Култура памћења, као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације

“Франачки анали” 11) са почетка IX века (822.) или византијски цар
Константин Порфирогенит 12) (913-959.) помињу Србе и Хрвате на
овим просторима, али ни у ком случају Босанце или Бошњаке, тј.
неку “прабосанску нацију”. Константин Порфирогенит је, иначе,
први који говори о називу Босна (“Bosona”) и смешта га у своје
време, у рани Средњи век, као територијалну ознаку и то “само
околине горњег краја реке Босне”. Он напомиње, истовремено,
да су у IX-X веку “Срби (αβαπτιστων Σερβλων) имали у поседу ту
покрајину Босну, у горњој долини реке Босне са градом Салинес
(Тузла). 13) И Константин Јиречек подвлачи, да су владари те Босне
у X веку “били потчињени српским кнежевима.” 14)

Примерено је напоменути и да Балић није сасвим усамљен при
својим ставовима, да дакле ни горе наведени историјски извори
нису увек довољни да наведу научнике западне провенијенције,
да их размотре и узму у обзир при својим поставкама и тврдњама.
Тако се нпр. изјашњава један британски универзитетски про-
фесор кратко и одрешито: “Идеја о ‘историјским српским земљама’
у Босни је којештарија, сањана у Београду, на нивоу Хитлеровог
Lebensrauma (нацистичка тежња освајања “животног простора”,
прим. аутора).” 15)
Тешко је, додуше, схватити и прихватити да су шта више ка-
ко франачки Ајнхард у Ахену, тако и византијски Константин
Порфирогенит у Цариграду, обојица пре дуже од једног миле-
нијума а “на нивоу Хитлеровог Lebensrauma сањали о ‘историјским
српским земљама’ у Босни, и то у Београду”, али чињеница је да
овај британски научник заиста заступа Балићев став.
Много лакше је схватити да се при овоме, у оба случаја ради о
политичким а не о научно-историјским ставовима.
Исто (проблематични карактер) важи и за Балићеву тврдњу да су
припадници те “пра-босанске нације” били савладари османске
империје, да су значи “... у Османском царству постојале две нај-
више државне инстанце одлучивања: турски султани и босански
(подвучено од стране аутора) велики везири...”
Погледајмо на примеру Мехмед-паше Соколовића, најчуве-
нијег великог везира Османског царства са Балкана, колико је
ова Балићева поставка научно-историјски утемељена, односно
колико она такође припада произвољној реконструкцији исто-
рије, карактеристичној за “договорне нације” и њихово “нацио-
налистичко представљање историје”, која тиме “постаје полазна
тачка даљег политичког деловања” (Г. Елверт, 1989).
Мехмед-паша Соколовић (1505-1579.) је рођен у српској пра-
вославној фамилији и истоименом месту Соколовићи, код Рудог,
у данашњој држави Босни и Херцеговини. Био је крштен по про-
писаном древном обреду српске православне цркве и добио име
Бајица. Врло млад, био је од стране турских властодржаца насил-
но одведен од своје фамилије (“данак у крви”), преведен у ислам и
укључен у османске елитне трупе јаничара. Направио је изузетну
каријеру и од 1565. постао је велики везир Отоманског царства. 16)
По сведочењу његовог савременика, ученог немачког путопис-
ца и евангелистичког теолога из Тибингена, Штефана Герлаха
(Stephan Gerlach), који је 1573-1578. службовао у Цариграду, Мехмед-
паша Соколовић је нпр. заслужан и за чињеницу, да је српски
језик (штокавска, искључиво српска варијанта) у његово време
био један од званичних језика на султановом двору. Оно што
стоји, то је да ни турски историјски извори тог времена не по-
мињу никакав “босански” или “бошњачки” језик, који је у упо-
треби на османском двору. Штефан Герлах исто тако сведочи,
да је Мехмед-паша Соколовић успео да издејствује обнављање
српско-православне Пећке патријаршије, те да је потом први но-
ви патријарх био његов блиски рођак (Герлах пише – брат)
Макарије Соколовић. 17)
То значи, Мехмед-паша Соколовић је исто толико био “бо-
сански/бошњачки” везир, колико је византијски император Кон-
стантин Велики био Србин (јер је био рођен у данашњем Нишу),
односно колико је Мојсије пак био Египћанин (јер је био рођен у
египатској престоници Тебе, данас Луксор) или колико је Ханибал
био Тунижанин (јер се Картагина налазила на месту данашњег
Туниса), односно колико је актуелни турски председник Ердоган
Византинац (јер је рођен у Истамбулу, некадашњем Цариграду).
Независно од тога, исте године сазнајемо од једног босанско-
муслиманског професора универзитета из Сарајева:
“Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio svoje najblize rodjake u
Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam. Sestra Semsa se udala
za Subab-bega Boljanica, hercegovackog sandzaka. Otac Dimitrije je
dobio ime Dzemaludin Sinan-beg (...)
Mehmed-pasa Sokolovic je kroz svoj odgoj u Edirnama, gdje je
stekao prvo islamsko obrazovanje, te kasnije kroz vojevanje po Ugar-
skoj, ucestovanje u pohodima na Bagdad i Perziju, te kasnije kroz
vojevanje na dvoru postao, kako pravovjerni musliman, tako i pravi
Osmanlija. On je od pocetka do kraja bio i ostao iskreno privrzen svom
novom zakonu, koji je poceo uciti kada mu je bilo vec 16-18 godina
(...)” 18)

Већ 2016. иде се један корак даље, Мехмед-паша постаје муслиман
од рођења, који није одведен у јаничаре, већ “на школовање” у
Истамбул:
“Međunarodni naučni skup “Mehmed-paša Sokolović i porodica
Sokolović kroz historiju” (1505-1579.) održan je 14. oktobra 2016. godine
u prostorijama Rektorata Univerziteta u Sarajevu (...)
Mehmed-paša Sokolović rođen 1505/1506. godine u Bosni, u okolini
Rudog, u selu Sokolovići. Pretpostavlja se da je odveden iz Bosne dev-
širmom (uvođenje u vojnu i civilnu službu mladića iz kršćanskih, a na
prostoru Bosne i Albanije muslimanskih porodica, 19) koje je vršeno u
Osmanskom carstvu) na školovanje u Istanbul, objašnjava dr. Elma
Korić, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu i član
Međunarodnog naučnog odbora (...)
Prema podacima izvora, a za to je najrelevantniji prvi popis u
Bosni iz 1468/1469. godine, koji je objavljen prije 7 ili 8 godina, u
Bosni institucionalnog pravoslavlja uopće nije bilo. 20) To što je bilo po-
jedinačnih slučajeva uopće nije pravilo. Drugo, taj kraj odakle potječe
Mehmed-paša Sokolović bio je muslimanski, odnosno već je bio
naseljen muslimanima. Njegov otac i rođaci, svi su se izjašnjavali kao
muslimani i nosili su muslimanska imena”, naglašava dr. Fazileta
Hafizović, naučni saradnik u Orijentalnom institutu u Sarajevu (...)
Dr. Elma Korić objašnjava da je sasvim normalno da su ljudi
koji su živjeli i djelovali bili itekako svjesni odakle potječu i ljudi koji
su odlazili devširmom najčešće su uz sebe imali etničku 21) odrednicu
Bosna, Bosnali, Bošnak. “Sokolovići nisu imali ove odrednice jer su u
to vrijeme oni bili izuzetno poznata porodica i svi su znali ko su oni i
odakle dolaze. Međutim, iz njihovih aktivnosti se vidi ko su Sokolovići
ustvari bili (...)” 22)
_________________________
11)Упореди: Историја српског народа, Књ. 1, Београд 1981; као и: N. Klaić:
Povijest Hrvata u ranom srednjem veku, Zagreb, 1971.
12)Упореди: R. H. J. Jenkins, F. Dvornik et al.: Constantin Porfirogenitus, De
Administrando Imperio. London 1962.
13)Исто, Constantin Porfirogenitus...
14)Konstantin Jireček, Istorija Srba, prva knjiga, Beograd, 1978.
15)Prof. Nigel Osborne, Univerzitet u Edinburgu, “Evening Standard”, London,
septembar 1996.
16)Josef Matuz, Sokollu Mehmed Pascha. In: Mathias Bernath, Felix von
Schroeder (Hrsg.), Gerda Bartl (Red.): Biographisches Lexikon zur
Geschichte Südosteuropas. Band 3. Oldenbourg, München 1979.
17)Његово главно дело је објављено тек 1674. године у Франкфурту на
Мајни, значи преко 60 година после његове смрти: “Stephan Gerlachs
deß Aeltern Tage-Buch der von zween glorwürdigsten römischen Kaysern,
Maximiliano und Rudolpho, beyderseits den Andern dieses Nahmens
an die ottomanische Pforte zu Constantinopel abgefertigten und durch
den Wohlgebornen Herrn Hn. David Ungnad, Freiherrn zu Sonnegk und
Preyburg [...] mit würcklicher Erhalt- und Verlängerung des Friedens
zwischen dem Ottomannischen und Römischen Kayserthum und
demselben angehörigen Landen und Köngreichen glücklichst-vollbrachter
Gesandtschafft. Hrsg. von Samuel Gerlach, Zunner, Frankfurt am Mayn
1674 (XVIII, 552 Seiten, 4 Portraits)”
18)Mustafa Imamovic, Historija Bosnjaka, str. 158-163. - poglavlje: Proces
Prihvatanja Islama u Bosni. Izdavač “Preporod”, Sarajevo, 1998.
19)То је врло самовољна тврдња, јер то су били “насилно одведени
хришћански дечаци, пре свега са Кавказа и Балкана (...) сиромашни
муслимани из нижих социјалних слојева су додуше не ретко
покушавали да прокријумчаре своју мушку децу у њихове редове, да
би им обезбедили бољу будућност у султановој служби (...)” Упореди:
Gerhard Herm: Der Balkan. Das Pulverfaß Europas. Econ Verlag GmbH,
Düsseldorf / Wien / New York / Moskau, 1993.
20)Оно што ова ауторка изоставља је чињеница да тада ни у Србији није
постојала званична институционална српска црква. Пећка
патријаршија је била аутокефална црква са седиштем у Пећи која је
постојала од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. Осим тога,
она игнорише Имамовићеве наводе да је породица Мехмед-паше тек
потом, касније прешла у ислам: “Poznato je da je Mehmed-pasa dovodio
svoje najblize rodjake u Carigrad i da su mu sestra i otac primili islam (...)
Otac Dimitrije je dobio ime Dzemaludin Sinan-beg”.
21)Апсолутно је нејасно како ауторка долази на то да “Bosna, Bosnali,
Bošnak” представљају “етничку” одредницу? Од најранијих
историјских извора па до 1993. и проглашења бошњачке нације, наиме,
нигде нема ни трага помена о етничким Бошњацима, бошњачком
језику, бошњачкој култури и сл.
22)Edib Kadić, Mehmed-paša Sokolović bio je Bošnjak, Stav, Sedmični časopis
za politiku, društvo i kulturu, 23.10.2016.