Српски устанци, рат и мир, зборник радова у част великих годишњица:

чекајући да чиновници благоизволе сетити се мога постојања и
дати ми одсуство или уважити оставку, за шта молим већ толи-
ко времена!” (16)
Српске новине у броју од 21. августа 1876. преносе вести руских
новина о одласку пуковника Рајевског у Србију.
“Новоруски Телеграф јавља ово: “Ови дана отишао је у Србију
одеском железницом, заједно с неколико младих Словена и Бугара,
син чувеног руског ђенерала Рајевског, пуковник у руској војсци
Никола Николајевић Рајевски. Он је командовао стрељачким ба-
таљоном у Севастопољу и дао је оставку да би могао отићи и
стати у редове српске војске.
Н. Н. Рајевски заједно с ђенералом Черњајевим освојио је покра-
јину Туркестан. Понео је од својих новаца 50 хиљада рубаља да
помогне официрима сиромашног стања.” (17)
У другој вести која је пренета у Српским новинама истог дана
наводи се:
“Руски Мир јавља да је полковник Рајевски, који је командовао
стрељачким баталијоном у Севастопољу, син познатог ђенерала
Рајевског, преко Одесе отишао у Србију. Располажући довољним
средствима он је понео са собом педесет хиљада рубаља ради
раздавања помоћи потребитим официрима.” (18)
Када је пуковник Рајевски стигао у Србију, не зна се поуздано,
али је то сигурно било пре 1. (12.) августа 1876. године, јер је тог дана
кнез Милан издао указ којим га је превео у коњичког пуковника
српске војске. Указ гласи:
“Његова Светлост Господар и Књаз наш Милан М. Обреновић
IV, благоволео је на предлог министра војног, превисоким указом
својим од 1. августа тек. године решити:
Да се бивши царско – руски пуковник Никола Н. Рајевски и
бивши царско – руски поручник Константин Алексић приме у
државну службу као контрактуални, и то први као коњички
пуковник, а други као пешадијски капетан II класе”. (19)
Према писању Андреја Шемјакина, пут Рајевског од Одесе до
Моравског ратишта изгледао би овако: 27. јула он је добио оба-
вештење о одобреној оставци и истог дана телеграфисао из Одесе
мајци у Јалгу: “Сутра крећем преко Јашија у Турн – Северин.”
Прво је он возом стигао до Турн – Северина. Затим се преба-
цио преко Дунава у Србију и остао два дана у Кладову, одакле
је послао телеграм војном министру Николићу у којем је тражио
даља наређења. Добивши налог да путује за Београд, Рајевски је
дошао у Текију, а одатле кренуо бродом за српску престоницу. Та-
мо је стигао 4. августа. Сутрадан је добровољац посетио министра
Николића, кнеза Милана Обреновића, председника Државног
савета Јована Мариновића и сликао се за успомену у атељеу фото-
графа Стевановића. 6. августа, око 18 сати, Рајевски је у друштву
са неколико руских официра, отпутовао бродом “Делиград” из
Београда за Смедерево. Сутрадан, 7. августа, ујутру, у 7 сати, они
су пошли кочијом за Делиград, где се налазио штаб генерала Чер-
њајева. Интересантно да се, према речима његових сапутника,
“Рајевски на станицама трудио да говори српски и да су га добро
разумевали.” Око поноћи официри су дошли у Делиград, али, не
затекавши генерала, продужили пут за Алексинац. Тамо су стиг-
ли 8. августа између 16 и 17 сати и, преноћивши у механи, већ се 9.
представљали Черњајеву. (20)
О доласку Рајевског на моравски фронт сведочанство је оста-
вио књижевник Пера Тодоровић, писар и преводилац у штабу ге-
нерала Черњајева, команданта Моравске војске.
У свом дневнику од суботе 14. августа из логора на Пруговцу
Тодоровић је записао:
“Уз пут ка Пруговцу стиже нас однекуд пуковник Рајевски. Он
је пре 10-15 дана дошао из Русије и кад се први пут јавио у штаб у
Алексинцу ја сам га дочекао. Но кад сам предао његову визиткарту
Черњајеву учинило ми се као да овај долазак није тако обрадовао
ђенерала као што се он радовао доласку других Руса.” (21)
Како је у време доласка пукувника Рајевског на Моравско ра-
тиште турска офанзива била у пуном јеку, он је већ 9. (21.) августа
послат код села Мрсоља (Моравца) на левој обали Јужне Мораве,
на положаје који су били најугроженији. “За појачање крајњег дес-
ног крила упуте се из мостобрана још 2 батаљона комбинована са
1 ескадроном и 1 батеријом под руским пуковником Рајевским, који
је такође тога дана дошао као добровољац на бојиште.” (22)
Пуковник Рајевски је добио команду над десним крилом срп-
ске одбране, храбро се борио са својим јединицама за шта је добио
и Таковски крст, али већ 11. (23.) био смењен са дужности под из-
говором да је напустио положај без наређења. Међутим, то није
била истина. Без обзира на то, њега су ставили на располагање у
Главни штаб.
О боравку пуковника Рајевског на Моравском фронту оставио
је драгоцено сведочење и доктор Владан Ђорђевић. Он бележи:
“Из болнице одох у главни штаб који затекох при вечери. За
столом беше пуно младих руских официра који за време мога
кратког одсуства беху подолазили из Русије и који беху задржани
при штабу као ордонанс-официри.
Тек што и ја седох отворише се врата и уђе један висок мало
погрбљен црњомањасти официр у похабаној униформи српског
пуковника са шајкачом дивизијара. О десном рамену висаше му
на танком каишу черкеска сабља а на грудима имађаше два орде-
на руска (једно беше орден Св. Владимира с мачевима).
Генерал Черњајев погледа га зачуђено и понуди му једну столицу
поред себе.
– Одкуда ви г. пуковниче Рајевски- рече главнокомандујући.
– Ја с прћиловичког виса Ваше Високопревасходство. Наредио
сам да цела војска одступи за Ђунис!
Черњајев испусти кашику из руке и скочи као опарен.
– Шта! Јесте ли ви при себи? Какво одступанју за име Бога?
– Не није могућно било држати се даље. Ваше Висоство! - рече
Рајевски уставши и сам,
– Ама како смете напустити поверену Вам позицију без наро-
чите заповести?
– Ја сам два пута слао за заповест па кад не добих никаква од-
говора... поче Рајевски.
Черњајев се увати за косе, стаде ходати по предсобљу и непре-
стано виче:
– Пуковник из руске војске да тако уради! Та то није никаква
војска... Ето чорт знајет что такое ето Миљутинскаја армија!
Ко зна како су се силно мрзели Черњајев и руски војни министар
Миљутин, тај ће разумети смисао овог прекора који Черњајев
баци на руску војску. У Черњајеву је све више кипела жуч. Он стаде
пред јадног Рајевског па демонстрирајући руком пред његовим но-
сем, истисну кроза зубе само ово неколико речи:
– Ви... ви... ви не заслужујете да носите име Рајевских. Ви сте
данас осрамотили Вашег деду, који се онако славно тукао против
Наполеона, ви сте осрамотили брата, који је ађутант Госодарја!
Рајевски пребледе као смрт, стукну један корак назад као да је
на змију стао, и само рече:
– То није истина, Михаил Глигорич! – узе капу па оде.
Висарин Висарионович покуша да утиша ђенерала, и то никад
није тешко било, јер он плане, а после неколико тренутака се каје
ако је љутит коме неправду учинио.
Пуковник Рајевски хтео је ту исту ноћ да остави Алексинац
и српску војску па да иде кући... али Черњајев као да му се још исту
ноћ извинио за увреду коју му је нанео, и сутра дан ујутру видех
на прсима пуковника Рајевског, поред она два руска ордена и та-
ковски крст.” (23)
После овога догађаја пуковник Рајевски налазио се у Главном
штабу у Алексинцу.
По причи која је остала сачувана од старих Aлексинчана, пу-
ковник Рајевски је за време свог боравка у Алексинцу становао у
једној једноспратној згради која се налазила на почетку данашње
Таушановићеве улице, са њене десне стране. Та зграда више не
постоји. Срушена је између два светска рата.
У Главном штабу пуковник Рајевски је највероватније био и
за време битке на Шуматовцу јер га по већ наведеном сведочењу
Пере Тодоровића 14. августа налазимо на путу за Пруговац. За тај
дан Пера Тодоровић је у свом дневнику записао:
“Од тога доба само сам још једном виђао Рајевског (од његовог
доласка у Главни штаб-ЗС). Сад му приђем и наш разговор окрете
се тако да му ја рекох:
– Невесели дани, г. пуковниче.
– Да, могли би бити веселији.
– Чудо вас нема никад у штабу!! Било би вам колико толико
утешније кад би по које вече провели у друштву с вашим земља-
цима у ђенералном штабу.
– Ха, ха, моји земљаци у ђенералном штабу! - рече пуковник
Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није
насмејало, развуче лак осмех – моји земљаци! Оно истина Волтер
вели на једном месту, qu' on peut aller au bordel sans y gagner la chaud-
pisse (да се може ићи у бордел, а да се тамо не заради горонеја), али
ја опет зато не долазим у главни штаб. Та тамо вам има тако
много ума и разума, и сваке добродетељи да се jа искрено боjим да
ме не заразе све те штабне врлине.
Овако оштар, скоро циничан одзив о главном штабу, и то од
једнога руског вишег официра, и то пред човеком кога он скоро и
не познаје – све то јако ме зачуди, и ја погледах пуковника са недо-
умевањем. Он као да је разумео моје чуђење, јер рече:
“Извините због живог занимања и не чудите се што пред вама
тако отворено говорим, ја вас знам...”
Ко ме је то могао представити пуковнику Рајевском у тако
лепоj боји? Чудим се!
Из даљега разговора с пуковником Рајевским видех да је њега
јако огорчило и то, што је данас над неким многим батаљонима
поверена команда потпуковнику Караџићу, о коме Рајевски вели
да је „проста пијанчура и ништа више''. После овога разговора
данас више не видех пуковника Рајевског; не знам куд штуче.” (24)
О свом положају у штабу и односу генерала Черњајева према
њему писао је и сам Рајевски у свом последњем писму у животу.
“Сада ми је постало потпуно јасно, да ми и не желе дати ни-
какву команду, ни могућност да се истакнем, како бих изгубио
стрпљење и како би ме натерали да одем одавде, где је моја при-
сутност због нечега непријатна Черњајеву... Ако такво стање
и даље потраје, онда ћу ја кроз неколико дана дати оставку и
отпутовати у Русију, јер сам дошао овамо да служим Српској
ствари, а не да седим без посла и трпим увреде од Черњајева”. (25)
После неуспеха турске војске у бици на Шуматовцу главно-
командујући турске војске Абдул Керим-паша је пренео тежиште
својих операција на леву обалу Мораве, да би на тај начин изма-
неврисао алексиначке положаје и отворио пут за даље надирање
на север.
Прозревши Керимову намеру, генерал Черњајев је на левој
обали Мораве груписао 16 батаљона и 5 батерија ^ под општом
командом потпуковника Јована Поповића.
У самом почетку Боја на Адровцу 1. септембра, Турци су поку-
шали да снажним фронталним притиском комбинованим са
обухватним маневром, разбију српско десно крило и његове
трупе сјуре у Мораву. Под жестоким притиском Турака, српске
____________________
(16) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 264
(17) Српске новине број 185 од 21. августа 1876., стр. 828.
(18) Српске новине број 185 од 21. августа 1876., стр. 828.
(19) Српске новине број 193 од 31.августа 1876., стр. 860.
(20) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 265.
(21) Б. Поточан, наведено дело, стр. 271.
(22) М. Спирић, наведено дело, стр. 185.
(23) Поточан, наведено дело, стр. 272 - 273.
(24) Пера Тодоровић, Наведено дело, стр. 88
(25) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 265.