Култура памћења, као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације

Тренутник врхунац овог развоја представља следеће “откриће”:
“Председник Скупштине општине Вишеград и члан Главног
одбора СДА Билал Мемишевић тврди да су српски историчари
измислили данак у крви 23) те да најчувенији “потурчењак” с ових
простора Мехмед-паша Соколовић вуче порекло из муслиманске
породице.” 24)
Балић (и његови истомишљеници) не помиње горње историј-
ски верификоване чињенице о српској националности и право-
славно-хришћанској конфесији младог Бајице Соколовића, као
и о његовом заузимању за Пећку патријаршију, тј. за званичну
употребу српског језика на султановом двору а вероватни разлог
за то се налази већ у његовом трактату.
За Балића су Срби, наиме, само “Варвари (...) неурачунљиви
(...) арогантни (...) ретардирани (...) сељачко-динарски Балканци
(...) и захваљујући свом демонизирајућем и искључивом модусу
поимања стварности спремни на вршење анти-цивилизованих
дела...”, док су “Бошњаци урбаног карактера, морални и склони
реду и миру...”
Он тиме следи свом ментору Потхофу и његовим “научним”
ставовима:
“Српски хајдуци су били само “... крволочни друмски разбој-
ници (давна прошлост) и то све је сада поново провалило из ата-
вистичких дубина свести (диахронија српског менталитета, испо-
љена и у последњим балканским ратовима на крају XX века)...”;
у српској народној поезији опевана дела епског јунака Марка
Краљевића су “страшна” и “варварска”, та од Срба толико вољена
и уздизана поезија је “сирова” и “свирепа” (диахронија српског
менталитета, која је већ стотинама година препознатљива и ето
шта више и кроз њихову културу “доказива”); српски племић
Милош Обилић, који је 1389. усмртио нападачког турског султана
Мурата у бици на Косову Пољу, за њега је “човек сумњивог морала,
што проистиче из његове двоструке улоге – једног подмуклог уби-
це и једног јунака” (давна прошлост); Закључно и читав српски
“Косовски мит” (давна прошлост) је пак превасходно “једно прок-
летство, чија опасност проистиче из чињенице да је он служио
као идеолошки инструмент једне фашистичке, насилне и експан-
зивне политике (диахронија српског менталитета, испољена у
последњим балканским ратовима на крају XX века); Анте Стар-
чевић није заправо био никакав великохрватски расиста, који је
драстично дехуманизовао Србе и позивао на њихово истребљење,
већ само “творац једне националне идеологије, који се само за-
лагао за излазак Хрвата из Аустро-Угарске и био чак спреман да
пактира са Србима (...) анализа његових дела показује да он при
томе није мислио на хрватизацију јужних Словена, већ на један
државни савез истих...”
Да ли је уопште умесно питање, дакле, колико је заправо чудна
одлука Хрватске академије знаности и умјетности из Загреба, да
га 2004. године прими као уваженог пуноправног члана у своје
редове?
Ова бесконкурентно највиша званична академско-научна
институција у Хрватској је, значи, очигледно проценила да се у
Потхофовом случају ради о једном изузетном научнику и одала
му ово велико признање. Она је прогласила дакле његов лични
допринос развоју хуманистичких друштвених наука једнаким
заслугама осталих хрватских академика.
Његовом свечаном пријему није иначе сметала ни чињеница,
да је у мојој горе поменутој реплици “Критика нечистог ума”,
поред осталог, било непобитно доказано и на Потхофовом
универзитету у Бону објављено, да је он био и отворени, заправо
врло неумешни плагијатор, јер је преко 80% његовог дотичног
“научног” текста – реч по реч – било идентично са већ објављеним
трактатима његовог колеге са универзитета у Гетингену, проф. др
R. Lauer-а. 25)

Може се дакле констатовати, да су Балићеве више него фрагилне
поставке тј. конструкције, најблаже речено, научно-историјски
неодрживе, његов прилог је дакле један политички, тј. пре
политикантски памфлет.
Његов (негативно) емоционализовани речник пак буди леги-
тимну сумњу, да је он икада дошао у додир са Тацитовим кла-
сичним правилом sine ira et studio, које je препоручљиво при бав-
љењу историографијом, што у истој мери важи и за немачког
универзитетског професора и хрватског академика Потхофа.
И у Балићевом случају показује се, значи, још једном да ни-
пошто није лако редефинисати прошлост, реконструисати исто-
рију, присвојити на пр. Александра Великог (Македонија), монте-
негринизовати Његоша (Црна Гора), побошњачити Мехмед-пашу
(Бајицу) Соколовића или Ахмед-пашу (Стефана) Херцеговића.
Прилично је нејасно, иначе, зашто било ко тако нешто уопште
ради, зашто се човек заправо излаже енормном ризику да не буде
сматран иоле озбиљним саговорником, да компромитује ствар
за коју се залаже, у конкретном случају за признавање свог, по
сопственој одлуци сада институционализованог националног
осећаја.
Нема, наиме, ничег нечасног или неморалног у одлуци и
договору да се оснује једна нација, али свесно и циљано при-
свајање историје (крађа духовног власништва) других врло тан-
гира ове две категорије и доводи емпиријски до увек нових сукоба
између умешаних страна.
Балићев трактат је, међутим, био очигледно један политички
пројекат а политика се, као што је познато, не оптерећује исувише
често дотичним појмовима – част и морал – тако да у најмању
руку постаје схватљивије зашто је већ филозоф Платон врло
далековидо захтевао да се “вокабулар разума и истине мора
одвојити од вокабулара демократске политике”. 26)
Том захтеву се на Балканском полуострву очигледно исуви-
ше често и дословно следи, али у једном својственом и врло
негативном (само релативистичком) смислу речи, што сигурно
не одговара основној, што значи правој интенцији ове поставке
великог старо-грчког мислиоца.
Позитивно схватање и примена овог постулата, наиме, им-
плицирала би, да би сада одвојени вокабулар разума и истине
смео, могао и морао да се посматра као надређена односно кон-
тролна инстанца вокабулара политике.
Један показатељ, колико је поједностављено, буквално тума-
чење Платонових речи погрешно, представља и чињеница да се
све горе кратко оцртане девијације при писању историје а њих
сигурно има и на српској страни (врло контрапродуктивна тврд-
ња нпр. да је само у систему концентрационих логора Јасено-
вац у геноцидној хрватској држави 1941-1945. од стране влада-
јућих клерофашиста убијено далеко преко 1.000.000 Срба и сл.)
у принципу негативно примењују а то значи политички инстру-
ментализују, да би се ровови међу балканским народима што
више и неповратније продубили и утврдили.
Јер заиста се ради о (негативном) “одвајању вокабулара разума
и истине од вокабулара политике”, када нпр:
а. албански национални херој, са албанским и српско-пра-
вославним коренима, Ђурађ Кастриота Скендербег, постаје само
још једна додатна јабука раздора између два народа;
б. када се српско превођење Хрвата са губитничке на добит-
ничку страну по завршетку 1. светског рата (“Ми Хрвати и Сло-
венци из побјеђеника постали смо побједницима. Сретно смо
избјегли тешким мировним увјетима (...)” потом прогласи “српс-
ком окупацијом и укидањем диахроне хрватске суверености”
и само је чудо да и српски кнез Бјелош, који је у служби мађар-
ског краља 1142-1158. био бан Хрватске, 27) од стране хрватске исто-
риографије још увек није проглашен “великосрпским агресором
и окупатором” њихове “хрватско-угарске краљевине”;
в. када се Твртко I. Котромановић , краљ Босне, унук бана Босне
Стефана I. Котроманића (1242-1314.) и српске принцезе Јелисавете,
_________________________
23)Читава просвећене историјска наука потврђује ову праксу османске
царевине, коју српски историчари називају “данак у крви”, тако на пр.
немачка историографија то назива “Knabenlese” (берба/жетва дечака)
као “отимање хришћанских дечака, насилно превођење у ислам и
укључивање у елитну трупу јаничара, по узору на древни дервишки
Орден Хаџи-Бекташа”. Ибид: Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß
Europas. Econ Verlag GmbH, Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.
24)Časopis za političku teoriju i društvena istraživanja “Nova srpska politička
misao”, Beograd, 22. januar 2018.
25)Ту чињеницу је уочила др Вера Бојић, тада лектор на катедри
славистике универзитета у Бону, и ставила ми је на располагање
пре писања моје реплике, за коју ми је такође дала више драгоцених
информација из области славистике. Чињеница је, наиме, да је од
12,5 страница Потхофовог прилога у овом зборнику, 10,5 страница
дословце преписано од Р. Лауера (Текстови: “Genese und Funktion des
illyrischen Ideologems in den südslawischen Literaturen des 16. bis Anfang
des 19. Jahrhunderts” kao i “Das Wüten der Mythen. Kritische Anmerkungen
zur serbischen heroischen Dichtung.”).
26)Blackburn S. Wahrheit. Ein Wegweiser für Skeptiker, Wissenschaftliche
Buchgesellschaft, Darmstadt, 2005.
27)Упореди: “Liste der Bane von Kroatien”, Wikipedia, zuletzt aktualisiert 3.
IV 2013.