Српски устанци, рат и мир, зборник радова у част великих годишњица:

трупе су почеле да напуштају своје положаје и да узмичу назад.
Суочен са том чињеницом, а како није имао ни један батаљон
у резерви да га упути на угрожени правац, генерал Черњајев је
послао пуковника Рајевског да преузме команду над тамошњим
трупама и да одржи положај бар један сат, обећавши да ће му
послати појачање.
Одлазак пуковника Рајевског на фронт код Горњег Адровца
др Владан Ђорђевић је овако описао:
“У каријеру пројурисмо оно кукурузом обрасло поље између мос-
тбрана и житковачкс механе, па онда сврнусмо десно прћиловач-
ким друмом, а мало доцније лево право уз брдо.
Тек када се попесмо на прву косу, а једна турска граната право
па прсд нас, и прсну као какав Штуверов букет у “ fajerverku”.
Срећом били смо толико далеко, да нико није рањен. Међутим та
граната беше повод те ђенсрал заповеди, да цела њсгова свита
остане ту, и да чека заповест, а он са Комаровом и пуковником
Рајевским оде даље /.../
Било је око подне кад смо га нашли под једним дрветом, на
западној голој падини прћиловачких висова, која се спушта у по-
ток између њих и обадва Адровца.
Зашто се ђенерал у томе котлу зауставио, не знам, јер одатле
се и не могаше видети битка а камоли имати преглед над свим
кретањима своје и непријитељске војске.
Све што се са тога места могло видети, беше наша позиција
на Горњем Адровцу, па и она врло издалека.
Битка међу тим беснела јс већ и пешачком ватром више и у
лево од тога места, где је био прострт ћилим главнокомандујућега.
Кад стигосмо и ми под тај грм, нико нам ништа не рече ни
што дођосмо без заповести, ни где смо били до сада.
Једино пуковник Рајевски стаде нас нудити да с њиме ручамо,
јер он беше извадио из својих бисага нешто хладна печења и једну
боцу вина па руча.
Већина одби његову понуду с благодарношћу. Коме је било до
јела, кад се пушчана ватра све више и више нама примицаше.
Само Рајевски не само да је мирно јео, него што ме особито
изненади од суморног ћуталице, он је данас непрестапо задевао
шалу и правио досетке, којима се сам из свега грла смејао, јер нама
никоме не беше до смеја /.../
Међутим стиже рапорт са Горњег Адровца да је позиција у
Великој опасности, јер Турци надиру на ту страну с великом си-
лом у очевидној намери да узму адровачке висове, па да опколе целу
нашу војску на Прћиловачким висовима и да нас онда потиснувши
снажно с фронта сјуре у Мораву.
У том тренутку Черњајев немајући војске под руком да је баци
на место које беше у опасности, реши се да бар пошаље поузданог
команданта на ту позицију и стога се обрати Рајевском:
– Г. пуковниче, молим Вас похитајте у Горњи Адровац, примите
команду и гледајте да одржите само један сахат ту позицију,
дотле ћу Вам зацело послати свежих трупа у помоћ.
– С бољшим удоволствијем - рече радосно Рајевски, па скочи на
ноге и притезајући колане своме коњу, шану мени смешећи се:
– Enfain, mon cher doktor, (Најзад, мој драги докторе) једна
прилика да видимо да л сам ја баш тако недостојан потомак
ђенерала Рајевскког и да л је “Миљугинска” војска тако лоша, као
што се каже.
Затим ми пружи руку, са којом врло кордијално, готово грче-
вито стеже моју руку, скочи на коња и најкраћим путем одјури
преко њива и винограда право у Горњн Адровац.
Не знам за што, али оно неколико прошаптаних речи и онај
необичан притисак руке, задахнуше ме некаквом непријатном
слутњом. И сам глас, којим се Рајевски опростио с ђенералом, ре-
кавши му:
– Прашћајте, Михаил Глигорич! – некако је особито дрхтао, и
ја сам дуго, дуго за њим гледао.” (26)

О доласку Рајевског на положаје у Горњем Адровцу, његовом у-
чешћу у борби и погибији, опширни изввштај генералу Черњајеву
поднео је капетан Коста Шамановић. Извештај гласи:
“20 августа имали смо бој са Турцима у прћиловачким вино-
градима код села Сухотне и Адровца.
У 2 сахата по подне ја сам се кренуо са батеријом из Сухотне
да заузмем позицију више Горњега Адровца; ту сам се нашао са
пуховником Николом Рајевским, који је са нашим официрима
и народним командирима доводио у ред растројену рудничку
бригаду. Свршивши тај посао Рајевски нареди да сви добошари
и трубачи дају знак на јуриш, те тако под његовом командом
отпоче борба, при чему Рајевски заузме положај на узвратину
једне њиве. На тој њиви била је згодна позиција на коју и ја моју
батерију поставим. Чим сам отворио паљбу, Рајевски је дошао
у моју батерију; ја му се преставим ко сам и која је батерија. Он
ми на то изјави благодарност што сам тако са батеријом близу
непријатеља подишо.
Пук. Рајевски за сво време трајања борбе стајао је на тој
позицији, он је лично командовао тим крилом нашега фронта.
Око 4 часа по подне погодио га је непријатељски куршум у главу
и Рајевски је пао мртав без да је могао једну реч изустити, То се
десило у самој батерији. Ја одмах наредим мојим војницима да
погинулог Рајевског однесу у позадност на завијалиште. Рајевски
није имао уза се ни једног ађутанта. За време борбе и коњ му је
био рањен. Ствари његове као сабљу, руски и српски орден и друге
ствари са коњем ја сам са списком отпратио генералу Черњајеву.
Капетан Коста Шамановић” (27)

Вест о смрти пуковника Рајевског поразила је Черњајева. Он се
надао да ће Рајевски одржати положај на десном крилу бар до
мрака, а сада је та нада била изгубљена. Како је Черњајев оба-
вештен о погибији Рајевског, износи др Владан Ђорђевић који је
био у Черњајевом штабу, а штаб се налазио на положају између
Горњег и Доњег Адровца.
“У тај мах донеше ђенералу једну цедуљицу, Он је отвори па
видевши да је српски написана пружи је мени да је протумачим.
Погледам потпис:
‘Командир батерије поручник Шамановић’.
– Да – рече ђенерал, то је с Горњег Адровца. Читајте, читајте,
докторе. Ја стадох читати:
‘Јављам покорно, да је пуковник Рајевски овога часа, код моје
батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског.’
– Ох! – рече Черњајев, ухвати се за главу и оде мало у страну.
Остатак цедуље је гласио:
‘Његову сабљу, ордене, сахат, кесу с новцима и џепну записницу
ја сам узео на чување до даље наредбе.’
Тај глас нас порази. Мало час је био с нама, онако весео... а сад
беше мртав...” (28)

О погибији пуковника Рајевског поручник Коста Шамановић је
написао још једну белешку. Она је написана 5. марта 1902. године
и намењена је породици Рајевских.
“Када сам ја са бригадном пожаревачком батеријом, којом сам
као поручник командовао, око два сата поподне заузимао поло-
жај више села Горњег Адровца, видим ту г. пуковника Николу Ра-
јевског, где са осталим нашим официрима и народним стареши-
нама повраћају у ред пешадију Рудничке бригаде, која је била у
нереду; скупивши све трубаче и добошаре г. пуковник Рајевски ко-
мандовао је да свирају и ударају на јуриш и тако под командом г.
Рајевског отпочну борбу, заузму ограду једне њиве и предњу ивицу
једне шумице. У самој пак њиви а у линији стрељачког ланца био
је доста добар положај за батерију, ја се рескирах за рад бољег и
што дужег држања наше пешадије и одмах са батеријом заузмем
исти положај и отпочнем дејствовати противу надируће тур-
ске пешадије; тек што сам отпочео дејствовати – пуцати из то-
пова, јави ми народни водник моје батерије, да ме тражи г. пуков-
ник Рајевски, у које време и сам г. пуковник дође код мене, ја му
рапортирам да сам командир батерије; он ме, пљескајући по раме-
ну, заблагодари што сам се жертвовао са батеријом и на таком је
блиском одстојању поставио.
Г. пуковник Рајевски био је сјашио са коња – ког је био предао
мојим возарима топовским – и бавио се на овом положају и код
моје батерије за сво време док није погинуо, вршио је дужност
команданта нашег десног крила. Поред командовања он је у току
борбе скицирао положај турске и наше војске н питао ме је колико
би још требало топова те да се може одржати овај положај, на
шта сам му ја одговорио, да остане моја батерија и да треба
још две пољскс батерије; потом је и даље посматрао ток борбе и
водио белешку код моје батерије.
Око четири сата после подне ја сам био на десном крилу ба-
терије и осматрао дејство метака рукујући батеријском ватром
– јави ми водник моје батерије Антоније Станојевић са речима: г.
поручник, погибе г. пуковиик Рајевски, показујући ми руком где је
пао између првог и другог топа моје батерије; ја одмах одем код
њега, нађем га где је пао на седиште, ухватио се обадвема рукама
за главу, а оловку са бележником испустио преда се; ја га узмем
обадвема рукама испод пазуха питајући га шта вам је, чим сам га
почео да дпжсм те да видим где је ударен, одпустише му се обадве
руке од главе и он сиромах само још једном зевну и испусти своју
јуначку душу у мојим рукама. Држећи га испод пазуха и видећи да
је издануо зовнем водника Станојевића ... те га изнесемо позади
топова; а доцније наредим те га војници са водником предаду у
мом присутству болничарима, који су га однели на превијалиште
у позадину које се је по сазнању налазило код цркве Свете Петке.” (29)
Са превијалишта, уз налазе доктора Хадана, тело је било пре-
дато Главном штабу, одакле је сутрадан, тј. 21. августа пренесено
у манастир Свети Роман и тамо сахрањено, привремено. Али по-
стоји легенда да је његово срце заувек остало у том првом гробу.
Андреј Шемјакин, међутим, сматра да иза ове легенде стоје
стварни догађаји, а то поткрепљује чињеницама.
У најновијој историји манастира Свети Роман, њен аутор, про-
тосинђел хаџи Никодим Ђураков, пише да после испраћаја тела
Рајевског у Русију, “очевици тврде да му је утроба враћена 'у
исти гроб', који је после тога скромно обележен и који је остао
такав до данашњих дана.”
Један од тих очевидаца био је и “Игуман Данило Недељковић...
Он је доцније произведен у чин архимандрита и управљао мана-
стиром 29 година – од 1873. до 1902. године, када је оболео и умро 1907.
уочи Петровдана'”. И даље: “Још за време боловања архимандрита
Данила за светороманског старешину постављен је архимандрит
Атанасије Радовановић. Он и данас управља манастиром, али је
у дубокој старости.” – пише у једном манастирском летопису из
1911. године, који је објавио још крајем 30-тих година прошлог
века Милојко Веселиновић.
Према томе архимандрит Данило, што се види из времена ње-
говог старешинства, био је тај, који је примио тело мртвог Рајев-
ског у августу 1876. године. Значи – он је видео све, што се са њим
десило. (30)
За повратак у домовину тело Николаја Рајевског било је иско-
пано, те на молбу Кесјакова балсамовано. Операцију је извршио
његов пријатељ, бугарски добровољац доктор Молов. Затим поло-
жено у храстов сандук, затим у други – оловни, и најзад отпре-
мљено за српску престоницу. Процес балсамовања, као што је
познато, подразумева извлачење унутрашњих органа, који су и
остали на месту првог укопа, тако да гроб у Светом Роману заиста
није празан
____________________
(26) Б. Поточан, наведено дело, стр. 274 - 275.
(27) М. Спирић, наведено дело, стр. 215.
(28) Б. Поточан, наведено дело стр. 274 -275.
(29) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 266 - 267.
(30) А. Шемјакин, наведено дело, стр. 267.