Српски устанци, рат и мир, зборник радова у част великих годишњица:

Тај првобитни привремени гроб обележен је каменом пеш-
чаром али без имена и ма какве ознаке. Тако је било све до 2008.
године. Тада је над првобитним гробом постављена спомен плоча
са текстом на српском, руском и енглеском језику. Текст на плочи
гласи:
“Николај Николајевич Рајевски - Гроф Вронски
21. август 1876.
овде вечно почива срце
добровољца Царске Русије
Николаја Рајевског за слободу
Српског Народа,
захвални потомци српских родољуба
отаџбинског Српско-Турског рата
из 1876. године
14.07.2008.”

Хумка се одржава и данас као велика светиња. Око ње монахиње
манастира Светог Романа непрестано расађују сезонско цвеће.
Кнез Милан, чим је примио од генерала Черњајева извештај о
погибијн Рајевског, одмах је упутио телеграм саучешћа породици
Рајевског. То дознајемо по повратном телеграму Михаила Рајев-
ског, брата пуковника Рајевског, који је он упутио из Царског Села
6. септембра 1876. којим се захваљује кнезу Милану на саучешћу.
“Хвала Вашем Височанству на изразима саучешћа за мојим
братом, који је дао живот за Вашу свету ствар. Вратите нам
ње-гово тело и задужите нашег пријатеља капетана Кизлокова
да га пренесе у Русију.

Пуковник Мишел Рајевски” (31)

Руски потпуковник Константина Кесјаков, стари пријатељ браће
Рајевских још из студентских дана и сапутник Николаја на
њсговом путовању у Србију 1867. године, на молбу његове мајке
Ане Михајловне Рајевске, дошао је у Свети Роман по њеног сина.
29. августа алексиначки окружни начелник Стеван Лукић
телеграфисао је из Делиграда министру иностраних дела Јовану
Ристићу: “Овамо је потпуковник Кесијаков, и он овде очекује на
поручени тамо у Београду неки оловни сандук, у коме ће сместити
мртво тело полковника Рајевског и тамо донети.” (32)
У Србију је по тело свог сина дошла и мајка Ана Рајевска. Када
је стигла у Београд, желела је да оде и на место његове погибије
у Горњи Адровац. То међутим није било могуће јер су то место
Турци већ били заузели.
31. августа Кесјаков се лично обраћа Јовану Ристићу, молећи га
да одговори Ану Михајловну од доласка у Горњи Адровац:
“Молим вас учтиво да саобштите госпођи ђенералици Рајев-
ској, да је место где је погинуо њен племенити син заузето Турци-
ма. Ми се налазимо под дејством турских пушака и топова. Због
тога молим вас да изручите госпођи Рајевској моју просбу да амо не
путује, јер је то забадава. Ја ћу привести његово тело ових дана.” (33)
Како није било могуће да отпутује у Горњи Адровац, Ана
Рајевска је тело свог сина дочекала у Београд. Она је 5. септембра
1876. одговарајући на саучешће Београђана, рекла:
“Хвала вам, господо на саучешћу које ми изјављујете поводом
губитка мога сина показујући на тај начин поштовање према
његовој успомени. То је била давнашња жеља мога сина: одавно
је у свом срцу гајио жељу да се жертвује за ослобођење Словена
и за протеривање Турака из словенских земаља. Још једном вам
хвала на вашем саучешћу.” (34)
У писму сестри свог покојног супруга, Јекатерини Николајевни
Орловој, након повратка из Београда, она је писала:
“Знала сам да ћете много патити када сазнате за несрећу која
ме је задесила. То створење, тако пуно живота, жара и самопрегора,
посвећено добробити своје отаџбине и целог човечанства, позвано
је са овога света баш у тренутку када је, после бројних и мучних
разочарања, коначно постигло успех бранећи ону ствар која му је
дуги низ година била непрекидна преокупација.” (35)
За пуковника Рајевског 1. септембра је почело путовање кући.
У 11 часова ујутру, по изјави дописника “Новог времена”, његово
тело је извађено из гроба и после свих неопходних припрема, уз
пратњу звона, испраћено из манастира Светог Романа.
“Када је тужна процесија ушла у Делиград – наставља очевидац
– дочекали су је свештеници певањем и батаљон војника бубњавом
добоша и плотунима из пушака и топова.”
Други Рус – официр такође је записао:
“Данас су провозили тело пуковника Рајевског, њему су одали
почаст са три плотуна и шест топовски салви.” Уз то додаје:
“Цео штаб и сви официри, Руси и Срби, пратили су сандук из Де-
лиграда далеко путем за Ражањ.” (36)
4. септембра Кесјаков је допремио тужни терет у Београд. Мај-
стори су посребрили украсе на површинама саркофага, а затим га
затворили и залили оловом, припремивши за последње путовање.
У 17 сати, у присуству огромног броја људи, сандук је изложен у
саборној цркви. Следећег јутра, тј. 5. септембра био је одржан и
парастос. А у 18 часова сандук је био изнет из цркве и у пратњи
целокупног београдског гарнизона, генералштаба, свештенства и
масе света, уз звуке војне музике, однет на пристаниште.
О погибији Николаја Рајевског писале су све руске новине, а
извештавале су детаљно и наше новине. Тако је “Исток” у броју
од недеље 5. (17.) септембра писао да је тело Рајевског пренесено
из манастира Свети Роман у Београд и изложено у Саборној
цркви, Потом је “Исток” донео опширан извештај о опелу у
Саборној цркви којим је чинодејствовао митрополит Михаило са
17 свештеника.
“После подне 5. (17.) септембра око 5 часова пренесено је тело ју-
нака Рајевског на лађу, доле на Саву, а при овој пратњи учес-
твовала је војна банда, војска, козачка легија, а народа се толико
слегло, колико никад досад, да ода последњу почаст јунаку руском
Рајевском, који је крв своју пролио за отаџбину и слободу српску.” (37)
“Српске новине” у броју од 6. септембра доносе следећи чланак:
“Јуче у 11 часова пре подне био је парастос за покој душе пу-
ковника Николе Рајевског, који је храбро борећи се погинуо 21. о. м. у
боју под Адровцем. О парастосу, на ком је била и Његова Светлост
кнез Милан, чинодејствовао је г. митрополит са многим свештен-
ством и ђаконима. Том приликом г. митрополит у своме слову по-
менуо је велико сучешће рускога народа у нашој светој борби. Говор
тај беше кратак, али силан и тронуо је свакога. Земни остаци
покојникови били су донети из унутрашњости још у суботу амо,
куда је мати покојникова удова ђенерала Рајевског пре неколико
дана била дошла да их одавде спроведе даље у Русију. Земни остаци
покојникови лежали су у затвореном сандуку, који је у саборној
цркви био постављен на месту, где се опевају мртваци. Сандук
је био обасут цветним венцима. Још од суботе свет је гомилама
ишао да види где леже остаци славно погинулог покојника и да
целива икону која је лежала на сандуку. О парастосу црква је би-
ла пуна народа, а исто тако била је запремљена народом и пор-
та и све улице пред портом. Јуче, у пет часова после подне, испра-
ћени су били земни остаци покојникови из Саборне цркве до са
г. митрополитом на врху. За свештенством ношен је сандук, а
за сандуком ишла је ожалошћена стара мајка покојникова, један
ађутант кнежев, официри у пуној униформи. Свеће са једне и друге
стране сандука носили су наши овдашњи грађани. После је опет
ишло једно одељење војске а света мушкога и женскога, старог
и младог, беше у пратњи и по свим улицама и местима, куда је
спровод пролазио, толико, да се није могао очима прегледати. По-
греб је доиста био величанствен, и са таквим паробродске ста-
нице на Сави. Најпре је ишло једно одељење војске са војничком
музиком, за њима ђаци обучени са крстом напред, после ђакони
и многи свештеници саучешћем, какво је редко видети. Тако ис-
праћени земни остаци храброга покојника одпремљени су лађом
даље на пут у Русију.” (38)
Са савског пристаништа брод “Делиград”, онај исти који је
само месец дана пре тога довезао живог Рајевског из Београда у
Смедерево, сада га је мртвог, испраћеног уз грмљавину топова,
однео у Одесу. Из Одесе је железницом био превезен до станице
Фундуклејевка, у среском месту Александровки. А отуд су вранци,
украшени погребним тракама, брзо довезли тело пуковника
Рајевског до породичног имања у Разумовки.
Ковчег са телом пуковника Рајевског је положен у крипту Кре-
стовоздвиженске цркве – породичне гробнице Рајевских. Сахра-
на је обављена 23. септембра уз учешће свештеника Крестовоз-
движенске цркве, Андреја Нестеровског и ђакона цркве Јевлам-
пија Осинског. Документ о сахрани је потписао Григориј Плу-
говскиј. (39)
У породичној гробници у ниши на зиду, иза кога је његов
саркофаг, постављена је плоча од челика са натписом:

“Пуковник Николај Николајевич Рајевски.
5. новембар 1839 - 20. август 1876.
Погинуо у бици код Горњег Адровца.” (40)
____________________
(31) Б. Поточан, наведено дело, стр. 277.
(32) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 268.
(33) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 268.
(34) В. Стојановић, чланак РАЗУМОВКА ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ
РАЈЕВСКИХ, у часопису ТРАГАЊА, број 9/06, Алексинац 2006, стр. 6.
(35) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 264.
(36) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 268.
(37) Б. Поточан, наведено дело, стр. 277.
(38) Српске новине, број , од 6. септембра 1876, стр. 880.
(39) А. Шемјакин, наведено дело стр. 269.
(40) В. Стојановић, наведено дело стр. 6.