Ђаво без филтера

да је Томијев кревет празан. Моменат шока, сматрао сам, био је
пристојан поклон неверици, те се прибрах колико је могуће било
брзо и, придржавајући нож у бутини, одгегах се до прозора те се
нагнух ка врисци разјарених таласа. Не знам колико дуго сам
викао за нејасним обрисима Томијевог тетуравог хода. Тек кад му
се полеђина готово растворила у магли, прикупио сам довољно
снаге да и сам искочим кроз прозор и кренем за њим.
Дозивао сам излапело обличје у густом сивилу и шепао
кроз песак, пратећи раштркане отиске малих стопа. Нож ми
је раздирао месо бутине, а звуци су се са свих страна стапали
у ужасавајућу какофонију – Томијев неуједначен дах испред,
повици пратилаца упозадини, а испод свега, брундање таласа
који као да су поручивали: “Врати се!”
Зауставио сам се препаднут да губим разум. Тело се укочило
пред последњим дечаковим траговима испраним у грлу немирне
плиме. Ипак, призор у срцу мрачне водурине поново ми је
освојио пажњу и натерао мишиће на покрет. Не толико удаљен
од обале, али већ обгрљен таласима, пливао је Томи, вешто и
хитро, у потпуном нескладу с дијагностикованом моторном не-
спретношћу. Повремено би се окренуо и махнуо, као да је дозивао,
праћен сабласним напевом из дубине.
Не покушавајући да пронађем смисао онога што се збивало,
нагонски, загазио сам обучен у хладну воду, па запливао...
Струја беше моћна, али не и несавладива. Решен да стигнем
дечака, зверски сам грабио, не дишући. После неколико широких
замаха, док ми се чинило да крв из моје бутине преплавља цео
океан, а свест се изгубила у последњем даху, шчепах агилног
пливача за стопало. Дечак се тако безбрижно окренуо и пре-
стравио ме својим новим ликом...
“Роберте?”
“Не прати ђавола, тата!”
“Роберте...”
Шок, слабост и емоције ми надвладаше разум, а таласи по-
топише тело...
Из хаоса надражаја на граници сна извукла ме је груба шака
Џемса Алена. Стезао ме је испод мишке, осећао сам да ми пете
гребу по дну плићака. Покушах да се одупрем и поново заждим
ка даљини, али стисак мог спасиоца био је прејак.
“Несто је, нећемо га виш’ наћи. Ни ти, ни ја!”
“Али, то није Томи!”
“Више није!”
Бунило се урушавало пред све постојанијим гласовима свеш-
теника и Кола, и тело ми убрзо тресну о влажни песак. На трен
се осетих као лешина неког морског створа, непожељног у чистој
дубини. Још једном сам покушао да се усправим, али ме је обамрла
нога издала.
Три пара очију, замрзнута исходом вечери, у неверици, по-
чивала су ми на лицу, као несвесно моливши за опрост.
“Ђаво”, Ален је уздахнуо, док ми је помагао да устанем. “Сам
ђаво је био у клинцу!”
“Бог, ђаво, свеједно је”, вилица ми се кочила од беса, док ми је
немоћ по ко зна који пут голицала достојанство и терала ме да
стегнем шаку у песницу.
Учинио сам неопходно...
“Има’ ко пљугу? Моје су мокре.”

* * *
Шанса.
Ужитак налик цигарети, штетан и краткотрајан, подгрева неу-
мољиву потребу за следећим ужитком. И сада ме изазива, док
жар гута филтер, као гладна плима копно...
Соњи сам дао шансу за мирну старост – нисам јој причао о
лудилу из дубине. Роберту је прилика да остари одузета насилно
и мојом кривицом, а неправди захваљујући, омогућено ми је да
недуго затим упрскам још један покушај брижног старатељства.
Томију је шанса за здрав живот отета при првом нападу, само
да би, током другог, овај млађем Алену ускратио покушај да још
једном опсује. Џемс Ален ме је спасао, поклонио ми је нов дах,
а ја му сам узвратио оставивши прљаве тајне забарикадиране
међу зидовима рибарске кућице... Ипак, грешник се брзо хладан
заклатио на омчи под плафоном затвора, где је смештен након
убиства Рона Кола и његовог рођака Џејсона, пропалог глумца из
лоше позоришне адаптације “Истеривача ђавола”...
Ја, пак, од подарене шансе нисам одустао.
Чак и након сусрета са сенком и властитом мрачном про-
гнозом, година огледања с океаном, и даље се премишљам да
ли ћу самртни уздах поклонити води или диму – шаптајима
таласа или шиштању плућа. Томију или Роберту. У међувремену,
помно пратим епидемиолошке извештаје и бележим дијагнозе
са шифром Ф80.3. Свега две стотине душа у свету дели несрећну
судбину и симптоме, али ни у једној документацији још нисам
наишао на онако ужасавајуће физичке карактеристике.
Једино ме сопствени одраз повремено престрави бледилом и
водњикавим погледом, а мишићи непослушношћу. Ипак, чини
се да се рак повлачи захваљујући новој мистериозној болести, па
и на то гледам као на осмех нове могућности – прилике да дунем
дим у лице океана.
Врати се коренима, јадиковка мог противника све је тиша.
Док напуштам обалу, зора односи магловите визије ужаса, а
сенке беже и скривају се пред мојим сигурним кораком...
“Има доктор Вилијамсон још цигарета у пакли!”