Грожђе је спаљено

те да је Гистав Флобер стварно постојао, уосталом као и Лујза
Коле којој је написао писмо чији си одломак управо прочитала”
“Дружиш ли се с неким ко је жив?”
“Питаш ме да ли читам књиге живих аутора?”
“Какав си чудак! Питам те да ли у овом граду постоји особа с
којом би попио кафу радије него с мртвим Флобером?”
“Било је раније таквих покушаја, али сам одустао кад сам
схватио да су особе у овом граду много већи мртваци од Флобера.”
Успео сам да је насмејем.
“Зашто си тако луд? Јесу ли те другови из одељења малтретирали
кад си био мали?”
“Јесу, малтретирали су ме, све док најзад нисам престао да
покушавам да им се допаднем. Од тада су ме оставили на миру.”
“Мени се баш свиђа то што не покушаваш да ми се допаднеш.
Радим овде три месеца, а ти долазиш бар три пута недељно. Ниси
ме питао ни како се зовем. Само читаш или гледаш кроз излог као
да чекаш да Бог сиђе с небеса.”
“Како се зовеш?”
“Тијана.“
Пружио сам јој руку.
“Богдан, драго ми је.”
“Слушај, чудаче, менаџер ресторана је изашао на кратко и
може сваког часа да се врати. Не бих волела да ме затекне како
седим овде с тобом, пустиће причу, а онда ће цео локал дупе да ми
помера. Капираш?”
“Да.”
“Пази овако: живим с цимерком која је отпутовала код својих
у Зајечар. Мислила сам да спремим неку пасту вечерас, па ако си
расположен...”
“Зовеш ме да дођем код тебе на вечеру?”
Колутала је очима, смешкала се, али било је очигледно да се
постидела.
“Нећу те појести. Причаћемо о Флоберу и другим мртвацима
ако хоћеш.... Вратићеш се кући пре поноћи. Ниси ваљда ожењен?”
“Нисам.”
“Добро је.”
Разменили смо бројеве телефона. Поруком ми је послала своју
адресу – становала је у једном од оних чудовишних солитера
преко пута Сава-центра. Питао сам се да ли је истина да је Рем
Колхаус, када је крајем двехиљадитих посетио Београд, од својих
домаћина захтевао да га одведу да види Блок 23. Кажу да је био
фасциниран системима индустријализоване префабриковане
градње, али да, у архитектонском смислу, Београд није могао да
му понуди ништа што већ није видео у другим деловима света.
Одлучио сам да то буде тема којом ћу да започнем разговор када
будем ушао у Тијанин стан. Понео сам, за сваки случај, и боцу
чилеанског каберне совињона.
Дочекала ме је у тесним фармеркама и краткој црној бретел–
мајици која је откривала њен лепо обликован стомак и узан струк.
Ходала је боса по стану – неуредном и оскудно опремљеном.
Сећам се како је села на даску изнад машине за судове, прекрстила
ноге и замолила ме да из машине извадим чисте винске чаше. Кад
сам се савио да извршим задатак њена лепа стопала с ноктима
премазаним црним лаком нашла су ми се тачно испред носа.
Осетио сам да се нагло унервозила. Деликатним покретом поме-
рио сам њене укрштене ноге на своје десно раме како бих отворио
машину и извадио чаше. Кад сам устао почели смо да се љубимо.
Јели смо кад се паста већ охладила. Tе ноћи сам преспавао код
Тијане, а сутрадан је она преспавала код мене. Након тога је после
посла обично долазила код мене и доносила своје ствари. Нисмо
разговарали о заједничком животу, обрели смо се у њему. Када је
решила да откаже стан који је делила с цимерком, питала ме је да
ли имам нешто против тога да се сасвим пресели код мене. Рекао
сам јој да немам и тако смо наредних пет месеци живели заједно.
Најпре ми дување није сметало, а Тијана се у почетку трудила да
своје навике контролише или барем сакрије од мене. Убрзо сам
схватио да се на послу кришом долива вотком, а да увече пуши
траву и гута анксиолитике. Код мене је била све оно што није смела
да буде на послу: лења, ћутљива, раздражљива, тужна. Њена одећа
је висила по столицама, није јој падало на памет да преузме било
какву око одржавања стана. Ишао сам за њом и скупљао прљав
веш, неопране чаше, шоље, тањире и пепељаре пуне пикаваца.
Врло брзо је постало јасно да заједничке теме за разговоре немамо
и да тај недостатак не можемо унедоглед крпити прекомерним
сексом. Када ми је све то дојадило дао сам јој рок од месец дана
да коригује своје навике. У том периоду постала је још аљкавија,
још затворенија и, што ме је посебно згрануло, приметио сам да
је почела да ми краде паре из новчаника. Нисам имао појма да је
била навучена на хероин. Једне ноћи, док је спавала, спаковао сам
њене ствари и ујутру јој рекао да ми се губи с очију. Побеснела је и
жестоко ме извређала на растанку. Затим се расплакала и молила
ме да јој опростим. Ћутао сам и једва чекао да оде како бих се
бацио на велико спремање. Позвала је такси, помогао сам јој да
спусти торбе до кола. Загрлили ли смо се пре него што је села у
ауто и то је, мање-више, било све.

Тијана је ушла у стан и спустила ранац на под. На усни је имала
крвави подлив. Других трагова насиља, на први поглед, није
било. Обратио сам пажњу на њене очи, биле су црвене и мутне,
од плакања претпостављам, јер, колико сам могао да приметим,
зенице су јој биле нормалне величине. Али поглед је био празан,
угашен. Своју дугу, златноплаву косу ошишала је на кратко, као
мушкарац, и офарбала у сребрнастобело. Та радикална промена
нимало јој није одузела лепоту и женственост, али нездраво
бледило и анорексична мршавост зацело јесу. Рекао сам јој да се
раскомоти док се ја будем туширао: заударао сам на зној, а и цео
стан је баздио, па сам пре одласка у купатило широм отворио сва
врата и прозоре.
После туширања неколико минута сам посматрао своје лице
у огледалу. Сећам се како су ми људи некад говорили да сам леп.
Понекад на улици сретнем старе познанике, и верујем да они
после тих непријатних сусрета с подмуклим задовољством могу
да констатују како сам пропао и нагло остарио. Оћелавио сам,
погрбио се, појавио ми се седи прамен изнад десног уха. И чело
ми је избраздано борама као дубоким браздама које су постале
уочљиве и кад се не мрштим. Време не ради за мене, оно не ради
ни за кога од нас, али је необично то што се данас боље осећам у
свом телу, него у време када су ми говорили да сам леп. Тада сам
презирао своје тело, своје тикове, своју смотаност, стидео сам се
својих до меса изгрижeних ноктију, чак сам се гнушао и боје свог
храпавог гласа. Сада, кад сам очигледно пропао и остарио, ништа
ми од тих ствари више није важно.
Пошто сам обавио шта сам имао у купатилу, дошао сам у
дневну собу која је истовремено била кухиња и трпезарија. Тијана
је у малој шерпи мешала говеђу супу из кесице, а на другој рингли
хладио се чај од камилице.
“У фрижидеру немаш ништа осим козјег сира, тегле маслинки
и флаше вина. Једеш ли ти ишта?”
“Ко ми каже. Што си се тако усукала?”
“Не питај. Лош период.”
“Ко те је то тако нашминкао?”
“Једно ђубре. Скроз небитан лик. Невоља је у томе што читавог
живота као магнет привлачим скотове. И то ожењене скотове
који мисле да им је све допуштено.”
“Дугујеш му паре?”
“Ја њему!? Па он је код мене јео, пио, спавао, пушио, тукао се у
вену, да не набрајам даље. Све на мој рачун.”
“Где си нашла тог пробисвета?
“Нашао је он мене. На инстаграму. Бизнисмен из Дубаија.
Можеш мислити. Сељачина.”
“Што те је ударио?”
“Рекла сам му да ћу послати наше слике његовој жени ако не
престане да ме смара.”
“Је л’ то сад завршено?”
“Искрено се надам да јесте.”
“Шта ћеш сад?”
“Не знам, можда ћу да тражим посао, можда ћу код родитеља у
Лазаревац на неколико месеци, мука ми је од свега...”
Док је мешала супу Тијана је надланицом брисала сузе, а онда
је издувала нос у кухињски убрус.
“Шта је с тобом?” – питала ме је након што је ставила чај на
стаклени сточић поред кауча и села поред мене.
“Писао ми је један млади песник, није му добро, треба се нађем
с њим данас поподне, али ми се не иде.”
“Опет сам себи шаљеш мејлове?”
“Прекини. Није ми забавно.”