Сава Мркаљ – живот и дело

прогони и игнорише, откуда такав однос према једном обичном
слову. Из овога се види његов став да старо писмо треба да остане
у образовању као део културноисторијске свести, као и да дебело
јер добија нову функцију у писму, чиме се чува континуитет и
традиција. Да Палинодија представља продужетак реформе на
истим принципима, потврђује Мркаљев метод да једанпут ура-
ђено није заувек завршено, већ да на томе треба даље радити ради
усавршавања докле год и колико год се то може. Зато је и замерио
Луки Милованову што ништа више није радио на усавршавању
свог Опита слогомерја откако је припремљен за штампу.
Да је Мркаљ био недвосмислено током читавог живота уве-
рени православац и одани Србин говори још један детаљ из ње-
говог живота. У годинама лутања, Мркаљ је једно време радио у
канцеларији унијатског владике Краљевића, чији је лични секре-
тар био протосинђел Кирил Цветковић, који је Мркаља упозо-
равао на унијате. Међутим, Мркаљ му је недвосмислено одгово-
рио да је тврд и постојан у својој вери и народу, али да осећа
обавезу да унијатима укаже на заблуде римске цркве, не би ли му
Бог опростио грех који је хтео починити. Претпоставља се да је
Сава једно време хтео да учествује у завери против владике, али
му његов православни морал није дозволио да иде тим путем.
Објашњавајући употребу пригласа у Палинодији, у једној бе-
лешци упућеној Вуку пред крај свога живота, 1833. Године, Мркаљ
поручује: “Језикословље не ваља да је сва повијест; него треба да
је и Филозофија колико бити може”. 15) У томе је основна разлика у
приступу језику и књижевности између Мркаља и Вука. Не толико
образовани Вук био је више наклоњен практичном остварењу
циљева и није се упуштао у усавршавање нечега што је сматрао
коначним. Такође, Мркаљ је сматрао да језик поезије треба да се
разликује од говорног језика, по угледу на грчки (његова песма
Старац могла је да се пева у варошким срединама, отуд израз
грађанска поезија). Њему су узор биле класична хеленска, немач-
ка, италијанска, руска књижевност, док је у комуникацији са
црквом увек користио рускословенски језик.
Осим споменутих дела, стваралаштво Саве Мркаља чини и
укупно 25 песама. Колико нам је данас познато, 13 је Сава написао,
а 12 су препеви и преводи. Од 13 изворних, само је три објављено
за његовог живота, и то пред крај, 1832. године:
– Где је радост
– Мати и кћи
– Мом шаљивом знанцу..., инспирисану Хорацијевом песмом
Ксантији.
Затим су се појавиле још три песме:
– Старац 1837.
– Сонет или сагласица 1839.
– Нова песница неком изабраном господину состављена 1840.
Наредних пет изворних, као и пет превода са препевима, открио
је 1959. године Владан Недић у рукописима које је Мркаљ пред
смрт дао Вуку да их објави, што овај никада није учинио:
– (Јао... триста пута!), коју је Миодраг Павловић објавио у
Антологији под насловом трећег стиха Море зала ов је свет,
затим сонете
– Земунцима, сонет
– Јелени Дијаковић, сонет
– Блажење девојке, сонет
– Мадригал за Нову годину, сонет

Тек осамдесетих година објављене су још две изворне песме:
– Божићна песма
– Ода Кирилу Живковићу из 1805, у преводу са новоцрквеног
језика, коју је написао у коауторству са извесним Павелом
Докторовићем

Три од његових 13 изворних песама су антологијске.

Главна Мркаљева преокупација у песмама је етичка, са истица-
њем универзалних вредности у реалним животним ситуацијама,
при чему следи начела класицизма. Међутим, употреба риме и
сталних облика песме (сонет и мадригал) упућују на предро-
мантизам. У то време су се и иначе мешали стилови и поетска на-
чела у делима писаца. Иако први песник српског јамба, тиме и
претеча Лазе Костића, Мркаљ представља баланс између два
антипода, Доситеја и Вука. Доситеј се залагао за домаће ства-
ралаштво по угледу на европску књижевност, док је Вук био
изричито за развој базиран на народној, усменој књижевности.
Мркаљ, као реформатор азбуке базиране на народном језику,
заговарао је стваралаштво асимилацијом страних модела и тиме
се доследно оријентисао.
У свом мукотрпном животу Сава Мркаљ је 1826. доспео и у
затвор због насртаја на човека коме је држао приватне часове
латинског језика, а наредне 1827. бива упућен у карловачку, а
потом у бечку болницу. Тако и окончава свој мукотрпни педесе-
тогодишњи живот, 1833. године у бечкој душевној болници.
Због раширених гласина и погрешног тумачења и неразуме-
вања неких његових песама, по којима је Сава Мркаљ пореметио
умом, имамо обавезу да се позовемо и на две значајне психоанали-
зе Мркаљеве личности.
Др Владета Јеротић сматра да је Мркаљ могао да има и дру-
гачији живот да је било више разумевања од наших владика и
митрополита, посебно пресудног митрополита Стевана Страти-
мировића, а нарочито ако се зна да су аустријске власти имале ви-
ше разумевања и поштовања према њему него многи наши људи.
Друго стручно мишљење дао је војни лекар др Сакс, који још
1828. године пише о Мркаљу следећи извештај: “Иако је опасан за
околину, за њега није ни душевна болница ни лудница, већ живот
у природи и поука о вери и моралу, и то најбоље у манастиру с
манастирским лекаром и благим свешетеником”. 16)
Сава Мркаљ се није никада оженио и није имао својих потомака.
Док је био жив још није постојала фотографија, тако да не постоји
фотографија његовог лика, а његов портрет је направљен према
ликовима најближих сродника. Не зна му се гроб, јер није нађена
ни умрлица, ни било какав податак забележен о његовој смрти.
Претпоставља се да је умро у државној душевној болници у Бечу,
да је можда сахрањен у заједничкој гробници, а можда је пре-
именован у некој католичкој цркви у Меркел (како се често из-
говарало његово презиме у оно доба), што би иницирало можда
посредну везу са бившим мужем данашње немачке канцеларке
Ангеле Меркел.
Неспорно је да је Мркаљ најзаслужнији за реформу српске
ћирилице својим делом Сало дебелога јера либо Азбукопротрес,
да је Вук заслужан за ефекат реформе својом Писменицом и да је
праведно да деле славу и име реформатора. Њихови спомињани
претходници су већ припремали постепено терен за овај пре-
ображај, а наследници га ширили и примењивали. Једино што је
Мркаљу припала сва голгота, највише због несрећног историјског
тренутка објављивања најпре Сала, а потом и Палинодије, иако
је успео оно што није успео ни Аделунг у Немачкој, ни Копитар у
Словенији. Јер, чувено гесло ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ, нај-
пре је покушао, мада безуспешно, да примени Аделунг, а Вук га је
промовисао, што је погрешно прихваћено као његова творевина.
Вероватно је свима позната прича о чувеном ирском писцу,
публицисти и врхунском интелектуалцу, добитнику Нобелове
награде за књижевност 1925. године, Џорџу Бернарду Шоу, који
је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету и
један заокружен и логичан систем. У свом тестаменту је оставио
износ од 367.233,13 фунти Енглезу који успе да реформише и
упрости енглеску абецеду по узору на српску ћирилицу у којој
једно слово означава један глас. То се до данас још није десило.
А да ни данас нисмо имуни на неразумевање и наргументовни
отпор према било каквој промени или усавршавању показује
пример још једног нобеловца из 1982. године. Габријел Хозе Гар-
сија Маркес, контроверзни колумбијски писац и новинар, који
је преминуо пре 4 године, својевремено је на академском скупу
у Сакатеци у Мексику захтевао да се “ортографија, као вечита
тортура, најзад пензионише”. Тражио је да се, у складу са фоне-
тиком из правописа избаци, на пример, такозвано глуво х на
почетку речи, које се не изговара, али се пише. Тај његов захтев су
сви језички стручњаци дочекали на нож.
_________________________
15) Никола Грдинић, “Дело Саве Мркаља и однос према прошлости, Сава
Мркаљ: Поводом двестагодишњице...Азбукопротреса, Радови са
стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр. 74, (С. Мркаљ, “Песме и списи”, Нови Сад,
1991, стр. 141).
16) Жарко Ружић, “Мркаљ као неоспориви реформатор азбуке и први
песник српског јамба”, Сава Мркаљ: Поводом двестагодишњице...
Азбукопротреса, Радови са стручног састанкаодржаног у Градској
библиотеци у Новом Саду 23. априла 2010. године, стр. 24.