Онтаријски писци
03. 01. 2018
Франк Дејви

За Хелену

Следећи твој пут открио сам
да га нема.

Поука: не читај мапе, нити
питај за правце.

Све што вам кажу већ постоји,
хоће да вам увале

нови модел. Заборавите
ваш програм за дијету, престаните да гледате
амерички војни марш
увежбавајући своје кораке испред целог огледала.

Надреализам је

Приљубиш задњицу уз седиште столице.
Десет песама на дан. То је било
пошто сам престао да искашљавам речи
и да моделирам сопствене.

Страх од тишине.
Када нема постигнутих голова
зар неко наздравља?

Шта ако је надреализам озбиљан бизнис?
Сликати плаво лишће на црном велвету.
Све ове речи,
не опорезују се.

Боја

Дан када ми се учинило да је снег плав
био је исти као дан када сам мислио
да је Боб Крили био пријатељ. Боје

нису ствари, нису квалитет, увек могу
да их осмислим. Депресиван. Буквално,
сасвим безвољан, плав, и

боја мастила којом сваку песму пишем
и снег на прозорском оквиру
бео је. А на прелазу је браон. Зашто мора

снег да буде бео или браон. Зашто не
снег боје поморанџе или црвени снег,
љубичасти или плави. Него

од новембра до априла
је бео и браон,
од новембра до априла, и све тако.

Кажем себи, и теби
Бог нас је спасао да наше поеме
нису једнобојне, нити су само
у две боје.

Препевала са енглеског Катарина Костић

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Фрејзер Сатерленд

Кафе Истанбул

Кроз прозор се виде
како пуше, пију, нежење,
проклети мушкарци.

Не знам шта раде тамо
или знам: тресак карата
руше се домине.

Улица нема ништа с њима
двоструко раздвојени.
Застава на зиду
има нешто.

Вероватно ће да иду кући
али можда ће остатак живота
потрошити овде.

Заиста је тужно
то наше познанство.

Велики Петак

2. април 1999.

Велики Петак је а можда и није велики
зато што Срби нису велики ни добри.
Бомбардујемо их. Радимо велику ствар.

Пошто неки сумњају да су нацисти били лоши
ми ћемо Србе да упоредимо са њима.
Таква поређења су добра.

Наше бомбардовање ће помоћи Албанцима
који су велики и добри, а Срби су лоши и све лошији.
Ипак упркос прецизних и великих бомби
Срби и даље желе да су лоши.

Да помогнемо Албанцима
бомбардујемо њихов главни град.
Ми хумани хуманитарци помажемо им колико нам
буџет дозвољава кад постану добре избеглице.

Мост на Дунаву код Новог Сада
далеко је од Косова
али пошто мост и реку користе лоши Срби
ми га срушисмо и то је наше велико дело.

Током своје дуге историје Београд
је често претваран у рушевине
што је било некад добро, некад лоше.
Сада када га гађају наши пројектили добро је.

Рђави Срби су заробили три добра војника
и намеравају да им суде.
А то је заиста лоше, чак и за Србе.

На Косову је лоша и све лошија ситуација.
Ускоро можда ћемо морати да наредимо
нашим људима да умру на том рђавом тлу
да докажемо колико смо добри и велики.

О странкињама

Питате ме зашто ми се допадају странкиње
и ја ћу покушати да вам дам просто објашњење.

Странкиње никад не постављају питања
јер имају све одговоре.
Странкиње су гипке
јер су употребљаване у инвазијама,
а добре су и у кревету
јер су тако одгајане вековима.

Странкиње имају такта.
Пустио бих странкињи да ме отрује.

Странкиње су само жене
али имају нешто посебно
а то је њихов шармантан акценат.

Странкиње су интелигентне.
За странкињу чак и филм из Холивуда
има своје под титлове.

Ако странкиње имају проблеме,
интересантни су ти проблеми
и успевају да буду надмоћне
над својим психијатрима.

Странкиње су добре путнице
ставиће вам главу на раме.

Препевала са енглеског Стојанка Раденовић Петковић

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Маргарет Атвуд

Јутро у спаљеној кући

У световној ноћи ти кружиш онако
по твојој кући. Пола три је.
Свако те је напустио,
или је то твоја прича;
сећаш се шеснаесте године,
кад су други изашли негде да се проводе,
или ти је бар било сумњиво,
морала је да се чува беба.
Узимаш велик корнет сладоледа од ваниле
и сипаш чашу сока од грејпфрута
и ђумбира, па пустиш Глен Милера
и његов звук великог оркестра,
запалиш цигарету и дуваш дим кроз оџак,
и мало плачеш јер не можеш да играш
и онда заиграш а око усана ти је пурпурни круг.

Сада, после четрдесет година, ствари су другачије
и крупна су зрна пасуља.
Треба да се резервише тајни грех.
Тако је то кад заборављаш да једеш
у уобичајено време за јело. Динсташ зрна пажљиво
цедиш и додајеш им онда крем и бибер,
и идеш горе доле по степеништу,
док их прстима вадиш из чиније.
Чудило би те да добијеш одговор,
али тај део је за касније.

Има много тишине између светова,
кажеш. Кажеш, осећај удаљености
превише се нагомилава у исто
само обратно. Кажеш да имаш вишак беле одеће.

Почињеш да певушиш.
Пре неколико векова
то би могло да буде мистично
или јерес. А данас није.

Напољу се чују сирене.
Некога су прегазили.
Век и даље меље.

Препевала са енглеског Стојанка Раденовић Петковић

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Џорџ Едвард Харт

Прошла је година

Oд када си врата заувек залупила
Твој глас кућом више не певуши
Твој покров мрки, вечност ме обгрлила
Твоје драго тело што страсти уруши
Постаде сад руке сећање загрљаја
Претходно вече, под окриљем сумрака
Гледасмо лептира, колибрија неуморна била
Нектар да гутну, и док горуна жбуње костреши
Своје зимзелено лишће, одлучисмо
Новом добу птице и цвеће дати
Нашој деци и унуцима их остављамо.
Моје срце сада усамљено лута
Од среће што си дала сада сузу гута.

Небо Арктика

Аурора пламти зеленом
Пастелно зелен месечев је траг
Крв на месецу! На света врху
Звезда и планета зум:
Месец је најфинији кристал
Венера попут светла хелихоптера
Облаци испрано ружичасти, пурпуром проткани
Црно се мршти нaдолазећа олуја
Поларни медвед и даље достојанствено корача
Гледај, то ти је душа увеличана

Препевала са енглеског Сања Крстоношић

Убијање врана

Убијање врана се догодило у Лисајду:
Оне су појединачно запоседале телефонске жице
И командовале дрвећу.
Лепршајући, окрећући се, мењајући места;
Свака се шепурила
И чаврљала једна са другом.
Ту је било весеља да засмеје свет.
И старац је забацио главу у смех;
Поново је био дечак.
На улазним вратима жене су пљескале рукама
Да отерају храбрe уљезe.

Препевао са енглског Радомир Батуран

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Стојанка Раденовић Петковић

Култура многострука

Постављамо сцену за наш комад
Многострука култура
Глумци бирају шта им треба
За сцену и знају улоге напамет
Облаче се урођено грациозно

И ускоро глумци уткивају
Разнобојне нити своје културе
У велико платно Канаде
Улазнице и бројеви седишта
За представу те прославе не требају
Јер због свих глумаца и гледалаца
Сличних и различитих култура
У вртлогу многих прослава
Бело канадско платно заблиста.

Лепо се проведите!

***

Онима који ми кажу
Твој језик је мали
Безначајан је и непотребан
Поред оних светских језика
Ја увек њима одговарам
Језик је велики само ако
Се на њему каже нешто
Значајно велико истинито

И ако се на том великом језику
Не држи прст на обарачу
Претњи подсмеха и понижења
Ако се језиком не палаца отров
Већ изричу мудрости и казују
Песме жалости љубави и среће.

О слободи

У тескоби мојих речи
Ништа мене не везује
Знам да се слобода не добија
Од неког од негде јер
Нема љубазности без ланаца

Остајем у свом гласу а
Глува сам и нема и одлучна
То је за мене представа слободе
У Компанији живота која учи
Све оне пре нас и оне после нас.

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Маргарет Атвуд

Орсонет

Земљу КАНАДУ не чине само њени људи и места већ и приче.
Поводом сто педесете годишњице Канаде лист “Глоуб и мејл” је
позвао групу писаца – у Канади и ван Канаде – да прославе исто-
рију земље у прози. Резултат ће се објављивати током целе јуби-
ларне 2017. године.

Папир је лепршао са неба. То су биле откуцане, празне странице,
траке са вестима, перфориране траке и река конфета – као олуја!
Одакле су стигле? Ко је то чувао свих ових последњих пет година?
Кад само помислим на муку да прибавимо довољно папира за
нашу Орсонет. Све промишљено с горчином. Морали смо да се
понизимо, да склапамо послове. А чему све то?
“Изненађење!”, повикао је. “Крај рата. Будите срећни! Свако је
срећан”.
Бар је добио слободан дан око једанаест сати. Канадски “Паци-
фик” објавио је да је готово. Чим је изашао на врата, морао је да
се прогура кроз усковитлану нацерену масу оних који су певали
хуманост. Мушкарци и жене су се још увек сливали у улицу Јанг
из зграда и из других улица: на туце, на стотине, и сваке секунде
их је било све више. Бука је била заглушујућа: бубњеви, трубе, гај-
де, метални рогови, галамџије уочи дочека Нове године, и све што
ударањем и дувањем ствара галаму. Хитови се чују из изнајмљених
звучника. Дуг победе. Негде у даљини– да ли је то била химна?
Будите уз мене: за њега је довољно меланхолична арија. Није био
расположен да слуша Глен Милера.
Небо је било плаво и сунце је сијало. То га уопште није раз-
веселило. Изнад главе пар РЦАФ комараца који се појављују,
роне крилима и зује. Ланкастер бомбардер је бацао још папира
у ваздух. Свуда заставе: канадска црвена, мешане канадске и
америчка звездице и линије, застава срп и чекић, кинеска застава,
француска и пољска застава, а неке су му биле нејасне. Лица на
постеримa: краљ и краљица, мирни; Черчил намрштен: ФДР ши-
роки осмех, чак и као мртав; Ујка Џон са осмехом тигра. Група
играча, држе се за руке; парови приљубљени у загрљају; квартет
униформисаних фризера квари “Беле стене” Довера. Могао би да
буде међу њима да није био дустабанлија и да су му плућа била
боља, мада би га сада примили и они који су мршавији и лошији
од њега.
Ипак је урадио своју ствар. Орсонет је била за добар морал,
нарочито у почетку кад су се ствари одвијале тако лоше. Орсонет
је доносила осмех у сред тмине. Она је била чврста у намери. То су
му рекли неколико писаца песама.
“Пази куд идеш”, рекао му је глас. Одгурнули су га у страну, а
онда су га зграбили и пољубили. Кад је склонио лице, било је мок-
ро од суза, не од његових. Нека девојка је плакала од радости. Он
је обрисао уста, ко би га знао кога је још пољубила.
Сада је ту био неки бучан и чудан старкеља са боцом у руци.
Није имао ни кравату ни шешир, шлиц му је био отворен. И он
му је понудио пиће. Одбио је, јер је то могао бити алкохол печен
приватно. И “слепо пиће” је нешто значило.
Трамвај је прошао поред њега брзином пужа голаћа, а група
тинејџера му је махала испруженим рукама. “Улази!”, викали су.
Он никада није тако нешто урадио кад је био њиховог узраста,
а сада је било за то сувише касно. Имао је двадесет једну годину и
био је довољно стар да зна шта чини.
“Хеј, ти четворооки, може ли један пољубац?”, питала је јадна
СиВиЕјСи у униформи, усана као да су јој биле умазане пекмезом
од малина, косе рашчупане.
И она би требало боље да зна, мада су жене које се придруже
СиВиЕјСи-у дефинитивно брљиве или тако кажу.
Али ипак не све: Орсонет је била ЦВАЦ и била је хероина. Ни
један мушкарац није могао да јој се приближи зато што је морала
да сачува своју снагу да се бори против нацистичких шпијуна.
Она је била тако чиста, тако храбра. Шта би сада било од ње? Да
ли би је растурили за делове као и пропале танкере? То баш није
било фер.
Он је одабрао да иде улицом западно и да хода супротно они-
ма који иду. Стопала су га болела као и обично. Најзад је дошао
до хотела “Пикеринг”. Ту су обично висили мастиљари; обично
можеш да видиш неке од њих овде како кркају пре него што се
опет лате табле. Ако то радиш са пуним радним временом, корак
би могао да ти буде пун жуљева.
Место је било полупразно – сви су славили вероватно – али
Глорија и Мајк су били за својим уобичајеним столом. Они су
употребљавали ово место као своју импромптну канцеларију.
Глорија је пила шољу препечених мрва и згорелих семенки који-
ма је “Пикеринг” волео да дизајнира кафу. Мајк је довршавао
пљескавицу и пиво, брада му је била умазана сенфом. Ал никад
није ни пипнуо те пљескавице, не од кад му је Мајк рекао да их
праве од самлевених свињских њушки. Онда је рекао да је то била
само шала али… Ал баш није био сигуран у то. Мајку није било
важно шта ставља у уста.
“Здраво генијалцу, како иду трикови?”, питао га је Мајк. Ал би
волео да је појео и прогутао то што једе.
“Седи са нама, Ал”, рекао је Мајк.
“Што једеш то?” Ал је сео у њихов одељак. Морао је нешто
да наручи – у ”Пикерингу” нису волели да неко ту седи за џабе.
Изабрао је желе од поморанџе иако је Мајк рекао да га праве од
коњских папака.
“Зато што је гладан”, рекла је Глорија својим грубим гласом.
Она је дувала дим испод њене гургураве, блонд Вероника Лејк, са
стране, и усне су јој имале облик црвеног слова О.
“Он је увек гладан. Дечко још расте”, Смешкала се Мајку као да
има две године и као да је урадио нешто паметно што је тако јео, а
она се увек тако њему осмехивала.
Алу је ишло на живце то што је Мајк био јако специјалан само
што је знао да црта? Иначе је био прилично глуп. Глорија је била
мозак и за “Особине” и за “Карезанци”. Она је бирала уметнике,
одобравала идеје, надгледала штампање, ширење, огласе. Водила
је књиге. Она је наследила посао који је имао штампане ознаке,
постере, и рекламе у трамвају пре рата, тако да је већ знала основе.
“Ја сам поново у форми,” рекао је Мајк. “Као месождери. Сада
кад је рат готов, видећемо доста меса! Експлозија меса! Биће то
као да је неко бацио огромну меснату бомбу”.
“Једва чекам”, рекла је Глорија. Без тачкица за месо! Ја највише
волим печену јагњетину.” “Потонули смо”, рекао је Ал. “Баш смо
добили тај рат који је тата стално псовао!” Њему је рекла Глорија
да не псује више, па углавном мање псује.
“Шта? Како то мислиш потонули?”, питао је Мајк.
“На кога то мислиш кад кажеш ‘ми’ ?”, чула се Глорија. Она није
била глупа зечица, сем кад је Мајк у питању.
“Мајк мисли на савезнике, мислим на нас”, рекао је Ал. “Мислим
на све нас. На тебе и Мајка, Каннудле личности. И на све остале
такође: Бел и Вау, Џонија Чанук, Нелвану, послове. И на Орсонет.
Али Орсонет је одлична!”, рекао је Мајк. “Клуб обожаваоца –
дуплирао се од последњег издања! А бројке су исто тако велике!
Јел’ тако Глорија?”
“Двадесет хиљада копија”, рекла је Глорија. “Можда двадест
пет. Знаћу кроз недељу дана. Није тако велики број као Белов број,
али повећавамо се.” Застала је и погледала право у Ала. “Или бар
до сада смо се повећавали.”
Последња епизода Орсонет је стварно била тријумфална: она
се спустила падобраном иза непријатељске линије, у свом оделу
које је било оивичено крзном, у краткој сукњи која је откривала
ноге. “Покажи целе ноге”, рекла је Глорија. Њене чизме биле су
оперважене крзном на врху. Онда, после једног периода, кад су
је ухватили, везали и скоро животињски мучили, она је позвала
своје савезнике – два бела медведа. Ослободила се веза уз њихову
помоћ, променила је свој изглед у белог медведа и победила чи-
таво легло, пуно непријатељских агената.
У ствари, њој није било дозвољено да их побије јер не би то
било ни мало женствено, рекла је Глорија. “Него их је везала у
групе, за шта је употребила жицу од телеграфа. И она и њена два
савезника медведа су их пронели кроз везе, избегавши танад
машинске пушке и ватру артиљерије – тапа, тапа тапа, дум дум
дум! После бекства, она се срела са Британцима и Чануксима,
под командом Маршала Монтгомерија, кога је Ал прецртао са
новинске фотографије. Онда је она прешла назад у свој људски
облик.
“Имам за вас поклон, момци”, рекла је. Она је била шармантно
неформална о својим херојским достигнућима.
“Орсонет, како да ти се захвалимо?”, рекли су јој као што су
обично чинили.
“Нема потребе”, рекла је Орсонет. “Ми побеђујемо! То је до-
вољно за захваљивање. ““Au revoir”!” Орсонет је често говорила:
“Au revoir!” Њено име је мање више било француско, што је добро,
пошто је Ал био делом у Ван Дус од Ортоне. “Au revoir” је била
једина француска реч коју је Орсонет икад изговорила, али
довољно да добије идеју.
Био је то велики снимак њеног лица у облику срца, њених
обешењачких погледа и дугих трепавица. Онда се поново пре-
творила у свој облик медведа и отишла у шуму, са своја два са-
везника медведа.
Кад је први пут повезао Орсонет са Глоријом, она није била
сигурна, “Медвед?”, рекла је. “Не знам баш, Але. Можда би могао
да буде тигар, а? Или рис?
“А шта фали медведима?”
“Не фали ништа… схвати, Але, медвед није сексипилан.
Медведи су више да се мазе као медведићи. Или су дивљи.
Ал је био повређен. “Ниси схватила”, рекао је. “Медвед је
признање за Ујка Џона, Русију – СССР – они су нам помогли да
добијемо рат, зар не?”
“Да, па?“
“То је симбол. Као маскота. Руски медвед. Само ја сам га нацтао
као белог медведа, па је виши, не знам. Чистији је.
“Сладак си ти Але”, рекла је Глорија. “Теби треба девојка.” За-
стала је, издувала још више дима, док је буљила у таваницу, као
што је радила док размишља. У реду, навали. Ако успе, не мораш
више да радиш Беси и Тане од девојке. Али уради то брже. Треба
да гурамо даље ако желимо да се побољшамо на рачун ‘Бела’.”
Али то је било одавно, пре три године сигурно. Сада у сали за
ручавање, у “Пикерингу”, Глорија се мрштила док је палила другу
цигарету. Она му је понудила паклицу иако је знала да не пуши
због плућа. “Ја мислим као и ти”, рекла је. “Пре годину дана сам
мислила да ти понудим пуно радно време. Да бих те извела из
собе за отпрему у П.К. Али сада…”
“О чему то вас двоје причате?”, рекао је Мајк. “Хоћете мало пи-
те? Ја ћу мало да узмем. Лагана пита од лимуна.”
“Нису то прави лимунови,” рекао је Ал.
“Рат је прошао, драги мој,” рекла је Глорија. Тај ембарго на ка-
надске цртаће ће нестати за шест месеци, највише за годину дана.
Они амерички потпуно у боји ће се вратити. Капетан чудо, Бет-
ман, Дивна жена, цело издање снимљеног Мики Мауса, и свашта
још. Онда ће ово место да буде пуно. Црно бели цртачи, као што
смо ми, биће готови. Ох, Але, и тај руски медвед – не мислим да је

Савремена руска поезија
02. 01. 2018
Евгеније Капустин

Живот

Кад бисмо га упрегли као рагу
Да нас само сећањима вуче,
До тишине на последњем прагу,
Где нит сребро не мота у клупче…

Нови дан памти тек то што не беше:
Јарке снове – светлост из даљине;
Прошлост се не враћа ни да нас очеше
Док на њу гледамо с висине.

Живот – то је бол у чекању среће,
Живот – то је тражење себе –
Страст и спокој – дрхтав пламен свеће,
Избор за мене или за тебе

Живот или смрт – почетак је само;
О, небо мило не зови ме рано,
Не желим да срце заћути тамо –
Још желим и волим све животом дано.

Тајни зов

Постоји тајни зов
И туга тајна.
Знам: они су – почетак свих стазица;
И само бол је последица,
Када без снова,
Ни прошлост није бајна.

Али, постоји љубав,
И оно што је над нама.
Знам: не може бити друго, јаче,
Када и нада плаче,
Но васкрсни убав
И дај се нов сасма

Варао сам

Да, варао сам. Издао јесам;
И волео – а сада не умем!
Последњу, кобну грешку сам
Поделио с древним чудовиштем.

Не знам ко је дошао први
Да плеше танго на мом гробу!
Напред идем – снага ме мрви,
Слабости моје удишу злобу.

Бежи од мене, човече мили –
Да избегнеш поделу јада,
Ал’ кад бисмо се помолили:
Ја теби, ти мени био би нада.

Молитва за Косово

Пут до истине је сложен
Ко неба прибежиште,
О, помилуј нас, Боже:
Срце сигурност иште.

Без лажи и сагињања,
Ниже не смемо пасти
Да крв нас не прогања,
Боже, у твојој смо власти.

Док хорде земљу пале,
Ми смо Божји војници;
Редови – сила мала –
Криви у туђој кривици.

Ал’ без бола вере није,
Носити крст то је дар;
И без воље Божије
Нико не угаси пожар.

А хорде пале цркве,
И света земља гори;
Браћи опет узеше све,
Ал’ око им још зазори.

A душмана све је више –
Боже, не остављај нас саме;
Дај сунца усред кише,
Изведи нас из таме.

Душмани надиру свуда,
Сами ђаво њихов је брат,
Просуше семе блуда
И нејачи ломе врат.

О, дај нам снаге, Боже
За душе и тела спас,
Сустати се не сме, не може –
Јер нит вечности је код нас.

Савремена руска поезија
02. 01. 2018
Маријана Соломко

Пролазност

Закриљен прозор мушкатлама,
Врч сломљен и залепљен само,
Бејах на патње раскршћима,
Кад опало лишће испраћамо.

Кад сунце ко малине сво је,
И јасике колибе прекрију –
Док јесени вином тело боје
И баште последњу кап пију.

Нестане ватре, нема сјаја;
У очима само боје мртве –
Трошно дрво ко знамен краја,
Суво лишће с молитвом жртве.

Усред белих магова

Александру Пушкину

Усред белих магова дрвећа,
На стаклено леденим пољима,
У шатри од зимског перја ко свећа
Усана бледих пркосиш уморима.

Пао си ко жртва моралу крутом;
Од маховине у светлоплаве руке,
Рубину по кошуљи просутом –
Ко капи песме – стиха јауке.

Усред белих дрвећа пророка
На перону празном ко пусто поље,
Снежно перје, не бат корака,
То шкрипи твоје перо – најбоље.

Свете Русије

Ти – мало познати свете Русије,
Заборављени човече уклети,
И ви у бразди сивих поља ражи:
Дигните се до небесне плавети.

Речи су људске у вама застале,
Одјеци гласова без тона и боје,
Али за покајање никад касно није
Док горке сузе у грлу вам стоје

Израстите попут стабла храста:
У корену томе руске главе ћуте;
Паметне, јаке – а ко бреза нежне,
Што из сваког зла пронашле су путе.

И чувајте све пољуљано и танко;
Да са наших поља до звезда устане,
Почиваће преци мирно, поносито –
Кад пред веком сваким јуност храбро стане.

Прва ноћ

Фрула – лет муве – сад балалајка,
Чему неука свирка, заморна, плитка?
А паук рече: “Твој лет за ме је бајка,
Пре сна у мрежи – музика питка.”

И сву ноћ је фрула из крила се чула
О црној судбини нелагодног дна,
О паучини да није чврста ко кула –
Већ пуна рупа мрежа обична.

О црвеној капљи из презреле вишње,
И младости што тек ноћас листа.
Паук муву води пред свевишње –
Љубећи јој звонка уста чиста.

Кад се с платна

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, ко угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: “Зар већ?”
Ко људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

За стабло везане милост с милошћу,
Пијане од сока с дна живота
Ко старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.

Савремена руска поезија
02. 01. 2018
Ирина Михашина

Божић

На Божић вам желим много Среће,
Наданхуће, Жар, Љубав ко из бајке
И да нам се жеље – оне највеће,
Отелотворе у крилу Земље Мајке.

Желим да с наше вољене Планете
Цвета здравље – дом да нам је Рај,
Да људи живе у миру, мој свете;
Разумевања и сагласја, Господе дај.

И дај Манастира светионике
Из њих нам шаљи хероје нове, вај!
Нама потребне Вођу и Песнике –
За нове подвиге њима надахнућа дај.

Дај нек милостив и праведан буде,
Да влада земаљским миром без беде
И сваког трена велича мир, људе,
А свима покаже пут да га следе.

С Тобом и за њим идемо до Победе!

Ко сам ти ја

Ко сам ти ја?
Само сапутница –
С неба долазећа
Поносна светица,
Анемона,
Жеља ти вихорна,
Луталица –
Звезда ил’ сва васиона.

Ко си ти мени?
Сапутник случајни
Луталица,
Далек – с тугом о жени
Мени.
Ко сам ти ја?
Жена обична
Или муза твоја
У сазвежђу с тобом венчана.

Звездана ноћ

Фебруар 1)

Каква је ноћ сада с нама…
Блистава, звезданог неба,
Док срећа великим потезима
Меке увојке кистом вреба.

И пун је чудеса простор сав.
Чајковски – ноћ сва од звука
И ниоткуда пој, глас пискав:
Љубави није без јаука.

Стих ко бујица

Утисци после посете старој винарији Михајловски
у предгађу Чајковског

Не знам бољу земљу од ове
Љути мирис покошене траве
У језеру сиве ждралове
А све у хладу шуме храстове

Светиња – стих ко бујица,
Под лишћем живот – беле гљиве,
Другови, ено је колибица –
Судбе ми нове линије криве.

Божја рука

Газим по роси с плавим месецом у коси,
Просипам сребро у зору.
Не чујем све а узвишени глас носи
Реч Његову у ћутње говору:
– Русија ће живети довека,
Руски народ ни пред ким не клечи.
И ја видех – Божја нас дотиче рука
И пут ка бољем што нам душе лечи.
_________________________
1) Петар Иљич Чајковски “Годишња доба”

Страна 3 од 5

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021