Култура памћења, као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације

избора, они тада имају свако право да такво понашање и делање
покушају да забране.
У односу на карактеристике и фазе развоја социолошке кате-
горије “договорне нације”, ауторски став гласи:
а. Једна групација доноси политичку одлуку да себе прогласи
нацијом, што је легитимно све док се та групација држи истине,
да њени чланови и следбеници представљају једну нову, тзв. до-
говорну нацију.
б. Искуствено, међутим, врло брзо почињу напори да се до-
тична договорна нација прогласи заправо традиционалном, што
више није легитимно, јер не одговара историјској истини.
в. То се дешава путем концертираног писања контрафактичне
историје, која се проглашава научно-просвећеном, реалном, што
исто тако није легитимно, јер не одговара историјској истини.
Контрафактичка историографија не само да не поседује научни
карактер, већ представља и покушај крађе духовног власништва.

Србе, као традиционалну нацију, нико не може озбиљно да ос-
пори. И Хрвати припадају тој социолошкој категорији, при чему
им сопствена историографија својим китњастим и, благо речено,
предимензионираним (тиме нeнаучним, јер контрафактичним)
глорификовањем сопствене прошлости придодаје битне детерми-
нанте тзв. договорних нација, тако да је легитимно шта више
размишљати и о примерености увођења неологизма “мешовите”
или “прелазне” нације у науку.
Размотримо овде једну по свим важећим критеријумима за-
каснелу и тиме несумњиво “договорну” нацију на Балканском
полуострву, Бошњаке, која:
а. свој настанак на крају XX века непорециво захваљује једној
политичкој одлуци и
б. од тада покушава да, прекомпоновањем историје, себе етаб-
лира као стару и традиционалну нацију.

Погледајмо на једном примеру како савремени муслимански
интелектуалци из Босне и Херцеговине реинтерпретирају и ре-
дефинишу историју у служби легитимисања и етаблирања своје
младе, бошњачке нације.
Навешћу прво случај једне научне публикације из деведесетих
година прошлог века, уз кратки приказ текста босанско-муслиман-
ског односно бошњачког аутора Смаила Балића, у који је своје-
времено било умешано више угледних академско-универзитет-
ских институција у Немачкој и њихови високи научни представници.
Радило се о једној серији предавања и о закључном зборнику
тих прилога, који су у зимском семестру 1995/1996. били органи-
зовани за студенте хуманистичких наука на Фридрих-Вилхелм
(Friedrich-Wilhelm)-Универзитету у Бону. Иницијатори, организа-
тори и аутори били су сам универзитет и академско “Друштво за
истраживање југоисточне Европе” из Минхена.
Шеф пројекта и један од аутора, одговорни уредник и изда-
вач зборника, био је дугогодишњи професор славистике са бон-
ског универзитета, др Вилфред Потхоф (Wilfried Potthoff). Оквир-
на тема је гласила: “Конфликтна регија југоисточна Европа, про-
шлост и перспективе”. 5)
Прилог професора Потхофа, 6) са главним тежиштем на “хомер-
овским Хрватима и атавистичким Србима”, као и Балићев трактат,
налазе се у мом приватном архиву. Исто важи и за моју тадашњу
реплику ауторима зборника, под називом “Критика нечистог ума”
(намерно парафразирајући Имануела Канта/Immanuel Kant), коју
су тада – у скраћеној форми – објавили само студенти универзи-
тета у Бону у свом званичном гласилу. 7)
Прилог Смаила Балића примарно стоји у служби конструкције
једне “древне и аутохтоне прабосанске нације”, чији би једини
легитимни потомци данас требало да буду босански муслимани,
а уз то следи професору Потхофу при самосвојном, врло слич-
но острашћеном и изразито негативном карактерисању “ретар-
дираних и варварских” Срба. 8)
Балић, као прво, и сам потврђује научно запажање о поли-
тичкој одлуци оснивања бошњачке нације у свом тексту, где већ
на почетку наводи да су се “... 29. септембра 1993. састали ́бивши
муслимани у националном смислу’ (једна политичка дефиниција
ове религиозне групације из Титових времена, прим. аутора) и
одлучили за увођење појма Бошњак као назива народне већине
у земљи...”
Пошто је дакле обзнанио договорни карактер бошњачке на-
ције, он одмах прелази на реконструкцију историје. Како он по-
кушава да докаже своју основну тезу о постојању “аутохтоне пра-
босанске нације” (да редефинише историјску науку), која би дакле
требало да је много раније од Срба живела у овим областима?
Он једноставно полази од самосвојне тврдње, да је “... у
Европи од половине XII века поред западног (римокатоличког) и
источног (православног) хришћанства егзистирала и једна трећа
религиозна константа, наиме једна босанска црква”.
Потом је, по њему, “један велики део босанског становништва
добровољно прихватио ислам те је тај религиозни, али и поли-
тички фактор (“босанска црква”) и даље остао вирулентан...”
Његов доказни поступак постојања једне аутохтоне бошњачке
нације се дакле може насловити и са: “Од босанско-црквеног до
босанско-муслиманског народа/нације”.
Закључно, он тврди “да су Срби тек између XVI-XIX века за-
једно са Турцима по први пут стигли у Босну” и стога је данашњи
босанско-муслимански (претходно босанско-црквени) живаљ у
Босни и Херцеговини једина староседелачка, дакле једна “пра-
босанска нација”.
Балић при овоме последњем ставу игнорише (не само) и нај-
старије сачувано сведочанство српске ћириличне ортографије,
Мирослављево јеванђеље (један апракос, избор из свих јеванђеља,
са прописаним редом литургијских читања), који је већ око 1185.
писан за једног од браће Стефана Немање, за жупана Мирослава,
чија се владалачка област налазила управо на данашњој босанској
територији, већ и бројне верификоване историјске изворе. 9)
Ове тврдње су врло проблематичне:
1. Врло је проблематично тврдити да се у Европи од средине
XII века налазе и делују три (по Балићу – очигледно егалитарне)
религиозне групације а у првој линији неозбиљно је дефинисати
их као “хришћански римокатолицизам, хришћанско православље
и босанску цркву”, као факторе истог или сличног значаја и то на
европском нивоу. То не потврђује ниједан озбиљни историјски
извор. Балић овим вероватно апострофира темпорарно присус-
тво богумила на Балкану, па и у Босни и Херцеговини. То, међу-
тим, није била никаква регионално детерминисана, никаква
аутохтоно “босанска” појава тј. црква. Богумили су били део ма-
нихејске религије, чији утицај се својевремено осећао од Кине до
Пиринејског (тада Иберијског) полуострва. 10) Манихејство, један
покушај синкретичког обједињавања постулата хришћанства, бу-
дизма и Заратустриног погледа на свет је, наравно, својевремено
поседовало димензије и значај једне светске религије, али то не
образлаже поставку некакве детерминативне “босанске религије”
или “босанске цркве”, као ни једне нпр. “кинеске религије/цркве”
или једне “пиринејске тј. иберијске религије/цркве”.
2. Врло је проблематично, даље, направити (произвољну и не-
аргументовану) везу између два религиозна погледа на свет (богу-
милство/манихејство с једне и ислам с друге стране) а потом из
тога извући закључак да је ето управо то доказ постојања и оп-
стајања, доказ историјског континуитета једне (босанске) “пра-
нације”. Религија јесте један од есенцијалних, али сигурно не
и једини параметар идентитета људских популација у смислу
припадности једној нацији. Национални идентитет једног Хан-
Кинеза, наиме, не зависи императивно од тога да ли се он при-
клања будизму, таоизму или се у првој линији држи конфучијан-
ског система етичких вредности (или својевремено манихејства).
3. Врло је проблематично, закључно, постулирати аутохтоност
једне “прабосанске нације” без ослањања на било какве историјске
изворе. За подсећање, верификовани историјски извори, као нпр.
_________________________
5)Aus der Südosteuropa-Forschung; Bd. 8: “Konfliktregion Südosteuropa ‒
Vergangenheit und Perspektiven” (Hrsg. Prof. Dr. Wilfried Potthoff), Bonn/
Muenchen, 1998).
6)Potthoff, W. Geschichte und Geschichtsmythen in den südslawischen
Literaturen (у горњем зборнику).
7)V. Umeljic, Kritik der unreinen Vernunft, “AKUT”, Das Bonner Uni-
Magazin, Nr. 282, 1998.
8)Balic, S. Der historische und religiöse Hintergrund des Konfliktes in Bosnien
(Warum wird das bosnische Bekenntnis zu Europa überhört?), исто у
горњем зборнику.
9)В. Умељић, Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник “Свети
кнез Лазар”, Призрен-Грачаница, 2005.
10)Упореди: Brockhaus, Bd 1. Wiesbaden 1983; упореди такође: A. Böhlig:
Die Gnosis: Der Manichäismus. Bd. 3. Zürich-München, 1980.