Ђаво без филтера

понирао све дубље иако су очне јабучице претиле напуштањем
јама, док су се грлени слогови обртали из дана у дан, а бесаним
ноћима претварали се у једва артикулисани, храпави пој. Ве-
зикуле су никле и по дечаковим раменима и надлактицама, а
чинило се да их покушаји санације само потхрањују. Мишићи,
ретко активни, ослабили су у постељи до границе покретности.
С друге стране, преживљавао сам личну трагедију изнова,
заробљен у циклусима депресије и алкохолног немара, наново
беспомоћан. Старање о Томију видео сам као шансу за искуп-
љење, чак и надокнаду за губитак који сам изазвао, али до краја
добих само потврду о властитој неспособности. Иако сам га
“истренирао” за најосновнију бригу о себи, чинило се да нисам
очекивано награђен. Ипак, нисам одустајао. Уколико је дечаку,
без обзира на обесхрабрујуће стање, подарена могућност за
живот, планирао сам да му обезбедим остварив квалитет, и на
тој идеји почивао је Томијев и мој однос све до ноћи првог маја...
“Готово је!”
Спремао сам се да припалим још коју цигарету, кад ме
свештеников повик натера да јурнем кроз тмину колибе и
стуштим се на врата спаваће собе.
“Исус је отерао звер”, одјекнуло је, ражарено идејом о чистоћи
хришћанске победе, као и о прљавштини тенденције да се свака
неправда нашминка цитатом из Свете књиге, па заврши уз
громогласно: “Хваљен био!”
Не обазирући се на три прилике сенком заштићене од месечине,
обруших се пред Томијево тело на филмски осветљеном кревету...
Дисао је.
Ипак, млитавих удова, ослобођених паничног тремора (узро-
кованог ритуалом, претпостављао сам) и стакластог погледа
прикованог за таваницу, чинило се као да се претворио у пасив-
ног пророка некакве туђинске силе. Можда су на Томијеву ис-
кривљену свест утицале звезде, можда Исус, ђаво, а можда и
божанства из вековима распреданих легенди на овом тлу, тек
изненада, запањујуће разумна експресија освоји му лице, а
исколачене очи сретоше се с мојим.
Контакт је био довољно дуг да изусти савршено разумљиво:
“Врати се! Сенка се диже над градом!” А, само неколико не-
разговетних грлених слогова касније, руке и лице му се опустише,
као да је поново био препуштен заповести измишљеног деитета.
Нисам био сигуран да је ико од присутних сведочио збивању,
нити да је оно било стварно, а не само плод моје маште. Отупеле
самоконтроле, изнурене афектом и кривицом из прошлих дана,
могао сам само да се бацим преко избљуваних дечакових груди
и зајечим као што сам то учинио годинама раније – подједнако
јадан, над подједнако оскрнављеним бићем...
Очи су му биле испресецане набреклим капиларима, а зенице
усукане у последњем даху. Из уста му се разливао смрад претеће,
иако занемарљиве дубине – оне што му је зауставила срце и заувек
га отела од мене.
Подмукло беживотно тело мог сина Роберта подсећало је
на пацијента због којег сам се задржао на послу и закаснио на
завршетак тренинга школског пливачког тима.
Нешто раније, хитан телефонски позив прекинуо је проду-
жену процену унесрећеног дечака и натерао ме да погледам на
сат у получасовној журби пред завршетак радног времена.
Дисторзирани уздах тренера с друге стране и једноставно – дотад
непознато, али свакако значајно – “н’гха”, узлетело с дечакових
кривих усана, пробудише у мени довољно зле слутње да се
безглаво сјурим до аутомобила и запуцам ка основној школи.
“Рекао је да ће препливати још пар дужина, док не дођете по
њега”, стењао је тренер, покушавајући да ме одвоји од леша.
“Заронио је, и више није испливао. Доктори још ништа не знају.
Тако млад...”
Последње речи једва да сам чуо. Зујало ми је у ушима, а глава је
претила експлозијом. Ипак, пулсирајући осећај кривице као да је
потхрањивао потребу да наставим с театралним пренемагањем.
А заправо, желео сам само да бубњање срца што пре умирим
цигаретом...
“Доста је било!”
Сенка из ћошка спаваће собе зграбила ме је за раме и одвојила
од Томијевог тела.
“Демон је о’шо, а божја правда задовољена. Дошо је ред да
угодимо и мојој!”
Изненађен и оборен снажним трзајем, неспретно се забатргах
на поду, а крајичком ока ухватих свештеникове дланове спојене
у карактеристичан гест, у контрасту с ударом песница стегнутих
око светог крста од пре којег сата.
“За име господа, Алене”, кмечао је, “не чините то!”
Зачух још и вику из супротног ћошка собе, док се црнило ши-
роких леђа Џемса Алена надвијало над креветом и немоћним
Томијевим телом. Крупајлија је десницом придржавао рибарски
нож. Намера у трену постаде јасна.
Аленов осветнички гнев употпунио је владавину греха...
Браћа Ален.
Било их је двојица... до Валпургијске ноћи. Риђокоси, пегави
близанци незграпних удова и избачених стомака. Најгора врста
хришћана – тиха у цркви, а гласна у кафани. Радили су као
помоћно особље у Дому за децу с посебним потребама, и то
у супротним сменама, па се чинило да је њихово алкохолом
извитоперено присуство неизбрисиво из соба пацијената.
Ипак, Томијев епилептички напад, поновљен у четрнаестој
години, ускратио је ходнике Дома за свињски осмех пет минута
млађег брата.
“Искрварио је за минут”, кажу, “ко у филму.”
За инцидент ми је јављено ујутро, након што су Томија сме-
стили у изолацију на четвртом спрату – док се не одлучи како
ће му се судити, и да ли ће га преместити у болницу у Кентону,
Денверсу, или Провиденсу. Чувар собе 28 забранио ми је да видим
штићеника, а организам ми је на стрес одговорио очекивано...
“Зубима му ишчупо гркљан, док се ’нако тресо, убица”, зачуо
сам глас ожалошћеног Алена, док сам десетак минута касније, у
тоалету за запослене, и заклоњен вратима кабине, кришом гасио
цигарету. “Како да га не казним, проклетог?!”
“Веруј, малца је душа напустила“, Аленовој кукњави придру-
жио се глас Рона Кола, дежурног чувара соба на спрату. “На бол
би се насмејо, враг. Ка'ем ти, у клинцу демон живи!”
“Демон?”
“Је, демон. А ја ти, друже, имам право решење за то...”
Слуђени Ален, склон заблуди попут сличних жртава околнос-
ти, без муке је поверовао у Колову причу о егзорцизму, те се
договорише да након поноћи одведу Томија у рибарску колибу
близанаца и изврше “прочишћење” у тајности. Кол је, очекивано,
поменуо да познаје свештеника који би поступак извео без
неопходних припрема и дозволе цркве, а све то за скромну нов-
чану надокнаду. Након тога, планирали су, вратиће клинца у
изолацију, исплатити свештеника, па посетити гробно место
млађег Алена и помолити се...
Нисам смео да дозволим да Томијеву сигурност угрози било
чије безумље, па ситуацији приступих промишљено и изненадих
двојац изласком из кабине. Знао сам да није било сврхе мешати
закон у причу, јер би Ален, чак и кажњен и притворен, потегао
везе у другим установама и нашао начина да се освети. Уместо
тога, морао сам да им се придружим у бунилу и понадам се да
ће Томи стоички поднети нову терапију. То је, истовремено, био
једини начин да га још једном видим.
Играјући на карту научне радозналости, на моје велико из-
ненађење, без много муке успео сам да их убедим и да им се
пришљамчим... додуше, тек након што сам у потпуности преузео
свештеникове трошкове.
Била је то занемарљива цена када се радило о мом Томију...
“Платићете сви!”
Џемс Ален се опирао у ћошку собе, док су свештеник и Кол
покушавали да га обуздају.
Неколико тренутака раније, рмпалија се налазио нада мном
и нељудском снагом ми стезао врат. Док је прилазио Томију
машући ножем, у безнађу сам га шчепао испод колена и уз ђа-
волски напор избацио га из равнотеже и свалио на под. Ипак,
нисам успео да зауставим сечиво на путу до моје десне бутине.
Крв је потекла, а бол се раширила све до међуножја. Оставивши
оштрицу у мени, испровоцирани осветник обавио ми је шаке
око шије, и докрајчио би ме, сигурно, да саучесници нису смогли
довољно снаге и разума да га дограбе.
“Платићете, проклети били!”
Ускомешане сенке неспретно су се разишле пред месечином
над отвореним прозором колибе, а ја, забезекнувши се, приметих