Проза
04. 01. 2018
Ељда Грин

Руке

Само што сам се удала, свекрва ми се стално чудила и гунђала:
“Kакве нежне и мале руке имаш!” Она је чак по целом комшилуку
носила моје рукавице које сам имала на свадби: “Погледајте ове
рукавице, као да су за лутке. Зар ове руке могу да раде?”
Комшинице су додиривале и посматрале те рукавице. Смејале
су се гласно.
“Није страшно”, смиривале су ми свекрву, “снајка ти је лепотица!”
“Ле-по-ти-ца! Пa шта сад треба да радимо!”, намрштено је ко-
ментарисала, “Нама радне руке требају.”
Двориште, где смо ми живели било је пространо, испред сва-
ке мале куће стојала је клупа. Од почетка пролећа до касне јесе-
ни жене су ту кувале, прале веш, прале вуну и пратљачом је про-
тресале, шиле јоргане, крпиле, везле… и то у дворишту пред свима.
По некад би се приближавале нашој клупи, кришом гледале у нас
да виде како ја стојим поред свекрве, љуштим кромпире и сецкам
зелене зачине.
“О Господе!”, узвикале су комшинице, “Какве руке, ко да су спе-
цијално направљене. Штета би било да се униште или пропадну.“
“Рад ништа не уништава.”, одговорила би свекрва.
Једног дана једна Курдкиња донела је у наше двориште овчије
млеко. Није била лепа, имала је густе обрве, а руке су јој биле
грубе и испуцане.
“Вардух”, обраћао се брат од Курдкиње, чика Петрос, мојој све-
крви. “Теби је оваква снајка потребна. Док трепнеш оком, сви по-
слови су готови!”
Свекрва је стискала уста, ни да, ни не, није проговорила.
Чика Петрос се можда и шалио, али ја сам ушла у шталу и од
срца заплакала.
Прошло је годину дана и родила сам првенца. Једног дана
били смо окупљени око стола и ручали. Свекрва ми је у тањир
ставила један котлет и пржени патлиџан. Кад сам појела све из
тањира, желела сам још. Стидела сам се, али на крају сам скупила
храброст и пружила сам виљушку до тањира са котлетима на
сред стола.
“Марало!”, вриснула је свекрва.
Ја, сва изгубљена, вратила сам руку назад.
Сви су зачуђено гледали час у мене час у свекрву. Сва сам
поцрвенела!
“Марало.”, мало смиреније, али узбуђено, поновила ми је
свекрва. “Руке као да су ти порасле!”
Сви су свој поглед упрли у моје руке.
“Стварно”, рекла је свекрва некако радосно и са лакоћом, “ко
да су порасле.”
Свекрва је устала, пришла ка орману и донела моје чувене рукавице.
“Хајде пробај.”, наредила ми је.
Лева ми је рука једва ушла у рукавицу, а десна ми је била уска
и чак сам је мало поцепала.
“Овај `леб је сведок”, победнички је вриснула моја свекрва,
“стварно су порасле.”
Свекрва ме радосно потапша по рамену.
“Па да не урекнем, шта мислите да наздравимо овим поводом?
Вардух.”
Кренула је полако до марана и донела једну флашу црног вина.
“Надам се да моја снајка коначно има нормалне и људске руке.”,
рекла је високо држећи чашу у рукама.
Пили смо чашу за чашом и ја сам се баш добро осећала.
Прошле су године. Сада не живимо у старом дворишту, него
у четвороспратној згради. Имам четверо деце и унучад. Чувам
луткасте рукавице, које су толико узнемиривале моју свекрву и
забављале комшинице. Руке су ми постале грубе и на њима су
искочиле вене.
Ни лакирање нити креме не помажу.
“Постале су радничке руке”, викнула ми је стара мајка. “Бар
намажи глицерином…”
Али ја сам задовољна својим рукама, мада их понекад сакријем
од туђих погледа.
Без њих, шта бих радила у овој породици?
Свако јутро на папир стављам све што имам да обавим рукама
у току дана.
Завршим један послић, пређем на следећи: “Шта има још да се
ради? Шта још? После шта има?”
Понекад кад чистим под или кад скидам прашину са наме-
штаја, заустављам се испред слике већ покојне свекрве и показујем
јој руке.
“Погледај”, шапућем тихо, “Видиш каква сам постала? Сад
имам радне руке. А ти, толико патријархална, скроз опијена оби-
чајима, притом толико имућна, ниси ме сматрала достојном, и
ниси желела да на прст своје младе снајке ставиш веренички
прстен, па чак ни најпростији. Можда ме сад сматраш достојном?”
Ћути ми свекрва, монолог траје бројне секунде. Рука ми крпом
прелази са кухињског намештаја, до музичког стуба, по полицама
за књиге, и већ сам заборавила те старе повреде, те већ одавно у
камен претворене мале ране. Заједно са малим и великим ранама,
нестају из сећања!
“Брзо, брзо”, обраћам се својим рукама, “још брже.”
Сама их хвалим.
“Живели!!!”
Бар може неко да их хвали, или не…

Превела са јерменског Гохар Харутјуњан Секулић

Проза
04. 01. 2018
Властимир Станисављевић Шаркаменац

Ватра и злато

Радомиру Батурану
и књизи му “Кустос Мезезија”

Двориштем је травунијског домаћина Добросава пламињала
ватра надјачавајући црвени сутон који се с мора лепио на све
североисточне стопе српских земаља што их је млади краљ Сте-
фан Војислав, син Јована Владимира и ђед Константина Бодина
ставио под своју управу. А тек како је то већ ноћу засијало и гри-
мизно обасјавало славу Стефанову, због успеха бежања из ви-
зантијског заточеништва и потом проширења Зете за Травунију
и Захумље, може се само замислити.
Домаћин Добросав, градитељ бродске флоте и заменик знаног
капетана Мезезије Јерменина, кад би зора, оде на капију суседа
Радојице Сточара и добросуседски упути му молбу да му одржава
ватру у дворишту и кући док се он из похода врати. А за шуме и
лугове да нема бригу јер их у Добросављевих има много, те да ће
гајеви издржати бар до његовог повратка. Али једно је заповедио:
ВАТРА СЕ НЕ СМЕ УГАСИТИ, КАО И ЖИВОТ, на шта овај
приста…
Године су пролазиле. Секире су се готово иступиле и суседска
снага истрошила, те се луговима Добросављевим би пронела вест
да ће се ускоро ватра угасити. Но кад се пронесе и друга вест, а
да ли је донесоше птице што су одлазиле у топлије крајеве и на-
длетале грађење флоте у Бару, о томе да су се капетан Мезезија
Јерменин и његов заменик Добросав Травунијски докопали чи-
тавога брода византијског злата које је у то време потонуло у
улцињско приобаље, ватра поново оживе и запламиња весело и
чило. Овреднеше комшијске руке, и дрво би издашније, као да су
се благородни дани видели већ на видиковој линији, и као да се
само чекало да они стигну.
А византијски се брод заиста бејаше насукао и потонуо са свим
златом до дна на прилазу Улцињу. Злато су два вична морепловца
Вартан Мезезија Јерменин и Добросав Травунијски изронила из
воде и половину предали краљу, а половину употребили све за
нову и јачу доградњу флоте. Заплена овога блага био је довољан
разлог да Византија опет нападне Зету. Али, и у овом нападу Зе-
ћани су се показали бољим борцима на суву, као, уосталом, и на
мору, где су умешности двојице истакнутих морепловаца, Ме-
зезије Јерменина и Добросава Травунијског, принудиле Византиј-
це на бег у Јонију.
Но, на Мезезију паде беда лопова који је “већи део злата оставио
за себе”, па га краљ није ни поштедео, остављајући своме сину
Михаилу на вољу да му одруби главу, али се бумеранг лаке освете
и брзе пресуде вратио и на краља којега је исти син, пак, ускоро
свргнуо са власти, 1050. године. Кад се судбина хришћанске цркве
1054. године делила на живот и смрт, на дан и ноћ и на божју и
безбожну твар, Михајло је тада оца убио.
Тих година, између свргавања и оцеубиства, дома се вратио
и наш Добросав Травунијац. Немајући више чак ни поузданог
краља, кад је већ изгубио тако узорног команданта Мезезију Јер-
менина, одлучио је да са вешто чуваном количином злата са ви-
зантијског једрењака, у неком потопљеном потпалубљу, у дуплом
дну, крене своме дому.
Већ неколико година у дубровачким дрáгама очекивали су га
и гусари ни пирати, који су свакога дана отпловљавали на пучину
и чекали уговорени знак: запаљени брод којему би пламен прво
спалио једра и катарке, a са којега би се потом плòвило веслима
усмеравало под 900 удесно, према дубровачкој луци. Та два зна-
ка – ватра и правоугано скретање, били су уговорени да чудни
бродари преузимају и штите пловило, у којем је морао да се на-
лази и Добросав, до обале. Злато је тада изношено у вешто мас-
кираним ћемерима-амфорама, којима су наводно преносили на
хладно цеђено уље од маслине, од најбоље улцињско-барске
врсте, за које нико није знао да је пуно и злата.
Кад је Добросав у дворишту угледао ватру која је пламтила као
да ју је јуче овде оставио, први ћемер-амфору је унео код комшије
Радојице, а остале је истоварио покрај дворишне ватре.
Староставној и непрекинутој ватри заиграло је срце од свет-
лости која је дошла од злата, а коју је ватра осећала као божанску
јер злато је праматерија, а потом је и само злато увеличало сјај
поштујући и радујући се сестри-светлости-ватри која је, пак, дав-
но, готово пре њега – злата, обрадовала људе, као што сада гре-
је Добросава и његовог доброг комшију што чуваше семе ватре
да јој се диве сви који туда прођу. Уосталом, ватра је за злато
представљала давну господарицу која га је могла једина расто-
пити. То њихово међусобно поштовање и уважавање, и тако ве-
личанствен међусобни одсјај ове појаве, могли су погледати сви
Требињци који су за то чули, а хтели би да све виде и додирну – ту
слатку светлост на којој би се могли мало и опећи, али и остати
део непролазности.

ПОСТ-СКРИПТУМ: Једне зиме, затрпан изненадним сметовима
снега, као трговачки путник у Чемерну, и ваш бележник ове кратке
сторије видео је понад Автовца према Требињу ту исту ватру, бо-
ље рећи, њену светлост одбијену од звезда, како се простире од
мора ка копну, сијајући живо и уверљиво да је могла о свакој тој
звезди коју је тачињала да исприча по целу малу причу. Ово је
била једна мала од тих која је долазила својом треперавошћу са
звезде Данице, коју је писац угледао као Спасење у Новом Дану,
јер је читаву ноћ провео сам у колима, заштићен од вучјих шапа и
чељусти, али не и од њиховог готово самртног завијања, арлаука.

Проза
04. 01. 2018
Лука Јоксимовић Барбат

Ноћ у Никеји

Изненадни летњи пљусак окупао је варош за тили час и растерао
продавце свега и свачега, десетак просјака и три пута бројније
проститутке са улица и присилио их да потраже заклон под стре-
хе најближих кућа. Нису се сви власници тих лепих и мање лепих
здања радовали овим незваним гостима, па су их, као и обично
у таквим приликама, потерали даље. Улични трговци, или, како
су их још звали, трговци без дућана, тада би се склањали под ши-
рока платна којима су покривали робу довожену и држану на
волујским, коњским или магарећим запрегама.
Сиротиња, већином гологлава, журила је пут сиротишта окрај
града. Имућни грађани, добро заклоњени у својим затвореним
четворопрезима, настављали су пут ка својим одредиштима.
Старац дуге седе косе и дуге браде боје сребра, ходао је лагано,
погледа смиреног и незаинтересованог за сав тај метеж око себе.
Био је одевен у пастирско рухо. На ногама назувци од јареће коже,
панталоне и кошуља од конопљиног платна, око струка припасан
широки црвени појас исткан од вуне, преко леђа, упркос лету,
пребачена овчја кожа са неошишаним руном, а на глави добро
скројена шубара од медвеђег крзна. Подебљи штап, који је носио у
десној руци, био је изрезбарен необичним шарама. Од кратке, као
лула савијене дршке са главом орла на крају, па до самог врха при
дну штапа, протезале су се, са обе стране, по једна изрезбарена
змија – кобра. С предње стране штапа, на чеоном делу рукохвата,
био је изрезбарен једнакокраки крст. Чинило се да зна куд је
кренуо. Није застајкивао, успут није никога запиткивао, корачао
је одлучним и равномерним кораком. Није било лако одредити
колико му је година. Могао је, судећи по одлучном и чврстом ко-
раку, имати 45 или коју годину више. Али, судећи по од ветра и
сунца избораном и тамном лицу и по дужини и белини његове
косе и браде, могао је имати и преко стотину.
Пљусак је потрајао. Не прође много времена и улице посташе
пусте. Сунце се већ спустило ниско на западу. Близу је сутон.
Старац се приближавао централном тргу и, угледавши велелепну
палату, упутио се ка њој једнако равномерним кораком као да је
читава вечност пред њим. Улице без тротоара, услед јаког пљуска,
беху се претвориле у блатњаву каљугу, са изузетком трга који је
окруживао палату. Он је био поплочан гранитним плочама, а
нa десетине или стотине истих таквих плоча било је расуто у-
наоколо; очито су чекале свој ред да буду уграђене.
Стари пастир је прилазио тргу са северне стране. Палата је
била посађена насред трга, тако да се централни трг никада није
могао читав обујмити једним погледом. Велелепна грађевина је
имала са сваке стране широке и високе тремове. Кров се у том
делу преко водоравно постављених греда и плафона ослањао на
каријатиде – стубове у облику женских фигура. Било је ту и
фигура римских божанстава, лавова, змија, орлова и велика
скулптура јахача на коњу… Све је то било исклесано у мермеру,
а троугласти простор изнад врата и прозора испуњен рељефним
орнаментима.
Стража, распоређена свуда око палате, помно је чувала при-
лазе. Број стражара, на свакој од страна, зависио је од броја про-
зора и улаза на њима. Већи број прозора и улаза изискивао је већи
број стражара.
Пастир у широком луку заобиђе палату и нађе се лицем ка
њеној источној страни где су се налазила њена главна врата.
Држећи се једнако усправно, не мењајући брзину хода, старац
се приближио прочељу на неких десетак метара. Стражари су
остали непокретни и неми. Њихово држање је било попут статуа:
ледено мирни, мишићави, обучени у летње војничке хаље, са
штитом навученим преко левог доручја и подлактице, са ус-
прављеним копљем у десној руци и мачем у корицама заденутим
о појас. Од шлемова, којима су штитили главе, одбијали су се
зраци залазећег сунца.
Како није било њихове реакције, старац, без задржавања,
продужи напред. Био је већ готово на дужину копља испред сте-
пеника на трему којим је, очито, намеравао да се успне, када се
испред њега испречише два дуга, унакрсно постављена копља и
зачу се одлучан, груб и повишен глас:
“Докле, старче?”
Тек тада пастир застаде. Погледао је најпре у њихове сандале
навучене на боса стопала и у штитнике на цеваницама. Потом се
загледа у оштре врхове копаља, па му се поглед успе уз копља до
шака двојице протектора, затим се успуза уз њихове испружене
руке, и најзад им угледа мраморно мирна и огрубела лица која су
убедљиво говорила да за ове људе не представља никакав про-
блем убити непознатог и невиног човека.
Гледао их је не показујући никакав страх, као човек који се
одавно помирио с тим да се једном, пре или касније, мора отићи са
овог света, и да није сваки човек племенит, разборит, милосрдан
и љубазан, те да се од таквих може било шта очекивати.
“Дошао сам код Валерија. Морам с њим да разговарам.”
“Хм! Мораш с њим да разговараш? Дa ли те је он позвао? Ко си
ти? Зар мислиш да тек тако можеш да дођеш са улице и разговараш
са царем? И како га то ословљаваш? Није он за тебе Валерије већ
цар Константин Велики.”
“Рекох ти, морам да разговарам са Валеријем, или, како га ти
ословљаваш, са царем Константином Великим. Сутра већ може
бити касно за њега” – говораше старац и даље, потпуно смирен
као да стражар није на њега повисио глас и као да се нису оштри
врхови уперених копаља налазили на само неколико сантиметара
испред његових груди.
“Одбиј, старче, последњи пут те опомињем”, загрме војник
поново.
Пастир се загледа у очи стражару који је викао, ослони свој
штап о стомак, подиже увис руке као да се предаје, а онда нагло
пљесну њима. У трену оба стражара спустише копља врхом ка
тлу, она се раздвојише, а они постадоше још чвршће непомични,
очију укочених и стакластих, загледаних негде у даљину.
Пастир се лагано успе уз степениште, прође између два
стражара које је управо хипнотисао и приближи се четворици
стражара који су обезбеђивали главни улаз. Видевши да им се
приближава стари пастир, ненаоружан, те да га је њихова пред-
стража пустила да пође напред, не подигоше своје мачеве, већ,
према правилима службе, главни међу њима упита:
“Куд си кренуо старче?”
“Ја код Валерија”, одговори старина гласом успореним, полу-
тихим, довољно јасним, али некако успављујућим.
Осим што је у левој руци држао штап, сада је брзо из дубоког
десног џепа на панталонама извадио фрулу и замахнуо њоме
испред лица стражара гледајући их, једног по једног, право у очи.
Мишићи руку им се опустише, шаке склизнуше с дршака мачева,
али и даље остадоше на ногама, без иједног новог покрета. И
њихове очи добише стакласти сјај и зурише негде у даљину.
Пастир неометано пође ходницима палате у потрази за це-
заром августом тетрархом царем Гајем Флавијем Валеријем Ауре-
лијем Константином. ‘Само један човек, а толико титула и имена.
Зашто су му уопште потребни?’ – питао се старац.
Збуњена слушкиња, када ју је упитао где може да пронађе
светлог цара, показа руком на једна широка, златом опточена
врата, рекавши:
“Цар се одмара. Не смемо да га узнемиравамо.”
“И докле ће да ленчари?”, упита пастир, не показавши ни трунке
страха или пијетета какви се очекују у оваквим приликама од
тако ниског, неповлашћеног госта.
“Слободно га ти пробуди ако спава. Можда и не спава, већ
се само склонио од претворних дворјана, да одмори душу од те
напасти. Не брини, ништа лоше ти се неће десити. Цар ће ми се
обрадовати.”
Не баш охрабрена, нити убеђена у старчеве речи, слушкиња
повуче један свилени конопац крај врата, а са друге стране се зачу
звон прапораца. Када не би одговора с друге стране, она лагано
покуша да отвори врата. Зачудо, врата нису била закључана. Она
их је отварала, истовремено се скривајући иза њих, док пастир
ступи напред. Из дубине собе, из сенке, примицала се, брзим
кораком, једна људска фигура. Када изађе из сенке, старац виде
човека у лакој ланеној одећи, лица оштрих црта, огрубела, сада

Проза
04. 01. 2018
Радомир Батуран

Јаук Ораовице

(Одломак из романа у рукопису “Кукасти над Србијом”)

Оче мој!
ако ме ова чаша
не може мимоићи
да је попијем,
нека буде воља твоја.
(Матеј 26, 42)

Гост часописа “Људи говоре” био је тада ротердамски прота о.
Војислав Библија. Уз то што је био прави чувар стада Божјег, Бог
му је дао и таленте појца, вајара и сликара. Излепили смо плакате
у свим црквеним салама па нисам хтео да заобиђемо ни цркву
Архангела Михаила на Делевару, чијим парохијанима није добар
ни један патријарх ни владика Српске православне цркве па су
отишли у неку грчку непризнату цркву. Пре него што су отишли
у поновни раскол, и сам сам ишао у ову цркву па ме замолише у
Клубу часописа да их ја позовем. Њени парохијани су већином
пореклом из Баније и са Кордуна, а отац Воја је из Книна па је био
ред да их позовемо.
Свратих у црквену канцеларију. Затекох старог фишкала Да-
видовића, како га је наш пилот-ловац Ђорће Стојановић звао.
Радо је прихватио позив и поставио плакат на огласну таблу
поред улаза у цркву. А онда се подсетисмо и на старо дружење
на Слави цркве и нашег заједничког пријатеља, пилота-ловца
Стојановића. Питам га долази ли господин Стојановић у цркву
пошто га одавно нисам видео. А сада у овом хаосу почетка аме-
ричко-европског бомбардовања Србије не стижем ни да га позо-
вем телефоном. У подне демострације, увече демонстрације пред
америчким конзулатом па смо сви избезумљени јер нам је сва
родбина у Србији.
– Зар не знаш!? – чуди се г. Давидовић.
– Шта? – препадох се оног најгорег.
– Па он се вратио у Србију чим је бомбардовање почело.
– Како вратио? Сам у његовим годинама?
– Сам. А с ким би друго – и ту застаде, па настави:
– Јесенас смо овде заједно прославили црквену и његову славу.
Славили смо му јесенас и 87. рођендан. Пред свима за столом тада
нам је рекао да се враћа у Србију да је брани и својим гробом. Баш
тако је рекао! И чим је почело ово несретно бомбардовање одлетео
је за Будимпешту. Јавио нам се да је једва стигао до Београда.
Купио је стан у згради близу Панчевачког моста. Тек што се
сместио, бомбардовали су Рафинерију у Панчеву. Никада није
саопштено зашто је пилот раније испустио једну бомбу и погодио
ту зграду у коју се несрећни Ђока уселио. Тако је наш злосрећни
пилот Ђорђе Стојановић изгорео у свом стану. Кажу да су од њега
и свега његовог из стана пронашли само огорелу авијатичарску
значку пилота Краљевске југословенске авијације, од које се Ђока
није одвајао ни у изгнанству. Носио је на огорелим грудима на
ланчићу. У борби против Трећег Рајха нагоре код Смедерева, а
сада против Четвртог Рајха код Панчева. Оба пута је јуришао да
брани своју Србију. Пре у тридесетој – сада у осамдесет осмој.
Са овом истином о српском пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу
остао сам све до 2016. када сам и сам отишао у пензију и решио да
је започнем у Србији, у којој сам остао пет месеци.
Позваше ме из Ниша да представим часопис “Људи говоре” и
тек објављени роман “Кустос Мезезија”. О роману су говорили
Љубиша Митровић и Иван Цветановић, оба професори са Ниш-
ког универзитета. После смо отишли на ручак у чувени нишки
ресторан “Стара Србија”. Уз специјалитете ресторана и добро
вино, наставили смо теме започете у Медија-центру, а завршили
личним.
Професор Митровић је имао рођаке у Торонту, а Цветановић
сина и разведену жену у Лос Анђелосу. Њихове приче изискују чи-
таве романе, а моја само епилог већ написаног рукописа романа
о пилоту-ловцу Ђорђу Стојановићу из Ораовице у Грделичкој
клисури. Рекох им да ћу данас покушати да нађем то село пре по-
вратка у Крушевац, где сам живео пре одласка у Канаду, а где
и сада боравим када дођем у Србију. Објаснио сам им да је у
Ораовици рођен пилот-ловац Ратног ваздухопловства Краљевине
Југославије, поручник Ђорђе Стојановић, који је обаорио три
немачка авиона у Одбрани Београда 1941, а овај трећи је и њега
запалио. Напоменух им да сам га срео у Торонту и да пишем
роман о њему. С уздахом је спомињао “шум Ораовице” и “дед-
Менка”. Рекох им да хоћу и сам да осетим тај шум и да сазнам што
више о главном јунаку свог романа.
– Тај авијатичар је пријатељ тетка-Росе Сомборац, која је била
сестра моје мајке. Својим колима сам га одвезао на аутобуску
станицу да се врати у Београд баш у време Нато-бомбардовања.
Нисам имао где да паркирам па је он изашао пред улазом у
станицу. Од пртљага је имао само ону пртену торбу о рамену коју
сад сви носе. Био је у поодмаклим годинама, али прав к’о стрела.
Поносног држања, са негованим белим брчићима. Имао је велики
ожиљак са једне стране лица.
– Јесте ли чули шта је било са њим? – питам.
– Чуо сам. Погодила је америчка граната зграду у којој је купио
стан и изгорео. Причају да га је ватра пратила као удес. Запалио
му се авину 1941, а сада изгорео у стану када се вратио у Србију
после 50 година.
– Идем и ја с вама да видим село пилота Стојановића – поскочи
колега Цветановић.
И кренусмо. Невероватно како га лако нађосмо. У колима ни-
сам имао Џ. П. С. Иако имају две Ораховице и једна Ораовица у
том крају у околини Лесковца, ми изађосмо са ауто-пута баш у
Ораовици. Заправо, то је био и последњи излаз са тог ауто-пута
јер се, после 2-3 километра, завршавао и градио његов продужетак
према Македонији и Грчкој.
Из Стојановићевог “Сећања из рата” и сталног спомињања
“шума Ораовице”, осетих тај шум и према њему скренух на први
излаз. После сам сазнао да је то и последњи. Иако се из наставка
ауто-пута, према југу, чује јако сврдлање компресора, бушача,
оргање багера, препознах устаљени шум у ваздуху кроз отворен
прозор. Зауставих пред првом продавницом на улазу у Грделицу
и питам где се налази село Ораовица.
– Ораовица или Ораховица? – пита ме млад, али проћелав чо-
век, са раскопчаним, умазаним радним мантилом.
– Можда и Ораховица, али мој пријатељ, чију кућу тражим,
баш изговара име свог села овако без “х”.
– А како вам се презива пријатељ?
– Стојановић.
– Хм, овде нема Стојановића.
– Ма он је из Торонта па му се родбина, можда, и другачије
презива.
– Па знате ли још ишта о тој његовој родбини? Неко име…
– Знам. Мој пријатељ Ђорђе Стојановић, предратни пилот,
стално је помињао “деду Менка”.
А! Па то су Менкови! Што не кажете одмах?
– Па не знам да их тако зовете.
– Ене, право преко Мораве! Оно је Ораовица, а Ораховица је
преко оног брда, петнаестак километара одавде. Има једна и код
Лесковца, према Косову… Али ви тражите ову…
Почеша се по глави и рече:
– Сачекајте, поћи ћу и ја с вама.
Уђе у продавницу и одмах се врати, али без оног мантила.
Уђосмо у кола. Трговац Зоран седе поред мене да ми показује
куда да возим.
– Заокрените преко овог вијадукта изнад ауто-пута и Мораве па
возите улево низ Мораву. Прва велика кућа, на почетку Орао-
вичког поља, то вам је кућа Менкових. Они су мало чудни. Ни с
ким се не друже па сам пошао да би вас примили. Супруга млађег
Менковог сина је из моје фамилије.
Чим пређосмо вијадукт и заокренусмо низ Мораву, сустигосмо
једну млађу жену.
– Зауставите. То је Менкова снаја Горица. Да је питам има ли ко
од мушкиња кући.
Изађе Зоран, а колега Иван и ја погледасмо се сумњивим
знацима:
– Колега Батуране, тако вам је на Југу Србије. Људи су непо-
верљиви. Газили их Бугари, Шиптари… па су сумњичави.
Уђоше Зоран и Горица у кола па настависмо. Нисмо се возили
ни два кулометра, Зоран ми рече да зауставим. Горица изађе из
кола пред малим вратницама на имању, а нама рче да продужимо
и уђемо првим коловозом десно пред кућу. Ту нам Зоран опет
рече да се Менкови слабо мешају са осталим у селу па она неће
да улази у двориште свекрово у колима са непознатим људима.
Мало сачекасмо да она уђе у кућу па онда заокренусмо коловозом
на имање и заустависмо пред самом кућом на ливади.
А оно имање сакривено, к’о из бајке, пространо и све има:
воћњак порд куће, њиве иза, под стрњиком и крстинама кукуруза,
виногради у страни… У продужетку велике старе куће још једна
већа, а онда поодмакнуте штале. Ову завалу Менкових одоздо
подупрла обала Мораве, а са југа Бистрице. Свуда унаоколо ове-
ћег поља заокружила га блага брдашца, сем оних оштријих на
северу, међу која се увукла клисура, па стрче и стрмо и страшно.
А шум Ораовице више је у мојој меморији, него у ушима. Јауче
некакав дрндав звук, више као одјек над водом и јаук из клисуре
од оног силног сврдлања са ауто пута који се гради.
Дочека нас старина Љубиша, на ког је прешло чукундедино
име, што се и у породици Стојановића и у селу сматра великом
чашћу. Изађе на двориште и Горица, старија снаја, да нам искаже
добродошлицу. Љубиша је братанац мог пилота Ђорђа, иако се
сада и он примакао стричевим годинама. И он прав као и братанац
му Ђорђе, метар у раменима, а два сврх пета до на теме. Права
људескара, уредно обријан, без бркова. Гостопримно осмехнут,
иако му је сва природа, од гласа до стаса, одавала стричеву пре-
кост и набуситост.
Ми хоћемо да останемо на овој рајској ливади испред куће,
поред воћњака, иако на њој нема ни столица ни стола. Октобар
је, небо стуштено, а поље, воћњаци, њиве и виногради прекрасни.
У миру и задовољству да су плодове донели и чељад и благо, који
су их обрађивали, нахранили и обезбедили за зиму која долази.
Љубиша ни да чује да разговарамо пред кућом. Уђосмо и у трпе-
зарији и кухињу заједно, где нас уведоше. Затекосмо Љубишину
жену Веру, млађу снају Марину и унуку Снежану која завршава
средњу школу у Лесковцу. Старији син Ивица, са супругом Гори-
цом, сином Владимиром и кћерком Биљаном живи у новој кући у
продужетку, а млађи син Богомир, са сином Драганом и кћеркама
Снежаном и Тамаром, живе са родитељима у реновираној кући
чукундеде Менка. Одмах нас Љубиша послужи његовом питком
комовицом, а снаја Марина кафом. Понудише нас и ручком, а ми
им објаснисмо да смо устали са ручка пре сат времена.
Пређосмо на разговор о њиховом и мом пилоту Ђорђу Стоја-
новићу, емигранту из Торонта. Љубиша изнесе фотографије, поро-
дично стабло. Видесмо ликове свих, од Ђорђовог оца Светозара,
краљевог судије, а ораовичког Толстоја, који је напустио краљеву
службу и дошао на имање деде Менка, до Ђорђа и брата му Вла-
димира. Видесмо и њихову рано преминулу мајку Лепосаву и злу
маћеху Равецу. Видесмо и све чланове Љубишине фамилије.
Би нам жао да не видесмо ни једну фотографију Јована Силног,
и деда-Менка.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Часлав В. Николић

Политички чланци 1919-1939. 2) Милоша Црњанског: Политика и књижевност

Појмом политичко Фредрик Џејмсон, у књизи Политичко несвес-
но, означава “тачно одређене догађаје и кризе у времену”, “дија-
хронична узнемиравања из године у годину”, “успоне и падове
политичких режима и друштвених модела”, “страственост битака
међу историјским посленицима”. 3) Критичко издање Политички
чланци Милоша Црњанског, објављено 2017. године, сабира сто
осамдесет текстова Милоша Црњанског изворно штампаних у
периодици од 1919. до 1939. године, па као таква, већ временском
одредбом у наслову, ова књига одражава џејмсоновски спектар
политичког. И одиста, Милош Црњански је у својим чланцима
приказао све оне моменте и карактере који су одредили српску и
југословенску политику, као и културну политику, од 1919. до 1935.
године: идеје о револуцији, билатерална питања (однос према
политичким структурама у Мађарској, статус мађарског народа у
Југославији, положај српске цркве у Румунији), проблеми цркве-
нополитичког живота у Југославији, политичко-економски ста-
тус одређених регија у југословенској држави, функција историј-
ског сећања у новом политичком организовању (пре свега сећа-
ња на балканске ратове, на Први светски рат и на фигуру блаже-
нопочившег краља Александра Првог Ујединитеља), концепције
националног саморазумевања (свест о српском становишту, однос
идеологије српског као националног према другим идеолошким
формацијама, пре свега према комунизму), однос културног ра-
да и политичког мишљења. Засебан сегмент критичког издања
представљају чланци Црњанског о Немачкој, сачињени у Немач-
кој, који осликавају средишње личности и најважније акције не-
мачког државно-политичког апарата од 1935. до почетка 1938. го-
дине. Црњански приказује олимпијаду у Берлину, природу уну-
тардржавног политичког и економског рада у Немачкој, однос
немачког режима према другим европским државама (Великој
Британији, Француској, Италији, Шпанији, Аустрији, Белгији,
Југославији), посете иностраних дипломата Берлину, статус ка-
толичке и протестантске цркве у немачкој држави. Црњански
осветљава деликатне моменте у односима Немачке и Ватикана,
Немачке и Аустрије, а прецизно оцртава и немачки ултимативни
захтев западном свету, који се састоји у ревизији колонијалне
политике:

“Немачка има морално право на своје бивше колоније. ‘Пита-
ње колонија, рекао је г. Хитлер, мора бити решено и биће
решено у најкраћем року овако или онако. Биће решено као
што је Немачка добила и своју једнакост и равноправност
са другим народима. Не мисли Немачка на рат него верује
да ће победити разборитост и разум.’ Ја сам, рекао је Фирер,
један од оних људи који још увек верују да ће разборитост и
памет победити, али Европа се не може смирити све дотле
док Немачка не добије своје колоније.” (“Изјава г. Хитлера
дописнику Времена”, Време, 13. септембар 1937)

Из текстова Милоша Црњанског указују се контуре Хермана Ге-
ринга, Јоахима фон Рибентропа, Курта фон Шушнига, Невила
Чемберлена, лорда Халифакса, Мусолинија, Сајс-Инкварта, Шах-
та и других значајних политичких личности Немачке и Европе
тридесетих година 20. века. Ипак, у чланцима из Берлина доми-
нантна је фигура немачког канцелара Адолфа Хитлера, о чијем се
политичком програму, политичкој реторици, стратегији владања,
антрополошкој природи много може сазнати од Црњанског. Засе-
бан сегмент критичког издања представљају текстови из Шпаније,
објављени 1937. године, и текстови из Италије, објављени 1938.
и 1939. године. У досад критички необрађеним текстовима о
Шпанији Црњански приказује догађаје у борбама за Билбао и
политичко окружење генерала Франка. У чланцима из Италије,
којима се критичко издање завршава, оцртане су фигуре Бенита
Мусолинија и грофа Ћана, дипломатски односи са Француском
и Великом Британијом, потом и различита унутардржавна, иде-
олошка и социјално-економска, као и спољнополитичка стано-
вишта Мусолинијевог режима. Први текст у овом критичком
издању је “Васпитање и револуције”, објављен 12. јула 1919. године,
а последњи “Лепи дани у Аранхуезу”, објављен 9. фебруара 1939.
године. Највећи број текстова Милша Црњанског приређених у
књизи Политички чланци објављен је у дневним листовима Време
и Политика и у недељном листу Идеје. Мањи број је пронађен у
дневним листовима Дан, Правда, Јединство и Банатски гласник,
у месечном часопису за авијацију Наша Крила, у годишњаци-ма
Алманах Јадранска Стража и Годишњак југословенског ваздухо-
пловства.
Историја је, по Фредрику Џејмсону, нужна, јер је њена фор-
ма неизбежна. Као форма догађаја, историја је дискурзивна и
приповедна категорија. Мишљење о расподели чулног за Жака
Рансијера представља начин да се осветли присуство и међу-
однос политичког и естетског феномена. Расподела чулног, наи-
ме, омогућава да сагледамо постојање заједничког поља и ону
расподелу која, у пољу заједничког, “одређује мјеста и удјеле
судеоника”. 4) Ова расподела чини да видимо “тко може судје-
ловати у заједничкому у функцији онога чиме се бави”, дак-
ле “у функцији времена и простора у којима врши своју делат-
ност”. Искуство самог појављивања у пољу чулног представља
политичку вредност. Ипак, у истом простору чулног, дакле у
хоризонту заједничког, јавља се и уметност, па Рансијер по-
литику препознаје као простор јавне делатности, а уметност
као простор извођења фантазми – у естетском се облик потврђу-
је сам за себе. У политичким чланцима Милоша Црњанског
свет је дискурзивни хоризонт, који се као такав гради преко
двеју перспектива. Политичко перспективизовање претпостав-
ља различите историјске, идеолошке, економске, војноиндус-
тријске, дипломатске чињенице, изведене у први план текста.
Међутим, чланци Црњанског активирају и вишеструке облике
културноисторијске свести, у виду конкретне књижевне симбо-
лике, књижевних тема и књижевног престилизовања језика по-
литичких чланака, као и у виду антрополошких, историјских
и геокултурних опсервација. Степен наглашености једне од
перспектива одређен је променом тематског избора или променом
просторно-временског контекста, али је упркос разликама у
садржини могуће уочити јединствено интелектуално и духовно
искуство – поље говора писца Црњанског. Политички чланци
Црњанског стога су двовредни: отворени за актуелне политичке
теме, са очима усред политичког, а у исти мах, негде дискретније
а негде очитије, у одмаку од политике, изван сваког зла – у
књижевном, црњанскијанском, као у другости овога света.
Распростирање књижевног у Политичким чланцима Мило-
ша Црњанског разномерно је. Елементарно испољавање књижев-
ности остварује се у реторичком, језичко-стилском смислу, у
синтакси и у пунктуацији које препознајемо као Црњанскове,
понекад у дискретном иронијском тону који се, као сенка пи-
тања, надноси над исказ новинског извештаја, понекад и тиши-
ном, која је функционална, јер се јавља на месту на коме оче-
кујемо посредовање у виду Црњансковог тумачења неке вести,
али то тумачење изостаје и активира запитаност о природи
тишине. Књижевне фигуре могу бити и већег формата, као пред-
метне, симболичке и идејне компоненте политичког чланка.
Књижевно тада може бити референца политичке опсервације
(нпр. у чланцима “Модерна српска књижевност”, “Свети Сава”,
“Оклеветани рат”, “О нашим народним шарама”, “Наша хиљаду-
годишња култура”, “Граја око црногорског песника”, “Култура”
итд.). Али књижевна фигура може бити и контрапункт слици
актуелног ратног или политичког догађаја, као позиција изван,
са које се дискретно преиспитује актуелност (“Ла Гранха”,
“Најчуднији споменик палима у рату”, “Оклеветани рат”, “Хитлер
као централист” итд.).
_________________________
1) caslav.nikolic@filum.kg.ac.rs
2) Милош Црњански, Политички чланци 1919–1939, приредио Часлав
Николић, историјске коментаре сачинили Наталија Димић и Растко
Ломпар, Задужбина Милоша Црњанског, Catena Mundi, 2017.
3) Fredrik Džejmson, Političko nesvesno: pripovedanje kao društveno-
simbolički čin, Rad, Beograd, 1984.
4) Žak Ransijer, “Raspodjela čulnog – estetika i politika”, Treći program,
127–128, III-IV, Beograd, 2005.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Зоран Аврамовић

Црњански као писац политичких текстова

У издању задужбине Милоша Мрњанског и Catene mundi (2017)
објављени су Политички чланци(1919-1939) Милоша Црњанског.
На 658 страница а са напоменам и варијантама (670-766), први пут
се налазе новински текстови Црњанског које је он писао измеђи
два светска рата.
Како је Црњански политички мислио о Краљевини СХС (Југо-
славији), Србима, Немачкој, Италији, и каква је била његова иде-
олошка и политичка мисао у листу Идеје?
Укратко.
Како разумевамо политички чланак? Политички текст је цен-
триран око политичких чињеница, политичких вредности и
личности које теже моћи. Политички писац на свој начин разу-
мева однос према власти и њеним практичним учинцима У
чланку је наглашено субјективно-вредносно гледиште аутора.
Политички текст допушта размах тренутних расположења
и осећања, страсти, воље аутора, али и рационалан однос према
чињеницама.
Са жанровског становишта, политички текстови Црњанског
могу се поделити на подврсте: политичке репортаже, политичке
портрете, политичке коментаре, политичке фељтоне, политичке
биографије политичке есеје, политичке извештаје-писма,

Текстови о Југославији
Више је југословенских и српских тема о којима пише Црњански.
Чин уједињења објашњава појмовима нужности и судбине (Ускрс-
нути и на страшном месту постојати, 1928). Он верује да је тај чин
заправо логички завршетак прошлости. Али на другим местима
тврди да је стварање Краљевине СХС, као веће државне целине,
карактеристика новог времена а неким текстовима да је ова
држава резултат Првог светског рата.
Таква држава треба да је централистички устројена. Антифе-
дералистички став Милоша Црњанског био је мотивисан: 1. ин-
тересима словенства, 2. моралном снагом и организационом ефи-
касношћу централистичких институција, 3. идеологијом тро-
именог народа, 4. мишљењем утврђеним после марсејске траге-
дије да је држави потребан »јакобински централизам«.
Држава стиче стабилност посредством система институција,
а политичку пажњу Милоша Црњанског привлачиле су, пре
осталих монархија, војска и патриотске организације (најпозна-
тије су биле Соко, Јадранска стража, Народна одбрана).
( У тексту Наша жена и зарада, из 1934, Црњански излаже неку
скраћену верзију еманципације жене у којој се наглашава њен
однос према раду. По његовом суду, радне способности жене нису
ништа мање од способности мушкарца).
Краљевина СХС је створена на српским гробовима а о тој
држави сањали су Јужни Словени. Срби су, дакле, гинули за
Србију и Југославију, и то се знало већ у Куманову. После Кума-
новске битке, Србија добија улогу у којој јој усуд поверава мач.
тако у чланку: Двадесетогодишњица битке на Куманову, 1912-1932.
Црњански је био одлучан бранилац политичких институција
и вредности Краљевине Југославије, а попут низа других српских
интелектуалаца и политичких странака, посебно је био привржен
институцији монархије. Такав однос према монархизму мање је
био последица личног искуства Црњанског, а више укорењености
монархистичке традиције у политичкој пракси и свести српског
народа.
У текстовима у којима се изричито бави политиком и исто-
ријском улогом краља Александра, Црњански не разматра поло-
жај краља у уставном поретку Краљевине, нити његову технику
политичког владања, у којој доминира противљење јаким стра-
начким вођствима и комбиновање метода принуде и омекшавања.
Такође, ниједним се словом не осврће на шести јануар 1929., када
је краљ Александар суспендовао устав са образложењем очувања
државног и народног јединства.
Предмет политичког интересовања Милоша Црњанског, када
је реч о краљу Александру, јесте његова историјска улога у
»стварању државе од Алпа до Струмице«. Он је био »фанатик
југословенске идеје«, и да није било краља Александра, закључује
Црњански, не би било ни нове државе Јужних Словена.

Политички чланци о Немачкој 1935-38.
Као државни чиновник Краљевине Југославије, Црњански је на-
шао време и за сопствено разумевање нацистичког покрета под
вођством Адолфа Хитлера.
У живој слици и са јасним појмовима написани, ови текстови
Црњанског, омогућавају једно особено упознавање немачке ствар-
ности пред избијање другог светског рата. То је време унутрашњег
и спољашњег ширења националсоцијалистичког покрета. Ко је
слутио катастрофу Другог светског рата?
Краљевина Југославије имала је пријатељске односе са Тре-
ћим Рајхом и у том погледу није се разликовала од других демо-
кратских држава Европе. То је једна околност која је морала ути-
цати на јавне коментаре немачких збивања. Са нарастањем на-
цистичког таласа, Хитлер је у својим говорима оштро упозоравао
против писања стране штампе о Немачкој. Та чињеница није од
споредног значаја за анализу политичких коментара Црњанског.
Па ипак, и у таквим околностима, Црњански ће тачно пре-
познати право лице нацизма. Суштина тоталитарног законодав-
ства огледа се у одбрани колективног бића дражеве и народа а
не права појединца. Црњански пише 1937.године, да националсо-
цијалистичка партија жели тоталитарну државу и да нови немачки
закони најстроже бране “државу и идеологију данашњег режима”.
Привредне теме Црњански осветљава углавном кроз личност
доктора Шахта, водећег банкара и финансијског стручњака Тре-
ћег Рајха. Спољна политика Немачке, по природи ствари, била је
најпажљивије разматрана у извештајима Црњанског. Енергичан
тон према иностранству био је преовлађујући у реторици нациста.
У политичкој власти Адолфа Хитлера налазиле су се све
кључне институције државе, партије, војске, спољне политике,
привреде. У средишту структуре нацистичке моћи налазила се
Хитлерова власт.
Прикљештен дужностима службе, агресивним политичким
домаћином и одсуством историјске аналогије, Црњански је успео
ипак да ода почаст слободољубивим Немцима. Не може се тек тако
прећи преко неких његових оцена ненацистичке немачке нације:
У тексту Ко ће победити? Пије XI или националосцијализам? (1938)
он пише: “Ипак ова борба људи за слободу мишљења, ма колико
била парадоксална, служи на част Немцима, народу који није
само, како се то по Европи пише, народ полицајаца и војника, него
и народ мислилаца и песника”. У својим коментарима Црњански
не скрива националсоцијалистичку идеологију и начине њеног
остваривања и указује на кључне елементе нацистичког поретка.

Текстови о Италији
У текстовима писаним из Рима, Црњански разматра спољну по-
литику Италије. Није тешко закључити да иза комплимената
Италији и њеној штампи стоји политика Милана Стојадиновића.
Италија, »то је данас, фашистичка партија«, пише Црњански
за «Време». Тај режим је, на пример, учинио привредни продор
у Азију, а једна група фашистичких економиста је сматрала да
не треба мешати трговачке интересе земље и идеологију. Фаши-
стичке институције су у знаку социјалних идеја, и лаик може да
запази »тенденцију социјалног нивелисања«. »Несумљиво, ја у
Риму присуствујем последњим трзајевима једног аристократског
друштва«.
У Италији су расистички закони донети 1935.године, али
закључује да у политици антисемитизма нема сличности између
Рима и Берлина. Карактеристичан је његов осврт на осуду ра-
систичких закона у Италији коју је изрекао Ватикан. Пије XI
стално понавља да је расизам бедна појава када се упореди с
универзалним вредностима хуманизма.
Када пише о Муслонију он има на уму Стојадиновићев савет
да о италисјанском диктатору треба писати ласкаво. Италија је
од једне слабе, либералне краљевине постала империја, а то је, по
суду Црњанског, резултат интелигенције једног човека. Мусолини
је велики политичар зато што је успео да оствари своју замисао. У
тексту Италија као велика сила пише:»Зар у том усамљеном лету
једне људске мисли није једна велика сензација?«, пише Црњански
у тескту Не анализирајући садржину политичких вредности и
циљева водећих политичких актера, Црњански формулише кри-
теријум за појаву велике политичке личности – остварљивост
властитих идеја. Због тога успеха, Мусолини у свим слојевима
италијанског друштва има »пиедастал до неба«.

Политичке идеје Црњанског у Идејама
На страницама листа Идеје, изражена је критика марксизма и
комунизма. Црњански је овај поглед на свет схватао превасходно
као пропагандистички плакат на коме је исписана негација свега
традиционалног и “свега што је наше”. Његово одлучно одбијање
марксизма мотивисано је пре свега идејом комунистичког одба-
цивања и неуважавања националне културне традиције.
Треба истаћи и методе борбе Црњанскога против марксистич-
ке идеологије. У тексту “Слабост наше одбране од марксизма” он
изричито одбацује репресију као метод супротстављања. “Пи-
тање марксизма није полицијско питање, каквим га наша бур-
жоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и
отпора”.
Не би се могла бранити тврдња да Црњански афирмише идеју
монархије на апсолутан начин. Још мање он мисли да би двор
морао бити да буде изнад Устава. Целокупна његова приврженост
династији Карађорђевића, а посебно краљу Александру I, извире
из уверења да је овај краљ успео у остваривању југословенске идеје,
односно да уједини Србе, Хрвате и Словенце. Црњански, дакле,
разумева монархију на овом подручју у државно интегративном
смислу. Монархизам Црњанског, према томе, може се објаснити
политичком функцијом коју је монархија имала у историјском
процесу стварања југославенске државе, а никако као политичка
врeдност која би била сама себи сврха.
Црњански са јаком дозом емоција портретише личност краља
Александра. Одређује “моћ воље и чврстине карактера”, као и
“способност заноса стварања државе од Алпа до Струмице”.
Када је реч о фашизму у Идејама, а то је била водећа оптужба
међуратне левице и послератних комуниста, такстови у идејама
јасно показују да појмовно-теоријски гледано та тврдња нема
основа. У текстовима Милоша Црњанског, могу се препознати
само три елемента овог појма – антипарламентаризам, национа-
лизам (државотворни) и антикомунизам. Нема, дакле, антисе-
митизма, култа вође, диктатуре национал-социјалистичке парти-
је, средњих слојева, експанзионизма.
У погледу антикомунизма, ствар је много јаснија. Црњански
је поистоветио појмове комунизма, марксизма и совјетизма. За
њега су то били различити термини исте идеологије која је стре-
мила радикалној измени света, при чему је највише имала да
страда традиција и национална култура. То што он није имао
разумевања за марксистички поглед на свет, може се објаснити
како је речено његовим страхом од интернационализма који
брише националне трагове. Унутрашње противуречности марк-
систичке идеологије и практичног покрета, њега су знатно мање
интересовале.
Велики неспоразуми прате личност Црњанског и у сфери
његовог односа према комплексу националног питања. Један
овлашан поглед на текстове који се баве политичким ликом писца,
упућује на закључак да се редовно заобилази његова политичка
критика сепаратистичких покрета између два рата у Југославији.
Стално се наглашава његово националистичко опредељење, а и
то погрешно. Црњански, већ је речено, схвата нацију на држа-
вотворан начин, a његов национализам најадекватније изражава
термин “југославенски национализам”. Црњанскова разматрања
српских интереса показују да он увиђа сву напетост националних
односа у Југославији. Међутим, ту нема прецизног одређења са-
држаја националног интереса, ни у друштвено-економској ни у
правно-политичкој и културној сфери. Његово схватање нацио-
нализма је по својој суштини конзервативна одбрана традиције
од налета револуције бољшевичког типа.
У широком кругу ових карактеристика кретала се и уређивачка
политика Идеја. Угаони камен њене културне политике био је:
основна брана политичком бољшевизму (марксизму) може да бу-
де целокупан фонд културног и уметничког наслеђа.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Младен Весковић

Два романа са рубних подручја српског језика – “Кукавичја пилад” Лабуда Драгића и “Бумеранг” Берислава Благојевића

Досадашња историја српске књижевности учи нас да су нека од
њених најзначајнијих дела, као и неки од њених најзначајнијих
опуса настајали на рубовима српског културног простора или су
тематизовали дешавања везана баш за те рубне просторе. Дела
Иве Андрића, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Меше Сели-
мовића, Борислава Станковића или Григорија Божовића најбољи
су примери за то. Баш због тога важно је да и данас усмеримо на-
шу читалачку пажњу и на ауторе који стварају ван етаблираних
културних центара, односно који тематизују просторе и догађаје
који немају (често из сасвим ванкњижевних разлога) тренутно
привилегованији културолошки или медијски статус, јер можда
сада баш та дела ослобођена “дикатата центра” говоре више и
боље о времену у којем живимо, од дела која излазе у сусрет духу
времена и очекивањима монденске нарави центара.
Отуда из прошлогодишње романескне продукције треба из-
двојити два романа који, сваки на свој особен начин, говоре у
прилог малочас изнетој констатацији. Најпре, то је роман “Ку-
кавичја пилад” (Српска књижевна задруга) Лабуда Драгића. Овај
изузетни прозаиста, с ванредним језичким сензибилитетом и
необичном моћи гротескне имагинације, написао је свој први,
условно говорећи, историјски роман. Аутор се још једном вратио
завичајном простору Црне Горе, овога пута причом о комитиском
покрету који је у годинама након Првог светског рата неко време
водио локалну побуну против нове југословенске државе, с ци-
љем да врати краља Николу Петровића на престо Црне Горе.
Као прави мајстор приче и познавалац језика, Драгић уз помоћ
архаизама и локализама гради уверљиву могућу слику простора
и времена у којем се заправо зачело растакање класичног више-
вековног црногорског идентитета. Драгићев приповедач укршта
наративне планове дајући читаоцу ширу визуру епохе кроз неке
од новинских наслова онога времена, а потом дајући и субјективне
увиде кроз појединачне визуре актера дешавања о којима при-
поведа. Тај лични поглед на ствари посебна је вредност овога
романа, јер он не полази од унапред задатих премиса у тексту
и не жели да буде историсјка пресуда, већ пре могуће тумачење
догађаја чији коначни рефлекси сежу у време у којем ми живимо
и чији су плодови, кукавичја пилад, данас евидентни. Зато су
Драгићеви приповедачки увиди пре свега демистификаторски и
то је заправо главни творбени принцип овога романа. Тако када
говори о настанку поделе на “бјелаше” и “зеленаше” његов при-
поведач каже: “Ако ћете ви зелени биљет – ми ћемо бијели! А
ако ћете ви бијеле – ми ћемо зелени. И тако би: ријешисмо да
узмемо бијели и другога јутра нас прозваше бјелаши. Ми њих
истог трена зеленаши. Ка из руге то би у почетку, јер смо једнако
ми могли бити зеленаши, а они бјелаши. Исто је то било. Али да
видиш кастига, како се то извргну у велику пизму и зло!” Тако
трагедија започиње, налик на шалу, а наставља се неколико го-
дина касније убиствима која комити, наоружани од стране Ита-
лије, чине у име бившег краља и бивше краљевине, а у којима
страдају не само жандарми, већ и њихови рођаци. Потом, убрзо
заборављени од оних који су их послали, дубоко у планиским
врлетима Црне Горе комити настављају изгубљену битку не зна-
јући више чему она води и не знајући чак ни да је краљ Никола у
међувремену умро у туђини.
Драгић познаје психологију горштака и због тога његови ли-
кови нису пуки носиоци функција и идеја у роману, већ пре свега
људи који се плаше и стрепе, који верују, али и сумњају у сврху
свога наума, који баштине дух побуне и самосвојности и онда када
их он, на крају, пред многобројним пушчаним цевима војника и
жандарма, води до тужног сазнања: “Да погибосмо од Турака,
или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но
од нашије, као изроди и лупежи”. И то је слика дефинитивног
краја епске Црне Горе која је, као и њен последњи господар, ушла
у век који више није био њен и којем је она зато закономерно
морала нестати у свом старом облику. Некадашњи цар јунака и
некадашњи победник с Вучјег дола, на крају свога животног пута
отежали је и заборавни старац који стрепи над својим златницима
које му чувају тршћански банкари и чији синови не маре нимало
ни за земљу ни за круну, па тако 1916. година долази као логичан
крај једне епохе и једне династије која је била њен творац. Историја
се никада не понавља на исти начин, али прича о последњим
годинама последњег црногорског господара и комитима који су
на Божић 1919. године започели истрагу самих себе, својих брат-
ственика, постаје део посувраћеног симболичког лука чији по-
четак сеже до онога Божића на почетку 18. века који је Његошу
дао подстицај за “Горски вијенац”, а завршава се братоубиством
на почетку 20. века. А оно што је неизречено у овоме роману чини
се страшнијим од онога што је записано.
С друге стране кратки роман “Бумеранг” (Пресинг) младог ба-
њалучког писца Берислава Благојевића нови је прилог поратном
причању у нашој књижевности. Он је у свом претходном роману
“Тиши од воде” тематизовао искуства учесника у грађанском рату
у Босни и Херцегоцини и покушајима да се човек ослободи горког
талога несреће коју рат са собом носи. Нови роман је смештен
у садашње време и прати судбине главног јунака и неколико
његовоих пријатеља из “бумеранг генерције“. Дакле, генерација
која је била премлада да учествује у оружаном сукобу, али је
кроз своје одрастање у ратним и пратним годинама пожњела све
“плодове“ рата и попут бумеранга они одлазе и враћају се у свој
завичај и према њима се враћају све невоље које је рат створио
и заташкао на неко време. И тако сада на светлост избијају не-
запосленост, сиромаштво, до крајности изобличен политички
систем, депресија и безнађе младих људи без мисли да ишта мо-
же да буде боље и да има смисла остати и живети у завичају. Иако
је радња смештена у Босански Брод (што је добитак за нашу књи-
жевност која је тако добила још једно место на књижевној мапи),
она се може читати не само као прича о многим другим местима,
не само у Републици Српској, већ као прича о бескрајној балкан-
ској транзицији које се већ деценијама не завршава и која заправо
постаје име за један систем економских односа који се заснивају
на сталној промени и с тим повезаној свеопштој несигурности.
Међутим, круг рутине безнађа јунаци покушавају да прекину
оснивањем Бродске омладинске библиотеке која ће покушати
да буде оаза у транзиционој свакодневици. Такође, једна стара,
а поново прoнађена љубав даће главном јунаку наду у смисао
постојања, чак и у околностима у којима сем те наде нема гото-
во ништа друго. Та једноставна и чиста алхемија у којој нема па-
тетике и непотребне идеологизације један је облик оног Волте-
ровог врта који треба одржавати, јер је ту, јер је истинит и јер даје
лековите плодове. Та невелика, а опет снажна истина, блиска оној
из Шајтинчевог романа “Сасвим скромни дарови”, може бити
могући путоказ за излаз и епохе које је фетишизирала новац и
насиље. У ту епоху су земље бивше Југославије прве ушле и по-
брале њено цвеће зла и зато би било смислено да из ње први иза-
ђемо и уместо великих парола прихватимо ове наизглед скромне,
а заправо једине вредне дарове које можемо дати једни другима.
Оба ова дела и када приповедају о догађајима од пре једнога
века и о времену садашњем, и када приповедају о црногорским
одметницима и босанскобродским младићима, показују велику
творбену моћ наших савремених писаца који и онда када делују
ван књижевних центара и ван трендовских тема, стварају дела
велике литерарне вредности и универзалног значења и којима
се мање место или незнатнији историјски догађај заправо ишчи-
тавају као парадигме великих симболичких потенцијала које та-
ко надрастају своју иницијалну позицију.

Есеј и критика
03. 01. 2018
Владимир Димитријевић

Ного какав ми припада: реч на представљању изабраних дела Рајка Петрова Нога

Стихови у подребарју
Свако од нас, који волимо поезију, мора да има где да склони
главу кад дуну олујине бесмисла и празнине, и кад нас смрт,
као Гилгамеша после Енкидуовог одласка у подземље, погна по
степама препуним страве од сазнања да смо кратковеки и већ
осуђени. За такве прилике и такве вихоре, ми, чудаци који воле
песништво, у глави носимо стихове и складиштимо их под ребра,
да од њих направимо заклон кад вихори понесу мисли и растресу
мишице. И ја, као и ви, памтим стихове које нисам учио с намером,
него су остали у подребарју од честог читања. Многи од њих нису
као у оригиналу, измењени су радом несигурног памћења, али
бдију као ватрице које разгорим кад срце зазебе.
Зато ћу вечерас о делима Ноговим само на основу памћења.
Док сам писао ово што изговарам, десет пута ми је рука посезала
за његовим књигама да проверим оно што ћу забележити. И
уздржао сам се, рекао себи – нећу тако. Ово о чему говорим је
трајни Ного мог памћења, понављам – са свим деформацијама за
које је памћење способно.

Попудбина
Стихове Ногове срео сам још као ђак Гимназије у Чачку. Сећам се
снажног утиска, “хлорофила” позваног у помоћ против инфантил-
но озбиљних “ласер – зрака” у мафијашкој руци, сећам се мома-
ка “здепастих и тврдих” који долазе из Недођије, а што ме је, во
времја оно, асоцирало на песму “Скити” Александра Блока. По-
јављивао се и Лазар који се удвајао, час као Четвородневни, час
као Косовски. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих много
сам читао Ногову антологију народне епике, с кратким, али “ви-
љемтеловски” прецизним коментарима о јунацима који су јез-
дили и Косовом и Приморјем у исти мах, јер је Косово свуда где
смо и ми.
Онда сам читао “Сузе и соколаре”, и дивио се свему – од на-
слова књиге огледа до блиставих парадокса (а реч “парадокс” у
византијском, богослужбеном грчком значи “преславно чудо”).
А 2004. године, кад је песник, онако јуначки, без длаке не
језику, говорио у Орашцу поводом два столећа Карађорђевог
свитања (затворивши тим говором себи сва врата ДОСманлијске
Србије ), схватио сам да његове речи имају велику срећу – јер, кад
се осврну, онај који их је изговорио стварно стоји иза њих.
Онда је дошло “Недремано око” са сузом која сјаји у крајичку,
али, јер је мушка, никад се не излије до краја. У тој збирци је
Награило пошао у недоба на покладе, а Србија је јела некрштене
дане, с децом разапетом између кафане и цркве, док су Марсовци
кукурикали да смо то учинили себи, јер се нисмо згрбили и
пропузали, због чега су нам се ти исти Марсовци плазили
и плазе, као химере са Нотр Дама. У “Недреманом оку” сам
сазирао целомудрену кћи природе, веверицу на Калемегдану, и
убичину руку и нафору која израња из свакодневних мракова.
Вук Исакович је, наивно, опет и опет, узвикивао: “Гле, Срби”…
Чуло се и оно: “Ти, који ходиш Српском, стани на Каракају!” Од
“Недреманог ока“ сам знао одговор на Хелдерлиново питање:
“Чему песници у оскудно време?” Јер, Песник је, и под бомбама, у
рукама носио толико дарова.
Па је дошао “Јечам и калопер“, лирска проза, пелуд са грожђа
сазрелог под сунцем древних жупа. Било је ту поуздане дечје речи,
уграђене у зрела обличја. Било је слатког тепања у мирисном
крилу Мајке Земље (које, наравно, никад не постаје бенављење),
али и прераног одрастања у болу који не може да се угаси у
границама овог света. Јасно ми је било, после “Јечма и калопера”,
зашто је Достојевски рекао да читав живот зависи од неколико
успомена из детињства.
Већ годинама, Ногово памћење из књиге “Запиши то, Рајко”
носим као своје памћење, па ми се чини да видим Иву Андрића
који, под строгим надзором свести, само мало побледи док у
ауту с Црњанским, негде изнад Сарајева, доживи да возач умало
не слети у понор. Ту је, из милог прикрајка неког срећнијег доба,
Ћамил Сијарић, који, маскиран у Јову, са србском православном
породицом која га је, негде на Југу Србије, удомила, носи кући
прасенце купљено за Божић…
Гледам песника Нога како, иако припит, песницом прецизно
погађа циљ – трбух Крлежиног трбухозборца, Енеса Ченгића, ко-
ји покушава да Рајка понизи, јер мисли да се до бесвести натравио
(да да, Рајко је песник који се добро песничи!) Видим га како
стихом “Да ли је истина или је варка” изводи из такта Оскара
Давича који се на неком скупу у Сарајеву пропиње на прсте свог
идеолошког вербализма, а само Оскар и Рајко на том скупу знају
да су изазивачки стихови Давичови, својевремено посвећени
Ранковићу и ОЗНИ. Одјекује са страница ове књиге и оно по-
учно оријентално “Најтијебоље пушити”, а ето нам и Данила
Киша који код Нога уочава “пушачке ноге” и упозорава га да се
не игра са животом (што је Ного, за разлику од свог саветодавца,
жудног пушача, углавном послушао, па га ево вечерас с нама).
Ту је и Скендер Куленовић, који се, с дружином осталом, запутио
песничким путем, па, после неколико гутљајчића, уочава кућицу
уз тај пут, где би се, вели, лепо и на миру могло писати, на шта
“непристрасни” (Ногов израз, памтим га!) Раичковић вели: “И
пити, и пити”…
А овај што му веће безбожничко пресуђује у Хаду (сва му
гледамо “страшна позоришта”) хода кроз Рајкове успомене, нез-
грбљен, са бадњаком у руци усред Брозовог Сарајева, и опомиње
свог пријатеља и сабеседника из младости: “Кад си трезан, до-
садан си, кад си пијан, безобразан си.” (Или обратно, дође му на
исто.) У себи налазим и књигу “Не тикај у ме”, збирку која нам је
стећке вратила из богумилског ропства, показујући, песничком
речју и аутентичним записом са споменика, да су то наши, србски
“стојећци”, православни по вери и духу (јер, прави богумили бе-
јаху манихејци који су веровали да је овај свет створио ђаво, а
не Бог, и нису веровали у Свету Тројицу, чије се Име на стећци-
ма призива). Недавно је, у селу Дићи у близини Љига, код старе
цркве из Средњег века, нађено стотинак споменика скоро исто-
ветних са херцеговачким стећцима. Да се зна, као што се из
ове песничке књиге и види и зна: “Од којих си, мио Рабро? Од
Рабрена”… И зна се, од Нога, да “који брзо уче” лекције што им
“спасиоци” (Марсовци у претходној реинкарнацији, оној из 1999.
године) кажу да је боље за њих, први трче да се потурче…
А онда велика, јер часна, до краја поштена, покајничка и
преумничка, стиже књига “С мене на уштап”, у којој угледамо
Рајкове познанике и пријатеље пред лицем смрти (Калајић, по-
клоник Хелиоса, у потоњим тренуцима пред својим унутарњим
видом има само пепео и слутњу да смо можда карика у неком
ланцу, а Момо Капор кјеркегоровски стрепи, пружајући руке на
другу обалу, коју је, за један дан и цео живот, срео у Хиландару ),
срећемо “хашке бегунце” који не беже од своје борбе за народну
слободу и наду, прелазимо Дунав и Саву да бисмо поиграли на
неком вашару крај манастира, па тамо затекнемо азијатске себе,
у Србији – Азији, што као да није ни одлазила одавде… Има, на-
равно, и у овој књизи горког и лековитог хумора, без кога не
пролазе Рајкови записи. Пошто сам ушао у године Чеховљевог
ујка Вање, стално ми је на памети сцена у којој се Ного жали
Раичковићу да је, са старењем, све сентименталнији, а овај га
теши: “Ћути, ја плачем и на рекламе!”
“С мене на уштап” је, међутим, надасве књига о песнику који
се каје, који беспоштедно себе разобличава да би поново обрео
људски лик. А песницима који су, знате оно Црњансково, сујета
сујетства, тешко је кајати се. И зато је ова књига још драгоценија,
јер Ного никад не крене путем Толстојевог оца, за кога је син писао
да је припадао оној опасној врсти људи која исти догађај може да
исприча и као најгору подлост и као најбезазленију шалу. Ного је
одбио да тако користи речи, и храбро стао на пут на коме је стид
због тога што смо овакви какви јесмо најдрагоценија попудбина.
У доба бестиђа, лековито се постидео Ного, и за себе и за нас.

Срдити српски борци у потрази за човештвом
Брци нашег песника су, док је био млади шездесетосмаш, у доба
“Зимоморе” и књиге “Јеси ли жив” могли личити на Ничеове. А
сада, кад је све дошло на своје место, личе на брке иза којих су
стајали светли образи писца “Примјера чојства и јунаштва”, који
је са овог света отишао “срећан као Куч, а несрећан као Србин”.
Рајко Петров Ного је написао трајну спомен-песму о Марку Ми-
љанову, “срдитом српском брку” – а његови су, тврди песник,
старином од Рашовића, од Маркових…
Марко Миљанов се, знано је, дуго борио са учењем азбуке,
али ју је савладао захваљујући огромном нагону за изражавањем.
Таленат му је био приповедачки и гусларски; спевао је преко
три стотине десетерачких песама које су, на жалост, нестале. Из
фрагмената који су од његових стихова остали види се непатворени
дар. Ево једног одломка, о самотничком боравку у планини, као
примера те даровитости, али и једне, “проторајковске” самоће,
“горско – метафизичке” самоће: “Око себе ништа своје немам!/
Чини ми се да мајка планина/ заборави да сам чедо њено,/ но
и гора зинула је пуста/ да ме прождре ка тирјана свога./ Сам је
човјек жалосно створење!…”
Радомир Уљаревић је приметио да нико у наше дане међу
србским подвижницима Слова није створио такву “етичку арха-
ичну тврђаву” као Ного; то је, по Уљаревићу, морална тврђава
Херцега Шћепана. А ми бисмо рекли да је пред нама и, још једном
зидана, у овим и оваквим условима, и тврђава Марка Миљанова,
човека који је, у борби за слободу, лио крв и туђу и своју, и, упркос
томе, или можда баш захваљујући томе, целог живота вапио за
овејаним човештвом, за добротом која све превасходи. Да бих
показао да је, по мом скромном схватању, Ногова потрага за
оним христоликим што, по Настасијевићу, “веје у нама неком
непропадљивошћу,” наставак војводине потраге, износим пред
вас део једног записа. То је Марков опис самотничког лутања
кроз планину, у којој је, поред тешких временских услова, попут
хладноће или врућине, нарочито мучно размишљање о свему, а
поготово о злу у свету и злочинцима који га творе; усамљенику
се, вели Миљанов, тада и Бог грешан чини када је могао да
допусти појаву људи – злочинаца. Када се, међутим, сетиш чо-
века добротвора, каже војвода, “изведри се душа, заигра срце,
раслабљено тијело добије нову снагу, нема жеђе ни глади, нема
умора, нема мржње, све је мило, у све видиш доброчинство, мио
ти је Бог који је лијепа чојка да, злочинац се је изгубио, нема га
више на уму, сад весело идеш гором и планином кудијен остри
вјетрови звижде а пријатно ти веселе душу, слашћу опијену,
расхлађују, и идеш благодарећи Богу који је тако природу украсио,
и идеш и често уздахнеш из дубине душе, желећи добра чињет”.
Ова химна добру је и химна Рајка Петрова Нога.
А знам, као и Аљоша Карамазов после Иљушине сахране, кад
беседи његовим школским друговима, да ћемо обавезно васкрс-
нути, обавезно се видети и све једни другима испричати, чега
је сведок и овде присутни Рајко Ного, син Петра и Стане, унук
Шантићев, праунук Његошев, потомак Светих Саве и Лазара,
наш песник и наш брат.

Изговорено 22. марта 2016, на представљању Ногових дела на Коларцу

Онтаријски писци
03. 01. 2018
Ирвинг Лејтон

Стари Дубровник

Савршено нетакнута, ломљива,
та обојена љуска јајета
расте сваким даном све лепша испод сунца
док повест као ласица
исисује њен живот – давајући протеин.

Овде, заустављено,
време лежи балзамирано у тихој свечаности;
и ако оно још говори из свог маузолеја,
говори једино избледелим звездама изнад главе.

Чудно, у тој гробници
изложени су огрлице и накит,
а у њеној мрежи заборављених улица
људи су прехлађени , љубе се, пију чај.

Сигурно зачарани принц
сања то зачарано место;
када се пробуди и протрља очи
оно ће нестати у измаглици Јадрана.

Без путоказа

Ходајући пронашао сам
Свој пут.

Интензивном мржњом, како да љубим,
Љубећи, кога и шта да љубим.
Очајавајући, како да се смејем из свег срца.

У слабости, изградио сам снагу.
Из неистине, истину.
Од лажи, исплео сам искреност.

Ускоро ћу знати ко сам.
Ускоро имаћу храбрости да будем тај човек.

Још један корак
И бићу тамо где сам започео.

Препевали са енглеског Б. Горјуп и К. Костић

Page 2 of 5
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2024