Култура памћења, као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације

“Ми знамо само онолико, колико наше сећање поседује”
(Tantum scimus, quantum memoria tenemus)

Култура памћења, историјски споменици и улога науке при
њиховом утемељивању
Горња изрека старих Римљана, као мото следственог разматрања,
пружа већ опште, универзално образложење његовог наслова. О
енормном значају културе памћења у партикуларним сегментима
људске цивилизације врло упечатљиво говори на пр. истраживање
масовних злочина у геноцидном европском XX веку.
Откривање комплексних узрока, утицаја пратећих фактора,
итд. који су довели до масовних геноцида над Јеврејима, Ромима
и Србима стоји не само у служби пијетета према милионима не-
виних и беспомоћних жртава, већ и у служби профилаксе, значи
императивног хуманистичког принципа: “Никад више!”
Другим речима, натпис који стоји на улазу у некадашњи на-
цистички логор смрти Дахау (а који би био примерен и свим дру-
гим стратиштима, као на пр. изузетно бруталном систему кон-
центрационих логора хрватске државе 1941-1945. Јасеновац): “Ко
жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови!” ни
после више од седамдесет година није ништа изгубио од своје диа-
хроне актуелности.
Пре него што кренемо, од општег ка појединачном, неколико
речи о материјалним/физикалним и духовним тј. научним и умет-
ничким каменима-темељцима културе памћења.
Историјски споменици стоје у служби културе сећања, посе-
дују увек и културно-историјски карактер, по правилу уметничку
конотацију и – неопходна им је научна утемељеност у смислу уко-
рењености у историјској истини.
Монументални споменик Александру Великом у Скопљу нпр.
као део легитимисања “прастаре македонске нације, славне исто-
рије и аутохтоне културе” не може претендовати на статус исто-
ријског споменика, јер се заснива на тзв. контрафактичкој исто-
риографији, која је карактеристична за тзв. договорне нације (в.
доле). Као одраз политичког “wishfull thinking”, међутим, он има
шансе да постане препознатљива карактеристика, занимљив ку-
риозитет и туристичка атракција овог града.
Сасвим другачија ситуација је са последњим реализованим
пројектом неуморног културолошког великана Емира Кустурице,
са спомеником Соколовићима у Андрићграду, који сведочи како
о дубокој интелектуалној промишљености, тако и о изузетно
високом степену емоционалне интелигенције идејног творца и
свих оних, који су заслужни за настајање овог – то се већ сад може
рећи – историјског споменика.
Јер он испуњава све горе наведене, материјалне и духовне
критеријуме.
Поврх тога, он стоји у функцији два циља. Један се тиче ин-
дивидуалног и социјалног идентитета припадника једног народа.
Српски академик Коста Чавошки каже:
“Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје,
мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и
даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то
садржано у појму националне самосвести.” 1)
Други циљ је у суштини више него очигледан, наиме, споменик
Соколовићима представља важан мост између различитих ставо-
ва и погледа на свет, између по пореклу орођених а у међувремену
религиозно, национално и пре свега политички одрођених и оту-
ђених социјалних заједница на овом простору.
Очигледност ове функције не значи, међутим, да ће она у
догледно време бити као таква од свих страна препозната, акцеп-
тирана и имплементирана. Напротив, искуствено је за очекивати
да ће се како Чавошком, тако и Кустурици пребацити да се овим
опет једном заговара “великосрпски национализам, злокобни шо-
винизам, говор мржње, империјализам, агресивност”, итд., да ли
се призивају “духови мрачне прошлости” и потпаљује фитиљ на
пословичном “балканском бурету барута”.
Ауторски став гласи – не! Овим се:
– као прво, само ословљава есенцијални значај очувања и жив-
љења сопственог историјског, националног, културног, језичког
идентитета и инсистирање на праву, да се пружи сопствени и
специфични допринос даљем развоју светске заједнице, светске
цивилизације;
– као друго, мостови (спо)разумевања и поверења се морају
градити, али једина база за њих је истина што је тврдио и Радивоје
Пешић: “Једино истина може спречити даље неразумевање, оту-
ђења и крвопролића. Јер, живот у заблуди рађа мржњу а само из
истине се рађа љубав.”
– То, још једном искуствено гледано, тешко да ће спречити или
ублажити очекиване напада на Чавошког, Кустурицу (а, веро-
ватно, и на аутора овог текста), јер “истина још никоме није шко-
дила, осим онима који су је изговарали” (Лао Тсе).

Без обзира на то, трагањем за истином и њеним одржавањем
испуњава се и превасходна сврха историјских споменика односно
културе памћења.

Традиционалне и тзв. договорне нације, просвећена и тзв.
контрафактичка (у смислу “wishfull thinking”) историографија 2)
У социологији је појам “договорна нација” позната категорија, по-
знат феномен јер “... свој настанак захваљује искључиво једној
политичкој одлуци”. При томе неминовно долази до исто тако
познатог пратећег феномена при проглашавању свих “управних”
тј. “договорних” нација, наиме, до покушаја конструисања “ста-
рог” националног идентитета у служби идеологије, у служби по-
литичког “пројекта нација”:
“Реконструкција историје постаје у све већој мери (...) карак-
теристика етничких покрета (...) При националистичком пред-
стављању историје информације се селектирају; одређени – јед-
ни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и
противуречности се изглађују (...) тако створена историја по-
стаје полазна тачка политичког деловања...” 3)
Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново
цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се
рећи, врло самосвојним шпекулацијама, прокоментарисао је је-
дан амерички научни истраживач на следећи начин:
“Ради се само о националистичком конструисању геополи-
тичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне
историје од стране деце, како би се касније интерпретације
историјских збивања промовисале у смислу “губљења” и “фраг-
ментације” сопствених територија.” 4)
Напоменимо претходно да нико нема право да забрани љу-
дима да обзнане и живе или формално институционализују своје
жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре,
да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, пес-
ничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке пар-
тије или пак нације.
Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, ма-
совношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност
оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) екс-
поненцијално расте.
Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три пород-
ице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања
самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само
ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује
најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова,
онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог
_________________________
1)Коста Чавошки, рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III,
Београд, 2016.
2)Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански
гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.
3)Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über
die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert
(Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23;
исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist
Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.
4)Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the
Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and
Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of
Michigan Press. pp. 177–180.