Олга Постникова
Пуни месец
О, пуног месеца мучно време
и светлошћу притиснуто осетљиво теме!
Ти си као бледи ћилибар између облака снених,
самоубица срећних прибежиште
и складиште
судбина давно заборављених и непримљених
у крило Божије свите
све деце зачете а нерођене и незавољене,
некрштене и безимене,
оне од златне лакстозе сите,
оне похотом и болом оскрнављене
и скоро невидљиве у зрацима твоје светлости зелене
***
Живот је изгубио цену. Дејство инстикта
и закона одржања врсте је веома ослабњено.
Зато леминзи јуре у океанске воде да се утопе,
а страсно парење јелена је жудњом за смрћу распаљено.
Нама је постало свеједно: умрети или заспати,
пијанство и бутифос или жудња за чернобилском шумом.
Као да је цео народ отрован патосом самоубиства
и као да га је заувек напустио тужних небеса промисао.
И шта ја да радим? Нема ме довољно за сву ту несрећу.
Мало је једна моја свећа да би се прошло кроз таму ноћи.
Господе, како ми је страшно што нисам ближњем ослонац.
А кад ближњем не помажем, како ћу даљњем помоћи?
Хиљаде стараца у беди и немоћи нисам к себи узела.
Ни деци из сиротишта моја брига није довољна била.
Преварене девојке нисам од абортуса сачувала,
и дечаке од Авганистана нисам спасила.
И нерзумевањем мучим сопствено дете, рођено и мило,
и својој мајци ретко одлазим и помажем.
А мој друг је умро у Израелу, изгнанство га је убило.
Ако ме Бог упита о томе, шта да му кажем?
За бес у редовима такође неће бити опроштаја.
О, како желим да поверујем у могућност васкресења
моје пропале земље! Но и на словенски празник,
на хиљадугодишњицу крштења
нема исповедаонице,
где би се саслушале моје кривице.
Са руског превела Љубица Несторов
Владимир Бабошин
Разговор с дедом
Скандинавија своје километре
Ставља под многе точкове.
Тешки камиони ко да лете,
Обилазе све нове редове,
Дуж пута борове уклете
Што дуго ко стража ту стоје,
Непомични ко и увек што су.
Тад угледам мајке своје лице,
На Црвено брдо заједно
Код оца њеног а мог декице –
На далек пут крећемо вредно.
Две хиљаде километара тамо
И толико на повратку од њега.
На толиком путу једна жеља само,
Да видим деду – она оца својега.
Код родбине није необично
Да једни друге радо посете,
Још кад је место, ко дедино, одлично
За живот изван тебе, свете.
Пожелео сам, кажем искрено,
Да деда изађе на двориште
И каже — да сте ми живи и здрави,
Чекам вас од јуче, од јутра, и више.
Гле, праунук два метра, мушкарац прави,
За годину ко поручник се пише.
Сад већ сам знаш а не из приче
Шта је војска, како јој се служи,
Добар ратник и човек, мој унуче,
Твој деда је био – земљи да се одужи.
Метак је будалa – бајонет за храбре,
Овде, у јулу четрдесет четврте,
Непријатељу пробисмо бокове,
Све ћутећи, мрштећи обрве,
И ето, колико година пролете
Откако ме тог јула убише.
Роде мили, пети јул је био,
Ено, тамо, у селу Вакили
Нико метак није испалио.
Ни Левитан се не јави на радио
Кад је капетан с дигнутим бајонетом
У јуриш, у мислима са Стаљином
Кренуо, и ми за њим гласно.
Тад с бока митраљез затрешта,
Све утихну ко ноћу, касно,
Јер, унуче, судбина је клета
Одредила да никад те не сретнем,
Да испратим младост, зрелост твоју.
Убише ме у последњем боју.
Јесење импресије
У жутом плашту брезе све
С јесењим ветром реч разгоне,
На путу се барице леде,
Стакато ритмом звона звоне.
Киша по крову добује,
Мелодија сва је уморна –
Капима што лед их кује.
Осећам – зима ће суморна,
Ил’ пуна природних чари.
Новембар уме бити хладан
И сетом боји све ствари –
Живот обичан и досадан.
Али – ако се Земља окреће,
Поново ће ситне кише
Сипити пољем у пролеће,
Музиком наде веће, више.
Жене
Налет емоција ниједна брана издржати неће
И одмах ће прегорети лицна од великог напона,
Спознати све што си ми сад причала право је умеће,
Чак и речи заустављене у мислима – израз без спона.
Показати осећање што кипи, из подсвети ишчупано
И у врелој глави све немогуће мисли измешати.
Све нужно да се постави: штафелај, палета и платно.
Да бих наклоност и слику љубави могао насликати.
Све напред објављене песме са руског је превео
Анђелко Заблаћански
Светлана Kекова
На седам брежуљака
Пусти су и голи врхови дрвећа
На испосника рјабина подсећа,
оног што је видео висока брда и горе,
а између подножја њиних – велико дубоко море
Ја ћу бити талас
и у кланцу ћу зачути каменог хука глас
О, Ко је Он што је небо створио као кров човеку,
а земљу нам поклонио као колевку?
Што је створено Речју, то је светлост постало.
Што је било ћутање, и даље ћути, до краја.
Он је поклонио живот великом и малом,
дао је птици крила, а свакој риби – пераја.
Зеби је дао слабост, а лаву – снагу у лову,
косу – умилни глас, тапиру сурлу његову;
земаљском створу – уживање у пливању и лету,
а светлост необичну небеском дивном свету.
Где се Он скрива? Да ли у дворцу свадбеноме,
иза видљиве границе сумрачнога неба?
А можда баш сад стоји на прагу твоме
Ко муње ће хорови анђела грмнути изненада:
„Великој срећи претходи много мука и јада.
У океану се налазе високе планине и горе,
а између њиних подножја – велико дубоко море.”
И као просјак моли водице и мало хлеба?
Како свога Творца слави друштво птичије?
У мочвари – шљука, а кукавица – на зеленој иви.
А Он се смеши док под покривачем плоти своје крије
Светлост Божанства која вечно живи.
Халкидонски љиљани
Таква имена лептирима нареци
да се по звуку препозна боја њина.
Дај зимским пчелама меда и вина,
а смирну, злато и тамјан подари деци.
Уђи у моју кућу – и ја ћу свећу упалити.
Реци ми: “Ћути!”– и ја ћу одмах заћутати.
Реци ми: “Плачи!” – и ја ћу, ко киша, заплакати.
Светлост се припија уз душу као влага уз брод
и као ластавица уз пусти небески свод.
“Волим те!”– реци ми тихо, тако тихо да боли,
и тада ћу разумети и како воду пламен воли,
и вечност – секунди незадржив кас,
и остављено тело како дух воли нежно,
и како нас,
огољене и грешне, Свевишњи воли – безнадежно.
С руског превела Љубица Несторов
Биографије песника и преводиоца
Евгеније Капустин рођен је 19. септембрa 1984. године у Санкт
Петербургу. Дипломирао је на Петроградском државном технич-
ком универзитету. По професији – инжењер система за аутомати-
зацију морнаричког инжењерства.
Публикације: Лист “за сликање бродоградилишта” (Санкт Пе-
тербург), часопис “Невски календар” (Санкт Петербург), часопис
“Природа и човек. Двадесет први век “(Москва), књижевни и
уметнички часопис” Сфинга “(Санкт Петербург), књижевни и
уметнички часопис “Надахнуће земље” (Новокузњецк), књижев-
ни часопис “Гег” (Москва), књижевни часопис “Станица” (Санкт
Петербург), антологија “Млади Петербурга” (2009, 2011), збирке
поезије и прозе, “Колос речи” и “Ухо речи – 2” (Астрахан, 2008 и
2009), збирка савремене духовне поезије, “Небески одјеци” (Санкт
Петербург, 2009), збирка песама “Поново имам инспирацију”
(Санкт Петербург, 2011), збирка песама “Извор светлости” (Ниж-
њи Новоград, 2011).
Награде:
Добитник дипломе међуколегијални конкурс за дан Свете Татјане
2007-2008, из духовне поезије.
Три пута победник музичко-поетске манифестације “Догађаји
у Елагину” (2009 – 2011)
Диплома на такмичењу једне песме у лаври Александра
Невског (2009)
Добитник дипломе поетског конкурса под називом КР, која је
спроведена од стране руског музеја (2011).
Диплома на конкурсу посвећеном Дани словенског писаног
језика и културе, у спомен Светих Ћирила и Методија (2011).
Уредник је међународног зборника савремене духовне поезије,
“Небески одјеци”.
Маријана Соломко рођена је 1984. године у Санкт Петербургу. За-
вршила је музичку школу, а 2009. године факултет украјинске
Националне музичке академије “П. И. Чајковски”, одсек за кла-
вир. Од детињства је свирала на многим концертима, а само у
Шведској је, од 2001. до 2010. године, имала их више од седамдесет.
Аутор је научних радова и чланака из области музике .
Прву песму написала је у шестој години. Победник је на много
међународних такмичења поезије, добитница је Велике нараде
Трећег међународног такмичења поезије под називом „Велики
Кнез Константин Романов“ у Санкт Петербургу за 2013. годину.
Те исте године учествује на ХХХ конференцији младих писца
Северо-Запада.
Њене песме су објављене у алманасима поезије:
“Петербуршке строфе”, “Млади Санкт Петербурга” (Санкт
Петербург), “Кућа кестенова” (Кијев), “Шареница” (Доњецк);
антологије: “Поезија – женско лице” (Берлин), “Поетски форум”,
“Благословена земља очаја” (Санкт Петербург), као и у многим
књижевним часописима.
Аутор је збирки песама Гуске лете на север (2013), Шта год се
деси (2014).
Члан је Савеза писаца Русије.
Ирина Романова Михашина је рођена 18. новембра 1960. године
на Уралу у граду Чајковски у Пермском региону. Тамо је завршила
музичку школу на одсеку за хармонику, а 1984. године завршава
“Лењинградски електотехнички институт за комуникације”.
Пише поезију, прозу, а бави се компоновањем, сликарством и
другим јавним делатностима.
Главни је уредник часописа за књижевност и уметност “Нови
поглед”, а такође је и директорка истоименог Културног центра у
Санкт Петербургу. Аутор је пет књига.
Жив у Санкт Петербургу.
Олга Николајевна Постникова (1943) је песник, приповедач и
писац критичких чланака. Завршила је Московски институт пре-
цизне хемијске технологије. Радила је као инжењер у индустрији
ретких метала. Од 1974. г. бави се растаурацијом споменика
архитектуре. Сада ради као директор Високе школе рестаурације
Руског државног хуманитарног универзитета. Веома ценећи
Олгу Постникову као једног од ретких оригиналних савремених
песника, познати песник Семјон Липкин је рекао: “По професији
Олга Постникова је рестауратор споменика архитектуре, али у
области стиха она није рестауратор, већ градитељ речи.” Своје
радове О. Постникова је објављивала у алманасима и часопи-
сима. Аутор је више збирки песама.
Владимир Александрович Бабошин, песник, преводилац, уред-
ник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт
Петербургу.
Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка
у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у
Уљановску, а Војну академију и постдипломске студије завршио
је у Лењинграду.
Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор фи-
лозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербур-
шке академије наука и уметности.
Песник је и преводилац, уредник и председник Удружења
песника Нови поглед у Санкт Петербургу.
Живи и ствара у Санкт Петербургу.
Светлана Васиљевна Кекова (1951) је позната савремена песни-
киња, која пише претежно православну поезију, необичне ду-
бине и лепоте. Рођена је у граду Александровску, на Сахалину.
Завршила је Филолошки факултет Саратовског универзитета.
Одбранила је магистарску дисертацију 1987., а докторску – 2009.
Предавала је на Филолошком факултета Саратовског уни-
верзитета и на Саратовском педагошком институту у звању
доцента. Живи у Саратову. Песме је објављивала у разним ча-
сописима. До сада је објавила 11 збирки стихова.
Анђелко Заблаћански, рођен је 4. децембра 1959. године у Глуш-
цима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Ми-
тровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише
од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра
сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009),
Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014) и збирку
афоризама Палацање (2006).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у ка-
тегорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку
Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице
(2014) освојио је равнопранво прво место са још четири песника
песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Доста песама преведено му је на руски језик и објављено у
руским часописима, а такође и он је преводио неке од руских
песама. Песме су му преведене на бугарски и енглески, а афоризми
на македонски језик. Приређивач је добро прихваћених и по-
сећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уред-
ник електронског часописа Суштина поетике.
Живи у Глушцима.
Љубица Несторов (рођ. Јовановић) родила се у Бежанији 1930.
године. Основну школу и гимназију завршила је у Земуну, а
Филолошки факултет (групу за руски језик и књижевност) у
Београду. На истом факултету је магистрирала и докторирала.
Предавала је руски језик у гимназији у Бачком Петровцу, у
основној школи у Земуну и на Машинском факултету у Београду.
Поред наставничког рада бавила се и писањем уџбеника
руског језика за све нивое наставе (за основну и средњу школу и
нефилолошке факултете), писањем стручних радова из облас-ти
методике наставе руског језика, русистике и примењене линг-
вистике и преводом стручне техничке и медицинске литературе.
Последњих десет година преводи руску поезију. Објавила
је две антологије песама руских песникиња – “Сенка туге и
светлост наде” и “Сто година љубави”.
Живи у Београду.
Мирко Димић
Таван
Врховима прстију прелазио сам преко корица књига
разбацаних по неуредном тавану
прашина се на светлу малог
кровног прозора дизала у вис
попут ројева мушица у лето
Запазио сам је на поду, без корица
жуту од старости,
имала је мирис страстевног читаоца
тај мирис ме је опијао као жестина
која се лагано слива низ жедно грло
Уживао сам у њој, листао сам је, загледао
Нешто ме је зауставило на страници број
четрнаест
У врху странице, мастилом, дрхтавом руком
беше написано „ Љубљена моја Ема“
Гледао сам дуго у овај натпис,
почео је да ми продире кроз тело, снажно ми
је ударало
срце
Осетио сам да горим, видео сам је, видео сам
Ему
била је у белој хаљини, боса дугачких ногу
стајала је на врховима прстију загледана у
даљину
Њене испуцале усне биле су обојене црвеном
бојом
грожђа,
жудео сам, плакао, желећи
да је дохватим, да је додирнем пољубим, неко
чудно
зло вукло ме ка
њој
лепота ме је парала на стотине делова, почех да се
давим у
сопственој страсти
кожа ми је отпадала са лица као пред сунцем,
нисам
могао да је
савладам
ту отровну лепоту
бацих књигу и она паде назад у прашину где
сам је
нашао
стрчао сам са тавана у страху бежећи далеко
од те
књиге, од ње
Она је била његова Ема, његово проклетство,
само
његова
и ничија друга, нико је није могао имати
заробио ју је у том дрхтавом рукопису заувек.
Св. Архангела Михаила
На столу две кубуре стоје,
једна пуна, а једна празна.
Изнад стола на белом зиду
умотана у вео паучине,
икона Св.Архангела Михаила.
За столом седи човек седи сам,
који си можда ти.
Једино светло у овом мраку,
сјај је славске свеће.
Мрачно је и тужно у овој соби
овде се смрт са животом бори.
Доријан Добрић
Воли ме
Седео сам за клавиром, док је музика споља текла
Као жамор комшијске деце.
Ја немам додатну хармонију, ноту приде овом поретку,
Овом протоку који ме лагано хипнотише.
Ја сам никао у бетону, на степеницама и терасама каменим,
Где су колена одрана и где се лопта шутира само зато што смо
деца
А деца смо и даље.
И даље волим како се звук одбија о зграде моје улице: мелодија
иста,
Већ деценијама,
Деценијама знам сваки тон, сваки интервал који се простире у
мојим мислима,
А не умем да му дам разумско постојање, да покажем другом
колико је волим.
И зато је жеља та која ме оставља немирног, да неуморно
имитирам нашег ствараоца и да поклањам пажњу небу тражећи
аналогију, тражећи од чега све потиче и куда све иде.
Зашто не могу само да утонем у све то, да се упустим у немисао
и одузмем себи реч и тон,
Него у бесу затварам клавир
И већ под следећим налетом спокоја
Ухватим себе како га тихо отварам,
И опет,
Као живот,
Крећем да стварам,
Испочетка.
Девојка у црвеној хаљини
Пронаћи ћу девојку у црвеној хаљини
И заједно ћемо стићи на Трилмахионову гозбу,
И пловити Сеном до атељеа свих створитеља,
Свих креатора овог света и волећемо се бескрајно,
Бежаћемо од реалности која је тако досадна,
И попети се на планину где нас чека дорукак,
Ручак и вечера са Богом и дискутовати,
Како не знамо за боље и како смо наивни.
Пушићемо цигарете док нас не заболе плућа,
Не занима нас што коштају новац,
Украшћемо упаљаче и запалити ватру пожуде,
И волећемо се бексрајно.
Вратићемо ренесансу и угушићемо капитализам,
Све бесне људе и немарне протуве,
Сањаћемо идеал и живети у измишљеним државама,
Волим како сањаш али ми се више свиђаш будна,
Стигли смо овде у овај исти град светлости,
Где су богови астронаути, а сунце створитељ,
Не идем никуд без тебе, о девојко у црвеној хаљини,
Бистрои су наша светилишта, а шанкови олтари
Прекрсти се и узми гутљај ове свете воде,
Свете воде пуне алкохола, уђи у пијанство и
Реци ми да ме волиш, иако то није истина,
Волим и ја тебе, али нисмо зато овде,
Нисмо овде на доручку са Богом да се волимо,
Већ да присуствујемо, да посматрамо, гледамо,
Видимо, истражујемо, још гледамо,
Још више видимо, тражимо, истражујемо
И заувек посматрамо,
Како је свет предиван и једини и како је наш дах
Све, овде и сада и да хвалимо овај тренутак, јер,
О девојко у црвеној хаљини,
Дати смо да бисмо се дивили,
Ту смо да бисмо постојали,
И ништа више.
Светозар Влајковић
Повратак изгубљеног
Трећи Део: Повратак
1. Прича
Нема наде без Бога.
Кад то откријемо, запрепастимо се какве смо све бесловесне
радње чинили током дотадашњег живота. Чудимо се како је мо-
гуће некоме да живи без Бога. Живот безбожника је бесциљан. Не-
верујући то не знају, не хају за светост, траће богатство које им је
Отац предао.
Најпознатији покајник је Савле. Њему се догодио сурет са
Господом, онда када је то Он хтео. Тај сусрет је Савлу личио на
удар муње. До овога дана пример је суочавања човека са живим
Богом. Ослепео је, да би могао да прогледа, претворен у Павла.
Убројан у Апостоле, Павле отада сведочи важност вере и учи нас
шта је потребно да је учврстимо и допринесемо сопственом спасу.
Савле је прогонио хришћане, његово одступање од истинитог
Бога било је драстично. Самим тим, муња повратка морала је да
буде жестока. Као изабраник, он је одмах обасјан истином.
Другим људима повратак је спор, уколико до њега и дође. У
дугом периоду живот им је – тумарање. Зато ће и повратак бити
отежаван заводљивом световношћу, навиком живљења у власти
навика. Међу такве спадам и ја.
После сваког огрешења покушавао сам да се придигнем. Број-
ни су били ти покушаји. Заједно са Давидом, вапио бих да ме
Господ подигне, сваки пут кад бих посрнуо. Далеко од тога да
сам био преосветљен! Али она искра коју сам добио још на
крштењу, као новорођенче, никад није угашена. То је искра Ње-
говог постојања у мени, баш као и у сваком човеку. Из ње би се
излило покајање, молитва за помиловање, једини начин да будем
подигнут, заслуга која не припада мени него, опет, Њему, Његовој
милости.
Подизао ме!
Колико пута ме Његова невидљива рука спасила – смрт би про-
хујала поред мене. Понекад са оштећењима тела, ломовима главе,
руку, трупа, али увек би ме подигао.
Копрцао сам се као вилин коњиц под пљуском, затечен насред
ливаде, без склоништа, без одбране. На тој ливади џикљали су
људи попут травуљине, сваки мој покушај да се искобељам из
корова ометале су масе кроз које сам морао да се пробијам сво-
јим слабашним снагама. И док је по мени падала згрушана вода,
крупне леденице, остали су се башкарили у једноличности својих
млаких опстанака. Да ли сам праведан кад то кажем? Знам,
свакоме је било тешко, били смо на ивици глади, сиромаштво се
прозирало кроз нашу натрулу одећу, било је болести и насиља,
било је свакојаких неподопштина, али баш зато требало је чи-
нити напоре да се надиђе почетни положај. Не само спољно по-
бољшање услова за свакодневицу, него, надасве, за успињање
духа, кроз жеље и тежње да не живимо само од хлеба и чорбастог
пасуља. Ништа од тога. Или ја нисам успео да приметим покрете
душа својих ближњих, који би ми били блиски, а то је исто као да
их није ни било.
Небеске светлости су капљале на мене кроз грање тог дрвећа
у које су се огромном брзином претварале стабљике и, као што
је некада свети Фрањо Асишки видео цео свет у једној нити
Светлости, тако сам га ја видео подно густе шуме непријатељског
човечанства. Само горд човек гледа у другом човеку непријатеља.
Али ја о томе ништа нисам знао, нити ми је дато да откријем ту
истину.
Педесет година касније био сам тешко повређен у једној сао-
браћајки. Тада ме је једне ноћи, у потпуно будном стању, у болници,
окружила светлост какву дотле нисам познавао, бледа светлост
непознатог порекла. У углу таванице, на месту где је постојао про-
зор, појавило се лице. Неко ме је чувао, бдео нада мном, прелепи
чувар анђеоског израза дао ми је знак да не бринем. Ујутро, када
сам се пробудио, није га било, али је у мени остала вера да сам под
заштитом.
Тог дана, мислим, почео је мој повратак, а падови и уздизања су
се множили. Све више уздизања, све мање падова, чинило ми се.
И кад одлази, и кад се враћа, човек посрће, пада. Али и устаје.
Утеха ме није напуштала. Напротив, кад год ми је било најтеже,
моја вера се појачавала.
Без вере нема утехе.
Зрнца духа бисера расутих
Избор: Мирко Палфи, Торонто
“Будите захвални на томе што имате,
радујте се животу какав јесте.
Кад схватите да вам ништа не
недостаје,
цео свет ће припадати вама.“
– Лао Це (кинески философ)
Кнут хамсун (1859-1952), норвешки писац, добитник Нобелове
награде за роман “Плодови Земље” (1920)
Из романа КРУГ СЕ ЗАТВАРА:
Сасвим тачно, не држим се шаблона. Задовољан сам једним обро-
ком на дан, а после тога се гостим сунчевим сјајем. Зашто бисмо
уопште морали да постанемо нешто? То постају сви други, али
нису због тога срећни. Они су се намучили док су успели, али из-
губе свој мир, њихови су живци истрошени, неки пију да би из-
држали, али постају само још гори; стално морају да иду на висо-
ким штиклама, а ја живим у некој бараци и дубоко их жалим.
Ништа, апсолутно ништа не може да се пореди на овом свету као
– остати по страни.
Херман Хесе (1877-1962), немачки писац, добитник Нобелове на-
граде за књижевност 1946.
Из романа СТЕПСКИ ВУК:
Ох, тешко је наићи на траг божји усред живота какав ми водимо,
усред овог тако задовољног, тако изразито грађанског времена, без
икаквог духа, с погледом на овакву архитектуру, овакве послове
и овакве људе. Како да не будем степски вук, олињали пустињак
усред света чији циљеви нису моји, чије ми радости ништа не
значе! Не могу да издржим дуго ни у позоришту, ни у биоскопу,
једва сам у стању да прочитам новине, ретко кад модерну књигу,
и не могу да разумем какве то насладе и задовољства људи траже
у препуним железницама и хотелима, пренатрпаним кафанама
са наметљивом и спарном музиком, по баровима и варијетеима
елегантних, раскошних градова. Шта траже по светским излож-
бама, по корзоима, на предавањима за оне који су жељни образо-
вања, на великим спортским игралиштима – ја све те радости,
ради којих се хиљаде труде и гурају, не могу да разумем и учес-
твујем у њима. А оно што се у мени догађа у ретким часовима
радости, што је за мене сласт, доживљај, екстаза и узвишеност,
то свет воли и тражи можда једино у песничким делима, а у
животу сматра лудошћу. И заиста, ако је свет у праву, ако су та
музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизовани
људи, задовољни тако ситним стварима, у праву – онда сам ја
крив, онда сам луд, онда сам заиста, како сам себе често називао,
степски вук, животиња која је залутала у туђи и неразумљив свет,
која више не налази своју постојбину, ваздух и храну.
Луј – Фердинанд Селин (1894-1961), француски лекар и писац
Из романа ПУТОВАЊЕ НА КРАЈ НОЋИ:
Вода је тихо пљускала поред пецароша, а ја сам сео крај њих и
гледао. Заиста се ни мени није ни мало журило, као ни њима. Као
да сам дошао у доба, можда у године, кад човек добро зна шта
губи са сваким часом који пролази. Али још није стекао снагу
мудрости потребну да се заустави у месту на путу времена, а и кад
би се зауставио, не би знао шта да ради без лудила напредовања,
које га чврсто држи и којем се диви од најраније младости. Већ се
не поноси толико својом младошћу, још не сме јавно да призна да
је младост можда само то – залетање ка старењу.
У својој бедној прошлости открива толико смешног, толике
преваре и лаковерности, да му дође да стане у месту и престане
да буде млад, да сачека да га младост пређе, да јој види леђа док
одлази, да гледа за читавом једном таштином, да руку стави у
њену празнину, да је још једном види како пролази испред њега, а
онда да и сам, сигуран да је његова младост отишла, мирно крене
на своју страну, лагано пређе на другу обалу времена и сагледа
какви су заиста људи и ствари.
Aнтоан де Сент Егзипери (1900 – 1944), француски писац
Из романа НОЋНИ ЛЕТ:
“Госпођа Фабијан хоће да говори с вама.”
Ето, помисли Ривјер, ето онога чега сам се бојао. Почели су се
помаљати дирљиви елементи драме. Испрва их је мислио одбити.
Мајке и жене немају приступ у службене просторије. И на лађама
које су у опасности ућуткују се осећаји. Они не помажу при спа-
савању људи. Ипак пристаде:
“Спојите с мојом канцеларијом.”
Зачу тај ситни, далеки, уздрхтали глас и одмах појми да јој не
може одговорити. Сасвим је јалово, за њих обоје, да се нађу лицем
у лице.
“Госпођо , молим вас умирите се! У нашем се послу тако често
догађа да дуго морамо чекати на вести.”
Био је дошао до оне тачке кад се не намеће проблем појединачне
опасности, него проблем целе акције. Пред Ривјером се није
испречила Фабијанова жена, већ други смисао живота. Ривјер
није могао да не слуша, да не жали тај ситни глас, тај толико
жалосни, али непријатељски пој. Јер ни акција, ни лична срећа
не могу се делити: оне се сукобљавају. И та је жена говорила у
име једног апсолутног света, у име његових дужности и његових
права. У име света у којем предвече на столу сија светиљка, тело
тражи тело, у којем живе наде, нежности, успомене. Тражила је
своју имовину и била је у праву. И он, Ривјер, такође је био у праву,
само што ништа није могао супротставити истини те жене. При
светлу скромне домаће светиљке схватио је необјашњивост и
нечовечност своје сопствене истине.
“Госпођо…”
Више није слушала. Чинило се да му је готово пала пред ноге,
издеравши о зид своје слабашне песнице.
Џон Фанте (1909-1983), амерички писац
Из романа ПУТ ЗА ЛОС АНЂЕЛЕС:
Једном сам тако читао у парку. Лежао сам на трави. Књига се
звала “Јевреји без новца”. Каква књига! Каква мајка у тој књизи!
Пажња ми је одлутала са жене на страницама књиге и, преда
мном, на трави, у шашавим старим ципелама, стајала је жена с
торбом. Била је грбава и лепо се смешила. Смешила се свему; то је
било јаче од ње; смешила се дрвећу, мени, трави, свему. Торба ју је
вукла наниже, ка земљи. Била је тако сићушна, болног лица, као
да је заувек ошамарено. Имала је комичан стари шешир, апсурдан
шешир, идиотски шешир, шешир од кога ти се плаче, шешир са
избледелоцрвеним малинама на ободу. И ето ње, смеши се на све
и тегли тешку торбу у којој је не знам шта, а на глави јој шешир
окићен малинама.
Устао сам. Све је било тако тајанствено. Ту сам био, као чудо
стајао сам с обе ноге на земљи, овлажених очију.
“Дајте да помогнем”, рекао сам.
Смешећи се, дала ми је торбу. Пошли смо. Водила ме је. Загуш-
љиво је било међу дрвећем. А она се смешила. Било је тако дир-
љиво, само што ми глава није отпала. Ходали смо и ходали. Надао
сам се да никада нећемо стићи. Говорила је тихим гласом људске
музике. Какве речи! Шта је све говорила! Ништа нисам упамтио.
Био сам само срећан. Али у срцу сам замирао..
Та стара жена грбавих леђа! Стара жено, тако радосно осећам
твој бол. Тражи било шта од мене, ти, стара жено, ти! Било шта.
Умрети је лако. Учини ми то. Плакати је лако, задигни скут своје
хаљине и пусти да плачем, да моје сузе окупају твоја стопала и
покажу ти да знам шта ти је живот урадио, јер су и моја леђа
повијена, али срце ми је читаво, сузе су ми укусне, моја љубав је
твоја, пусти да ти подари радост тамо где је Бог омануо. Умрети
је лако, и можеш узети мој живот ако желиш, ти, стара жено, тако
си ме дирнула, јеси, све бих учинио за тебе, умро бих за тебе, крв
мојих осамнаест година текла би сливницима Вилмингтона у
море за тебе, за тебе, да би те можда захватила радост каква је сад
моја и да се коначно усправиш.
Оставио сам стару жену пред њеним вратима.
Дрвеће је треперило. Облаци су се смејали. Плаво небо ме
понело.
Афоризми
Веселин Мишнић (рођ. 1954. Црна Гора)
Народу треба рећи истину.
За остало је касно.
Истина је.
Лагао сам.
Слепом вођи народ је штап.
Радмило Мићковић (рођ. 1954. Бошњане код Раче Крагујевачке)
Не праштајте никоме.
Дивно је живети са осећањем кривице!
Пропали су само они комунисти који нису успели да постану
капиталисти!
Михаило Вељковић (рођ. 1954. Београд)
Ко се буни, поједе га мрак.
Ко се не буни, у мраку проведе најбоље године.
Будућност би требало да почне, али прошлост још није довршена.
Историја ће дати последњу реч.
У међувремену чујмо шта каже легенда.
Миливоје Радовановић (рођ. 1953. Свилајнац)
Најтеже је бити Србин.
То једино нама успева.
Песма нас је одржала, рече цврчак мраву.
Сви смо криви.
Мени лично импонује тако велика одговорност.
Драган Рајков Раденовић (рођ. 1953. Београд)
Стид смо протерали.
Што да нам буде непријатно!?
Не улажите више у пропаст!
Довољне су нам камате!
Миленко Пајовић (рођ. 1953. Новаковићи)
Они што пређу преко свега, иду даље.
Био је присталица покрета.
Пристао је на све!
Ива Мажуранић (Миодраг Милојевић, рођ. 1952. Крагујевац)
Никоме ништа нисмо украли!
То је нама наша борба дала.
Крв није вода.
Повећава жеђ!
Патриотизам: уста пуна земље.
Мића Живојиновић (рођ. 1952. Петка код Лазаревца)
Нисмо далеко од истине.
Одмах иза лажи.
Успели су да нас убеде.
У беди смо.
Циркус нам има све више актера, осипа нам се публика.
Милан Тодоров (рођ. 1951. Банатско Аранђелово)
Не може земља тек тако да пропада.
За то постоји систем.
Тај човек је политичар, криминалац и бизнисмен.
Родила га мајка за све.
Ацо Доганџић (рођ. 1951. Крагујевац)
Заступао је мишљење народа кад год му је било потребно.
Он је наше горе – лисац.
Сви путеви слободе воде узбрдо.
Зоран Р. Ковачевић (рођ. 1950. Београд)
Мали проблеми нас не брину.
Порашће и они.
Ми смо добри, а они су добро.
Владимир Јовићевић Јов (рођ. 1950. Цетиње)
Они који су скочили увис оставили су нам мотку.
Ја нисам видео, ти ниси видео…
И тако у свим временима.
Милан Илић Маја (рођ. 1950. Приштина)
Тек у етнички чистим срединама осећа се сопствени смрад.
Нема неупотребљивих.
Једне употребљавају, друге злоупотребљавају.
Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић
Ћирилица – писмо православних Словена
Када не постоји унутрашњи непријатељ,
спољни непријатељи ти не могу ништа.
В. Черчил
Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји
и желе у потпуности искоријенити хришћанство.
Старац Јосиф Ватопедски
Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске култу-
ре, изложена је перманентној агресији Запада с циљем да се за-
мијени папском и натовском латиницом. На дјелу је системска
латинизација, католизација и глобализација српске културе као
дијела словенске културе, која се проводи, поред осталог, и путем
науке о језику, кроз унијатско-екуменистички концепт звани
“Срби сва три вјерозакона”.
Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.
Сто година од Фебруарске револуције
1. Налазимо се у првој седмици Часног поста, у којој се прије равно
100 година одиграо најстрашнији чин у историји православног
свијета, када се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару,
чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило
одречење од сверуског престола цара Николаја II Романова, а пра-
вославна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саров-
ског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једно-
вјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство,
страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се наредне
2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено
руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски
народ на бјелоруски и украјински и разбијено његово јединство
затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све
посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудео-
масонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских
преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупа-
цију и совјетизацију свете Русије; оних који су по налогу царо-
убице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском об-
реду 7. 7. 1918. године, када је пострадао господар и насљедник,
царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.
Прије пуних сто година у Фебруарској револуцији уништена
је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да
се граничи са небом, а да народ није протествовао и заштитио
цара, већ дозволио хапшење, прогонство и убиство Божјег миро-
помазаника. На томе страшном гријеху створена је Совјетска
унија издајом 16 масонизованих генерала, који су као унутрашњи
непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали импера-
тора Николаја II, највећег у историји заштитника нашег и спа-
сиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала
руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе
свети цар године 1914. изрекао да “Србија неће остати сама”, да би
нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије
ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку
цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити
сепаратни договор са аустријским царем. На концу је мученички
пао у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православ-
ља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства, које je
стајалo иза њемачког, али и британског царства, подупртог фи-
нансијски од стране јудеоамеричких банкарских милионера. На-
жалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година, у ко-
јој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву,
живу вјеру, бијасмо заборављени од јељциновске Русије и остав-
љени на немилост пројеврејском натовском Западу, који нас
је увијек доживљавао као “мале Русе”. Штавише, духовно и фи-
зички ослабљена Русија признала је суверенитет насилно отције-
пљене Хрватске чак и прије САД. Потом је путиновска Русија,
заговорница стварања евроазијског блока, исказујући својеврсни
конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу
побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифа-
шизам и одликовала тадашњег предсједника Стјепана Месића
за допринос који је хрватски народ и Хрватска као држава (није
вањда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком
луку заобиђени су Срби са своја два антифашистичка покрета,
равногорским и у највећем проценту партизанским, који су
пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југосла-
вији, којом је потом завладао србофобни ционистички комуни-
зам. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији под маском анти-
фашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге ис-
точног Хитлера – Џугашвилија, тог “малог Јеврејина”, што на гру-
зијском значи Стаљиново презиме.
Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тума-
чење, дјело су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат
као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије
двије године бивши високи преставник за БиХ Карл Билт обзна-
нио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити
прожети свијешћу да се против Срба и Руса води перманентни
крсташки рат, у коме су јудеокршћани још једном ставили на
карту свјетски мир како би сломили кичму православном сло-
венству. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе,
која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је
својевремено пострадала Византија, да би на њеним развалинама
било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Констати-
нопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а
Рим и католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио
у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од
овога свијета, у име кога је римска црква унаказила Христов лик
оваплотивши га у папству. “Римокатолицизам је продао Христа
за овоземаљску власт”, пророчки је упозоравао светац руске
књижевности Ф. М. Достојевски.
2. Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је
Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави, који је
Србе извукао испод скута римског папе, задобила аутокефалност
1219. године. То му Ватикан никада није опростио, већ је чинио
све на затирању његовог култа преко Штросмајера, заговорника
уније, који је умјесто њега код Србо-Хрвата устоличавао словен-
ски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвје-
титеља прогласио дорадника Беча Вука Караџића. У посљедњем
крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа, који су оспо-
рили конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био
повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на
крилима “милосрдног анђела” НАТО чланице бомбардију оси-
ромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије,
агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонаш-
ке српске политике, на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лав-
ров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоаме-
рички неоколонијалисти, како би уништили или максимално
смањили српство на тзв. “западном” Балкану. Стога је посљедњи
антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с
циљем провинцијализације српске, а шире и словенске право-
славне културе, коју је пратило затирање симбола православног
словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени
натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба, кон-
тинуирано су преваспитавани нови нараштаји, што је отпочело
још средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке рефор-
ме Вука Караџића, којом се плански проводило добровољно ка-
толизовање свега што чини српску националну културу преко
Вуковог концепта “Срби сви и свуда”; који се, којег ли кривовјерја,
нипошто није односио на светосавске, већ на Србе све три вје-
роисповијести. Штавише, претече латинизације биле су управо
извикани “српски” просвјетитељи, о чему свједочи латинички
Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног
договора (1850). Вуков задатак био је да, према инструкцијама
Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао
папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, ка-
ко би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватиза-
цију. Само зато, име језика који је реформисао Вук ни једном
није поменуо у бечком документу, премда је добио задатак да
лично напише правила стандардизације; све како би се према
закулисном нордијском пројекту српски језик одмах могао пре-
именовати у хрватски. Од 1850. Срби су одлучно преваспитавани
у антихришћанском духу и одучавани да мисле својом главом,
већ само да служе и тако духовно гину како никада не би споз-
нали каква је била суштина реформе којом је извршен духовни
преврат код Срба од стране Вука Европејца, који је почупао
коријене српске духовности што су сезали до Светога Саве. О томе
најбоље свједочи сам “велики луткар” хабзбугизма Вартоломеј
Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик
заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га
је Шафарик прозвао “словенским Мефистофелом”.
Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући
га ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна ре-
форма, која мора победити пре или после, у исто доба и у по-
литичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске
и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту
књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге
стране, она их приближује католичким Илирима који истим
језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док
Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русо-
мани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108) У досад
скривеном документу из 1827. Копитар износи суд из кога је лако
закључити да је Вук биo само кукавичије јаје Беча у програму
распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а
у којем истиче: “Српска православна црква чувањем старог јези-
ка Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римо-
католичких и православних Јужних Словена, те би стога, више
него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се
њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење
Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам
Београд, временом, сам од себе пасти у руке.” (П. Д. Кијук 2011:379)
Копитар-Вукова рушилачка стратегија потпуног уништења
српске националне самосвијести проводила се, дакле, јавно под
Вуковим именом и фирмом књижевнојезичке реформе, а тајно ју
је осмислио и водио Копитар и хабсбуршко јансенстичко брат-
ство, које је владало иза трона. Катастрофалне су биле посљедице
аустрославистичког концепта подјармљивања православља од
стране бечко-ватиканских грабежљиваца; тих политичких про-
тивника рускославенском концепту уједињења православних
под окриљем Свете Русије. Овај окупациони концепт стекао је
уточиште управо у српској интелигенцији која се окренула од
Русије и почела школовати на Западу. Управо њој системски је
наметан комплекс инфериорности пред западном културом,
како би се стидјела свега што је српско.
Нови србисти – тројанци Запада
1. У посљедњих двадесет година, посрбљеног Вука Европејца про-
пагирали су по српским земљама “обновитељи” вуковске срби-
стике, који су се као српске Јуде латили задатка да поведу уну-
трашњу борбу против православља, тако што ће још једном у
циљу преваспитања Срба да реанимирају идеју југословенства
преко Вуковог антиправославног и масонског концепта “Срби
сви и свуда”.
Огњен Војводић
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића
(Поводом “Декларације о заједничком језику” и истрајавања
Института за српски језик САНУ у изради “Речника српско-
хрватског књижевног и народног језика”)
Повод писања овог текста су последице. Двије су последице про-
грама југословенске језичке политике. Једна последица је “Де-
кларација о заједничком језику”, обзнањена ове године у Сара-
јеву од четири невладине организације из четири бивше југо-
словенске републике, у програму преименовања српског језика као
“заједничког” вишеименог, вишецентричног “регионалног”, над-
националног стандарда. Друга последица је истрајавање Инсти-
тута за српски језик САНУ на “дводјелном” називу властитог јези-
ка, то јест изради “Речника српско-хрватског књижевног и народ-
ног језика САНУ”, као програмског континуитета југословенске
језичке политике САНУ. Узрок наведених програмских последи-
ца је стогодишњи југословенски језички програм, од формирања
Југославије 1918. Године, званичне језичке политике српског на-
рода, и једновјековне југословенске језичке политике прије форми-
рања Југославије. Сврха “Декларације о заједничком језику” је
промовисање континуитета југословенске језичке политике, под-
сјећања на прихваћени полицентрични стандард назива језика
– “српскохрватски”, и програмско принципијелно признавање
лингвистичког легитимитета новоименованим варијантама “за-
једничког језика”: “црногорског” и “бошњачког”, као независним
нормираним стандардима заједничког језика.
Оба случаја, “Декларација о заједничком језику” и “Речник
српскохрватског народног и књижевног језика САНУ”, јесу у
социјо-лингвистичкој међусобној корелацији, као континуитет
и стратегија југословенског језичког програма. Истрајавање и
инсистирање САНУ на континуитету југословенске језичке
доктрине двоимневања српског језика, као код Даничића – на
двоименом називу властитог језика, касније “дводјелном” називу
“српско-хрватски”, или коначно састављеном у једну ријеч, хиб-
ридну одредницу “српскохрватски” (као у изради Речника САНУ)
даје лингвистички легитимитет и легалитет праву вишецентри-
чног вишеменовања српског језика. Заправо, језичкој политици
коју промовише актуелна “Декларација о заједничком језику”:
признавање новоименованих назива “зајдничког језика”, даљег
дијељења и преименовања српског језика и народа на нове називе
и “народе”.
Као што у међудржавним односима самопроглашену држа-
ву Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не
призна држава Србија таква државна творевина не може имати
међународни статус суверене државе, осим окупационог, на-
силно одузете државне територије суверене Србије. Исто је са
суверенитетом српског језика, само Српска академија наука и
дражва Србија могу лингвистички легализовати двоименовање
и вишеименовање српског језика, као што је урађено 1918. го-
дине формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Као што су и прије формирања Југо-
славије поједини српски филолози, са одобрењем српских про-
југословенских кнежева, сарађивали у пројекту југословенске
језичке политике.
Уставне одредбе о српском језику, по природи ствари, мање
су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него уставне одредбе
о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна
одредба о називу српског језика, ако нема подзаконску потпору
у практичној језичкој политици и правопису, представља фило-
лошки фолклор за прост народ. Преседану међународног права
признавања такотване “државе Косово” претходи преседан при-
знавања двоименовања властитог језика од стране државе и
званичних филолога Србије, каквог није било у свијету осим у
европској колонијалној културној политици.
Спровођење програма југословенске језичке политике је за-
почето почетком 19. вијека, под именом “Илирски покрет”, а ка-
сније “Југословенски покрет”, у програму европске колонијалне
културне политике и унијатске мисије на Балкану. Програм
“југословенске језичке политике” креирали су фрањевачки фило-
лози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних
Срба. У програму је рађена реформа српског језика и правописа, а
паралелно је вршено вишеименовање српског језика, као будућег
вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског
стандарда. Југословенска језичка политика била је средство, као
и данас, у борби за премоћ на Балкану са православним руском
царевином која је, као православна и словенска, полагала поли-
тичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и
природно право на покровитељство балканских православних и
словенских народа.
Креатори и координатори колонизације српског језика, аус-
трослависти, римокатолички и протестантски мисионари нису
могли непосредно лично спроводити реформу језика и писма
православног народа јер би то био отворени прозелитизам пре-
ма православној цркви и држави, и према царској Русији као
покровитељу праовславних народа, зато су реформу спроводили
посредно преко српских сарадника. Сарадња српских званичних
филолога је била неопходна и ради признавања и потписивања
права преименовања српског језика у југословенском језичком
програму – у “југословенски” или “илирски”, “хрватски или срп-
ски” језик. Реформа је спровођена паралелно римокатоличком
и револуционарном доктрином, од мисије римокатолицизма,
преко просветитељског позитивизма, до револуционарне борбе
за националну или анационалну независност. Све што су од
средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протес-
тантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија поку-
шавала декретима, урадила је аустрославистичка катедра, у
кратком времену, у сарадњи са групом српских реформатора у
југословенском језичком пројекту и Југословенској академији
знаности и умјетности у Загребу.
Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, дава-
њем лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању
српског језика у “хрватски или српски”, са српске стране, као
носиоца националног историјског права и од српских званичних
филолога, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић, про-
фесор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом
“Рјечник хрватскога или српскога језика”. Даничић је ријечник
радио за Југословенску академију знаности и умјетности у За-
гребу (касније Хрватска акдемија знаности и умјетности – ХАЗУ).
Даничић је претходно писао “научна” образложења о
релативности назива српског народа и језика, као српског или
хрватског према избору између два имена једног народа (“Разлике
између језика српског или хрватског” – Гласник Друштва српске
словесности, Београд, 1857. г). У филолошким радовима Данаичић
је користио за српски језик дводјелну ознаку “српски или
хрватски”, као у раду “Корјени с ријечима од њих посталијем у
хрватском или српском језику” (Издала Југословенска акадаемија
знаности и умјетности 1877.г. Ст.180.), поводом чега је Лазо
Костић писао да је Даничић “први књижевник и филолог, не на
словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и
пише “хрватским или српским”.
Ђура Даничић (право му је име и презиме Ђорђе Поповић)
рођен је у Новом Саду 1825., а умро у Загребу 1882.године. Презиме
је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.
Син православог свештеника, али се школовао у протестантској
гимназији у Пожуну (Братислава, Словачка). Први саборац и
бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и
правописа својим филолошким радом образлагао је научну “не-
опходност” југословенске језичке политике реформе српског
језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног
имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе, као
син православног свештеника, релативизовање религиозне при-
падности, идентитета и имена своје народности и језика, на-
зивање властитог језика и народа “храватски или српски” или
“наш хрватски или српски народ”, указује на карактерну и
културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа По-
повића – Ђура Југовића – Ђура Даничућа (Овде је важно напо-
менути да је Даничићев рођени брат Милош приступио уни-
јатском “Илирском покрету” или “Хрватском националном
препороду”).
Реформа српског језика и правописа је била пројекат ау-
строславистичке колонијане “југословенске језичке политике”,
Радомир Батуран
Слово о бесловесној “Сарајевској декларацији о језику”
“Декларације доносе, усвајају и објављују стручни тимови, преко
особа или тела за то овлашћених”, пише слично у свим речницима
страних речи у српском, енглеском и руском језику у које сам
имао увид.
Ако је језик печат народа, а компетентни лингвисти, философи
и филолози кажу да јесте; ако је писмо кôд народа, а најпозванији,
делима потврђени графолози, лингвисти и социоози културе
кажу да јесте – онда се сваки образован човек, близак струци
језика и писма, мора запитати ко је позван да доноси деклерацију
о печату и кôду народа српског.
Јесу ли позвани да о тако сложеном лигвинстичком питању
пишу декларације самопозвани глумци, партијски књижевници,
идеолошки политиколози, сервилни новинари и весели одбор-
ници Милогорци у државним скупштинама или шпијунске не-
владине организације? Свакако да нису. Јесу ли потписници
ове скудоумне декларације само надничари Сорошове и других
глобалистичких фондација? Досадашња ангажованост и скоко-
вито напредовање у каријери многих од њих, казују нам да јесу.
Јесу ли самопозвани да пишу ову подваљивачку декларацију о
српском језику нарко-зависници који ће убити и оца и мајку само
да обезбеде потребан новац за куповину дроге од које су постали
зависни њихови организми? Дошаптавају нам чланови њихових
породица да јесу, а медији гласно говоре: “Забрани нас, Боже, од
њихових неурачунљивих декларација.”
Јесу ли позвани постмодернистички лингвисти и писци из
других нација да пишу декларацију о српском језику и писму?
Јесу, ако их позову српски лингвисти и књижевници, рачунајући
на њихово делима доказано интелектуално поштење. Ево, и ми
јавно позивам лингвисту, академика Ивана Клајна да се замисли
над својом руком којом сакати српски језик деценијама. Јавно га
позивам да преиспита своје интелектуално поштење када је себи
дозволио да се, као Јеврејин по нацији, а лингвиста академик
по стручности, сврста у шарену братију глумаца, идеолога и
одборника, да с њима укида и име српском језику којим говоре
сви Словени на Балкану, а преименују га у некакве тек настале
политичке језике Хрвата, Милогораца и Бошњака. Први од
лингвиста из САНУ поодавно је почео и да поништава кôд
српског народа.
Да је академику Клајну у добром стању интелектуално поштење,
он би скренуо бесловесној братији трабаната да се тај “заједнички
језик” зове српски језик па, следствено лингвинстичкој науци и
интелектуалном поштењу научника лингвиста, и декларација
се тако мора звати. Српски народ не може самопореченим ком-
шијама ништа забранити, али себи може наредити све па и овај
етички минимум: да свој језик назива родним именом ма где да
се он говори: у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној
Гори, у Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Македонији,
Турској, у Немачкој и другим земљама Европе, у Канади и другим
земљама Северне Америке, као и у Аустралији и на Новом
Зеланду. Никада, ама баш никада не смемо пристати да свој
језик другачије зовемо у ма којој другој држави која се налази у
говорном подручје српског језика или се у етничким заједницама
те државе српски говори.
У темељима српског језика и писма су средњовековни Ду-
шанов статут Српског Царства и Законоправило Светог Саве,
темељ статут Српске, Румунске и Руске Православне Цркве. Мало
је народа у средњем веку писало статут своје државе и цркве на
свом језику и писму. Зато је насаломљив и неизбрисив печат и код
српског народа.