Грожђе је спаљено

пријатеља онда кад изгуби наду. Пролазило је време. Погледао
сам на сат, било је пола пет. Јежио сам се од хладноће и осећао
умор од неиспаваности. Одлучио сам да чекам још пола сата. Сви
столови око мог били су заузети. Освртао сам се око себе тражећи
погледом младог човека. Не знам ни како изгледа. Не знам чак ни
како се зове. На столу до мог седеле су две младе жене. Једна је све
време ћутала, док ју је друга гласно, сувише гласно, подучавала
како треба да се бори за себе ако хоће да напредује на послу. Мора
стално да учи, да ради на себи, па и викендом ако треба. Користила
је изразе као што су “динамична област” и “менталитет успешних
људи”. Пентрање на друштвеној лествици. Мислим да бих се
лакше попео на Килиманџаро.
У пет и пет затражио сам рачун од келнера. Исход целе ове
ствари ми је на неки начин донео олакшање. Од сада имам апсо-
лутно морално право да више не одговарам песнику буде ли ми
поново писао, јер је грубо повредио правила пристојности оста-
вивши ме да га, мртав болестан, узалуд чекам. Могао је благо-
времено да откаже сусрет. Није се убио, у то сам био сигуран,
јер полиција у таквим случајевима обавезно саслушава све осо-
бе с којима је самоубица имао контакт непосредно пред смрт. Ве-
тропир, занесењак, глумац. Дечја посла. На станици у Адмирала
Гепрата чекао сам аутобус најмање петнаест минута. Приметио
сам изразито лепу девојку преплануле коже и густе, дуге, црне
и коврџаве косе како стоји наслоњена на зид оближње зграде и
једе грожђе. У руци је држала најлонску кесу пуну тамноплавог
грожђа. Гледала ме је како једва стојим и нервирам се што нема
превоза. Пљуцкала је коштице и није престајала да вади крупна
тамна зрна из кесе све док ми дискретно главом није дала знак да
погледам ка станици. Мој аутобус је већ почео да прима путнике.
Умало да пропустим превоз јер сам се као идиот забленуо у
згодну девојку. Сео сам опет до прозора, погледом сам потражио
црнокосу, али ње више није било. На путу до куће заспао сам с
брадом на грудима.
Сунце је било у зениту. Тешка подневна оморина. Корачао
сам стазом која је пресецала густу борову шуму. Испред мене
су ишли моји добермани, Бруно и Сибила. Лавежом су отерали
дивокозу која је хитро претрчала пут и изгубила се између
стабала. У даљини су се чула звона, а у близини дечји гласови.
Сладуњав мирис смоле убрзо је надвладао слан мирис мора.
Пут се завршавао у стеновитој ували у којој је море било мирно
и наизглед плитко. На крају дрвеног мола дугачког можда
стотинак метара био је везан рибарски чамац који се љуљашкао
на води. Са чамца су у воду радосно скакала деца. Два плавокоса
близанца у идентичним белим купаћим шортсевима. На дас-
кама, недалеко од дечака, седела је црнокоса жена одевена у
цветну хаљину. Будно је мотрила на близанце опомињући их
да буду опрезни. Бруно и Сибила су јој притрчали лижући је
весело по лицу, врату, рукама...
“Тата! Тата!” – повикали су дечаци, “види шта смо нашли на
дну мора.”
Показали су ми морску звезду. Петокраку, храпаву, ружичас-
те боје.
“Свака част, момци! Вратите је у воду, да не угине.”
“Хтели смо да је поклонимо мами.”
“Набраћемо цвеће успут и направити букет за маму, може?”
Дечаци су били разочарани.
“Дошао сам да вас позовем да заједно пођемо да беремо грожђе.”
“Је л ̓ можемо још мало да се играмо у води?”
“Не сада. Предвече, кад врућина попусти.”
Девојка је устала, обула сандале, везала своју дугу, густу, црну
и коврџаву косу у реп.
“Немате шта да берете.” Рекла је озлојеђено.
“Како то мислиш?”
“Грожђе је спаљено.”
“Тата, погледај...” – рече један од близанаца.
У даљини је био усидрен челични брод без икаквих ознака.
Ка нама су се веома брзо кретала два гумена чамца на моторни
погон, пуна мушкараца наоружаних пушкама и мачетама.
“Трчите кући! Брзо!“ – повиках из свег гласа.

Јахали смо коње, а пси су трчали за нама. У оближњем селу бес-
послени мушкарци су ленчарили на тргу, јер је берба грожђа
пропала. Гледали су нас попреко. Журили смо да се докоапамо
манастира. Тамо ћемо бити безбедни. Била је у току вечерања
служба. Игуман је за време проповеди грмео о гневу божјем који
сам изазвао живећи у греху с две жене. Које две жене? Зашто
лажеш, будало?! Бруно и Сибила су скочили на игумана, уједајући
га за врат и образе, а народ се бацио на нас. Псе су изболи вилама,
а нас везали и закључали у крипти. Кашљао сам. Откуд овај дим?
Нема излаза. Угушићемо се. Чуо сам очев глас: “Пробуди се, сине,
кућа гори.”
Кашљао сам, очи су ме пекле. Тијана је и даље непомично спа-
вала у фотељи. Заборавила је да искључи ринглу. Шерпа са су-
пом се запалила и већ је била угљенисана. Ватра је захватила
кухињске елементе изнад шпорета. Плафон је био црн и мастан
од дима. Узео сам јорган и бацио га преко шпорета. Тијана! Тијана,
пробуди се! Није реаговала. Ватрогасци су секиром развалили
врата. У возилу хитне помоћи Тијана је дошла себи. Држао сам
је за руку.
“Како ти је било с песником?” – питала ме је тешко изговарајући
речи.
“Којим песником?”
Ћутали смо целим путем до Угрентног центра.