаге турске, пред којом су много брже узмакли батаљони
Београдске, Крушевачке и Пожаревачке бригаде, те стога сматрам
за своју дужност да их команданту најтоплије препоручим.
По извршеном прегледу после боја, наћено је на лицу места у
сва три батаљона ове бригаде 1.137 војника; рањено је 306, погинуо
21, нестало 223. У рудничком батаљону II класе, нашло се на лицу
462, рањено је 80, а нестало 66 људи.

23. августа 1876. год.
у Делиграду

Вршилац дужности команданта
Рудничке бригаде I класе, капетан
Р. Путник (13)

Пуковник Николај Николајевич Рајевски и његова погибија
у Горњем Адровцу

Пуковник Николај Николајевич Рајевски је био руски добровољац
који је дошао у помоћ Србији са још око 3.000 руских добровољаца
у току њене херојске борбе за ослобођење српског народа и срп-
ске територије под влашћу Турака за време Првог српско-турског
рата 1876-1877. године. Ко је био пуковник Рајевски који је по-
служио Лаву Толстоју као прототип за лик Вронског у роману
“Ана Карењина”, а коме је ова црква посвећена?
Рођен је 5. новембра 1839. године од оца који се такође звао
Николај и мајке Ане, девојачко Михајловне, Бороздиној Рајевски
у граду Керчу, где му је тада службовао отац. Крштен је 21. но-
вембра у цркви Свете Тројице у истом месту исте године. (14)
Име је добио по деди Николају који је био генерал, херој Отаџ-
бинског рата 1812. године.
Отац који је такође био генерал-лајтнант руске војске умро је
млад оставивши за собом двојицу малолетних синова, Николаја
од четири и Михаила од две године. Целокупну бригу о подизању
и васпитању деце преузела је мајка Ана.
Николај и Михаил завршили су студије на Физичко-матема-
тичком факултету Московског универзитета, након чега ступају у
гардијски хусарски пук руске војске. Николај је још током студија
показивао интересовање за књижевност и историју словенских
народа. Течно је говорио француски, немачки, енглески и разумео
српски. Млађи брат Михаил остао је у служби и постао ађутант
цара Александра II, док се Николај посветио разним јавним и
друштвеним пословима.
У такве вероватно најзначајније његове друштвене послове
спада и мисија по Балканском полуострву и Србији коју је обавио
1867. године. То је био и његов први боравак у Србији. Званично
слао га је Словенски комитет из Одесе. Стварни разлог његове
посете било је утврђивање стања у коме се налази српска коњица
пре свега, а затим и да, путујући по Србији, извести српску владу
о употребљивости путних праваца за случај рата. О свему томе
детаљно је известио министра војног српске владе Миливоја
Блазнавца, У извештају је дао и предлог реорганизације српске
коњице као и извештај о стању путева у Босни јер је очекивао да
ће она ускоро постати поприште сукоба између Србије и Турске.
Будући да је био послат званично у ову мисију на Балкану од
Словенског комитета, логично је било да њему и поднесе извештај.
Рајевски, међутим, то не чини већ опширан реферат подноси ми-
нистру војске руске владе Д, А, Миљутину и у њему наглашава
неопходност слања руских официра у Србију ради обуке српске
војске. (15)
Николај Рајевски је у хусарском пуку званично био до 1870,
године. Иако је био тридесетогодишњак већ је био у чину пуков-
ника, Тада је одлучио да напусти службу и отпутује у Ташкент и
учествује у ратним операцијама. Док је трајао предах на фронту,
он се у мирнијим периодима бавио проучавањем гајења памука и
винове лозе у јужним деловима руске царевине.
Године 1875. устанком у Херцеговини отворена је велика Ис-
точна криза у коју се активно укључују 1876. године Србија и Црна
Гора објавом рата Турској.
Србији у помоћ тада су похитали многи добровољци са раз-
них страна. Поред најмногобројнијих руских, пристигли су добро-
вољци из Бугарске, Грчке, Чешке, Норвешке, Француске, Велике
Британије, италијански гарибалдинци, Јевреји и многи Срби, до-
бровољци из Аустро-Угарске.
Међу око 3.000 руских добровољаца, од чега их је било око
400 официра, на Моравском ратишту нашао се и Николај Нико-
лајевич Рајевски.
Његово путовање у Србију почело је из Одесе где се налазио
21. јула 1876. године, где је боравио чекајући оставку и желећи да
што пре отпутује у Србију. Тада је писао Марији Григоријевној
Рајевској, својој снахи, жени млађег брата Михаила “Овде сам ево
већ три недеље и никако да кренем... Да ли ће ме још дуго тако
мучити? Време измиче, новац – такође, и уместо да први стигнем
у Србију, ја ћу стићи последњи – ако уопште тамо и стигнем. Зар
сам се због тога лишио свега, одрекао се породичног живота и про-
вео најбоље године своје младости сам? Настојао сам да своје ства-
ри средим тако, да у датом тренутку будем слободан, да без
жаљења ризикујем свој живот због ствари до које ми је стало, са
надом да ћу, можда, успети да прославим име које носим. А ето
сада, када је тај тренутак настао, губим време ништа не радећи,
____________________
(11) М. Спирић, наведено дело, стр. 216.
(12) М. Спирић, наведено дело, стр. 217.
(13) Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, књига прва, Београд 1990. стр. 77.
(14) Др Андреј Шемјакин, Ново о пуковнику Рајевском између два издања
смрти грофа Вронског, Делиград од устанка ка независности 1806 -
1876., Београд 2007. стр. 269.
(15) Б. Поточан, П. И. Чајковски и Н. Н. Рајевски уз Моравско ратиште
1876., Од Делиграда до Делиграда 1806 -1876., Београд 1997, стр. 267.