Сава Мркаљ – живот и дело

Књига почиње насловом у виду неколико питања: “Што су то
речи? Што језик? Писмена? И колико и(х) мора у азбуки једнога
језика бити?” 5) То су суштинска питања за један језик која је
Мркаљ отворено поставио и на следећих 17 страна дао најбоље
могуће одговоре. Он се не опредељује за најлакши начин – остати
при старој ортографији, већ настоји да језик српског народа бу-
де разумљив том истом народу, или, како бисмо можда данас
рекли, да буде доступан сваком припаднику тог народа. Због
тога треба говорити и писати народним језиком, а не латинским
или црквенословенским, који су подједнако разумљиви само
неколицини учених Срба.
Објашњава да су речи – знаци наших представа и мисли, а
писмена – знаци делова речи: речи се односе на слух, а писмена
на вид. Природно је, дакле, да је у језику потребно само онолико
писмена колико има гласова. Ако их је мање, нећемо знати за-
писати сваку реч; ако их је више, непотребна су, а могу бити и
штетна. “На што ће једном простом гласу два или три знака?”, 6)
изводи логичан закључак Мркаљ.
Опсежном и вероватно првом фонетским анализом, а као
полиглота и упоредним примерима у другим језицима, Сава
Мркаљ суштински реформише азбуку, равнајући се према пот-
ребама српског народног језика. Тако групише слова према при-
роди гласова, а затим и према корисности у употреби. Указује
на компликовани поступак Ћирила који је танко јер усложио
и створио дебело јер како би се разликовала слова која се умек-
шавају од оних која не треба тако да се читају; сликовито га је
назвао “петим точком у колима”. 7) Зато се опредељује за поједно-
стављивање.
Од дотадашња 42 писмена, задржава као неопходне свега 29. У
таквој азбуци сваки глас има само по једно слово.
А данашња слова ђ, љ, њ и ћ, која су се писала као д, л, н и т са
меким знаком, увек се читају умекшана и никако другачије. Тиме
је разјаснио и дотле неразјашњене ситуације које су при писању
и ученије људе онога времена доводиле у дилему. Иако су та
четири слова сложена, двозначна, фонетски је свако појединачно
једногласно. Сава Мркаљ се позабавио и њиховим графичким
решењем, тачније дао је идеју и инструкције, које је касније Вук, и
то уз помоћ Лукијана Мушицког само реализовао (ћ и ј).
Наиме, на 11. страни “Сала дебелога јера”, Мркаљ је већ пред-
ложио слово ћ уместо двосложног ть, које “од неколико времена
сопствени облик (ћ) свој имаде, и зове се ћервом. Но што ћемо
из танкога јера (ь), задержати ли га или отбацити; кад н’ оно
писменије? – Колико се до мога мненија каса, требали би нам
писмена дь, ль и нь, (као што имамо ть) под каковим нибуд
обликом изрезати, па танкоме јеру онда казати пут за дебелим.
Тако би азбука наша добила 29 писмена, између којих никаково
многозвучно, никаково звукопроменљиво, заменљиво или сло-
жено било не би. Ова би њена писмена онда јединозвучна била.
Она би управ у оно совершенство дошла, које азбуки једнога језика
принадлежи.” 9) Вук је овде дате идеје касније само реализовао.
На крају, Сава Мркаљ је детаљно аргументовао потребу за
реформисаном азбуком, а тиме и језиком: да деца лакше и брже
уче азбуку, а тиме и да свима, и оним најсиромашнијим, учење и
писменост буду доступни, да нема више дилема и разлика у из-
говореном и написаном, те се тако чува од променљивости и не-
разумљивости, као и да деца најпре науче да пишу, а потом да уче
граматику. Тиме и закључује: “От данас све наше правописаније
под ово долази начало: Пиши како што говориш. На конац
четверто: да ће нам бити лакше толико нуждну језика Сербског
сочинити Писменицу; о чем у Језикопротресу, будуштој књижици
мојој, својеместно имаде бити слово.” 10)
Ово дело је претходно добило цензорску сагласност и због
тога је изненађујуће колико је брзо забрањено, а његов тираж
уништен. Једини примерак данас се чува у библиотеци Велике
гимназије у Новом Саду, а Матица српска је издала фототипско
издање ове књиге 1947. године.
На основу свега изложеног можемо разјаснити који су разлози
овако катастрофалне пропасти овог монументалног дела. Те 1810.
године црквена ћирилица се ретко користила ван цркве и црк-
вених књига, а Мркаљ је Сало написао црквеном ћирилицом на
славеносрпском језику, и то са радикалним приступом у спро-
вођењу фонетског начела. Да је писао грађанском ћирилицом,
могуће је да не би доживео такав дебакл, с обзиром на то да су већ
пре тога објављивана дела на народном језику. Овако је изгледало
да је нарушио нешто недодирљиво, црквену ћирилицу која је
чврсто држала везу са православљем. Моћни и ауторитативни
митрополит Стеван Стратимировић је Сало доживео као напад,
па је од пештанске цензуре тражио да се “више нипошто не сме-
ју штампати списи слични Мркаљевом”. 11) Осим тога, Сало се
појавило у време Првог српског устанка, а аустријско царство
није желело солидарност и везе између Срба на свом тлу и Срба
у Турској, бојећи се устанка на својој територији. 12) Тако је
ком-бинација погрешно изабраног приступа реформатора и
несрећног историјског тренутка довела до дебакла. Због тога ни
друга књига која је требало да буде објављена истовремено, Опит
слогомерја Луке Милованова, није угледала светлост дана.
Тада почиње Мркаљева голгота. Већ 1811. године пише молбу
да се замонаши у манастиру Гомирје, где бива и послат. Из молбе
се види да је знао немачки и латински, a такође је познавао и
француски, грчки и јеврејски. Такав полиглота, уз то и доктор
филозофије, математичар и астроном, један од најученијих Срба
у то време, постаје монах Јулијан, оптужен за побуну и непри-
јатељство према цркви. Био је презрен и бојкотован. Архимандрит
манастира Гомирје, касније патријарх Рајачић, пише да нико од
братије ни служитеља “ни единога словесе” 13) са Мркаљем није
хтео да проговори, и зато и није чудо што је “имао фиктивну идеју
да га од свуда гони потајни непријатељ, неки зао дух”. После две
године, 1813, својевољно напушта манастир и потуца се посвету
као лутајући учитељ. Не зна се поуздано где је све био, али неки
трагови указују на то да је био у Турској, у банатском манастиру
Светог Ђурђа, на Фрушкој гори, у Бовићу, Карловцу, у Далмацији,
Дубровнику и Шибенику, Земуну, Шапцу.
Само 4 године после Сала, 1814. у Бечу, Вук објављује своју
Писменицу сербскога језика по Говору простога народа написану,
у којој је поновио Мркаљеву реформу, али је објавио на народ-
ном језику и грађанском ћирилицом. Иако се у предговору Пис-
менице позвао на Мркаљеву реформу и уз незнатне измене под
Копитаревим надзором, Вук је добио заслуге за сву славу и пош-
товање и данас се изучава у српском просветном систему као
једини реформатор српске азбуке.
Иако у тешком сиромаштву, Сава Мркаљ 1816. године пише
Палинодију дебелога јера, коју многи тумаче као његово одрицање
од своје претходне књиге и својих идеја. Међутим, Мркаљ се
овде бави и даљим усавршавањем правописа на фонетским
принципима. Спорна ствар је зашто је изабрао баш дебело јер за
обележавање такозваног “пригласа” који се не чује, руководећи се
примерима из немачког и јеврејског језика, када га је већ избацио
из употребе у Салу. Могао је да изабере било какав други знак.
Мађутим, веза између Сала и Палинодије контрадикторна је
само на први поглед. На крају Сала, Мркаљ пише: “Ништа мање
писмена ова не желимо предати заборављању. Она ваља свагда
у Буквару да остану; но не само на досадашњем месту своме”. 14) У
уводу Палинодије он се, пак, пита због чега се дебело јер толико
_________________________
5) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,

Азбукопротрес

6) Исто
7) Исто
8) Владо Ђукановић, „Сава Мркаљ – два века дуга, Политика,
21. октобра 2010, http://www.politika.rs/scc/clanak/341560/
Sava-Mrkalj-dva-veka-duga-2
9) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,

Азбукопротрес

10) Исто
11) Меша Селимовић, “За и против Вука”, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 9.
12) Никола Грдинић, Дело Саве Мркаља и однос према прошлости, Сава
Мркаљ: Поводом двестагодишњице... Азбукопротреса, Радови са
стручног састанкаодржаног у Градској библиотеци у Новом Саду 23.
априла 2010. године, стр. 69.
13) Меша Селимовић, “За и против Вука”, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 9.
14) Завичајно удружење “Сава Мркаљ”, “Азбукопротрес”, 2017,

Азбукопротрес