Грожђе је спаљено

“Докле ћеш то да радиш? Треба да попричаш с неким, озбиљно
ти кажем.”
“Ништа нисам измислио, могу да ти покажем његов мејл.”
“Одлепио си од усамљености. Кад год ти падне ролетна ти
отвориш налог на Џимејлу и шаљеш сам себи писма. Увек иста
прича: млади песник на ивици самоубиства тражи твоју помоћ.
Онда дођеш себи, заборавиш шта си урадио и постајеш опседнут
ликом који си сам измислио.”
“Не буди смешна. Зашто бих радио тако нешто?”
“Зато што си луд, Богдане.”
Загрлила ме је. Обујмивши Тијану, осетио сам оштрину њених
костију, рељеф њених ребара. Учинило ми се да ћу је поломити
ако је само мало јаче стегнем.
“Докле ћеш то да радиш себи?” – питао сам је.
“Престала сам, мајке ми, пијем и дувам, то да, јебига не могу
све одмах да баталим, али нисам више на допу, кунем ти се.”
Посматрао сам је неповерљиво.
“И вратићу ти паре, немој да мислиш да се правим луда. Само
да нађем посао.”
“Пусти сад то, ништа ми не дугујеш.”
“Богдане, ти гориш”, Тијана ми уснама додирну чело, “лези,
покриј се, донећу топломер.”
Чим је то изговорила опустио сам се и поново постао свестан
главобоље, костобоље и опште малаксалости. Стари очев сат
огласио се шест пута. Светлост је надирала кроз све прозоре у
стану. Тијана је променила постељину, ушушкала ме на каучу,
измерила ми температуру (38,8), спустила ролетне и отишла
да купи лекове у апотеци која ради од 24 сата. Вероватно ће и
себи да купи нешто успут, бромазепам или бенседин. Није ни
битно, ипак сам се осетио заштићено. Нарочито док ме је Тијана
покривала, водећи рачуна да ниједан део мог тела не остане ван
јоргана, чак ми је подигла стопала и умотала их онако као што
је то чинио мој отац кад сам у детињству боловао... Био сам
осетљиво и болешљиво дете и отац је често бдео поред мог кревета.
Пресвлачио ме је, мерио ми температуру, возио ме у болницу
усред ноћи кад је то било неопходно, а и кад није. Толико је био
нежан према мени да сам често крио своје повреде, превише се
секирао и без тога. Код куће сам крио да се на мене окомио један
понављач–садиста из одељења који ме је млатио и понижавао.
Да је отац знао за то, пресвиснуо би од муке. Викендом ме је
водио у планетаријум, ботаничку башту, на концерте, изложбе
и предавања... Купио ми је телескоп, карту неба, атлас људске
анатомије и колекцију илустрованих енциклопедија. Није ми све
то било једнако занимљиво. Енциклопедија под називом Човек
ми је била најузбудљивија и могао сам да је читам увек изнова, без
предаха. Нарочито су ме привлачила поглавља о болестима: куга,
колера, велике богиње, ебола... уз пратеће фотографије и кратке
текстове о симптомима. А колико сам тек био запањен кад сам
дошао до поглавља Увод у ментално здравље. Слике из те књиге
дубоко су ми се урезале у свест. На једној од њих човек се смеје, а
у позадини се види гробље, на другој је узнемирен, а у позадини
је спокојан сеоски пејзаж. Шта није у реду с тим човеком? Али
најупечатљивија слика била је она која је на уметнички начин
приказивала депресију: стар човек налази се сам у тескобном
средишту безизлазног лавиринта који лебди усред тмурног неба,
док изнад лавиринта стоје млада жена и млад човек и гледају
га одозго, али он се држи за главу и не примећује их... Шта му
се десило? Не болује ни од куге, ни од еболе, не крвари, нема
пликове, тело му је сасвим здраво, зашто је тако тужан? Шта то
значи – губитак везе са реалношћу? Шта је реалност? Неко време
сам спопадао оца тим питањем, одговарао је некад озбиљно, а
некад шаљиво, али пошто сам га упорно постављао, отац ме
је једног поподнева, после школе, одвео у двориште испред
зграде. Претходно је све припремио. Показао ми је садницу
платана прислоњену на зид. Из подрума је донео ашов и велику
кофу с водом. Ископао је рупу, засадио дрво и залио га водом. У
дворишту је било борова, ружа и разног жбуња, али платана до
тог дана није било.
“Кад си јутрос кренуо у школу, у дворишту није било платана,
зар не?” – питао ме је подбочивши се рукама.
“Није.”
“Сад у дворишту постоји платан?”
“Постоји.”
“Реалност се, као што видиш, од јутрос променила. Разумеш ли
шта ти причам?”
“Да.”
“А наша веза с реалношћу је чврста док год прихватамо про-
мене које се дешавају у њој.“
“Мхм.“
“Да сам јутрос рекао да постоји платан у дворишту, причао бих
којешта, је л ̓ тако?“
“Тако је.“
“А шта би било ако би неко данас тврдио да у нашем дворишту
нема платана?“
“Причао би којешта.“
“Чини ми се да сад разумеш шта је реалност и шта значи веза
с реалношћу?“
“Разумем, тата.“
После тога је отац у дворишту засадио још један платан, затим
и бор и брезу.
Шест месеци након очеве смрти, похлепни предузимач се најзад
ослободио последње тачке отпора, изнова је преузео иницијативу
и успео да обезбеди сагласност свих старих станара да се на нашој
згради подигне неколико спратова, као и да се она прошири, а да
се све дрвеће и растиње посеку како би на њиховом месту никле
гараже за аутомобиле. Отац му никада не би дао своју сагласност,
а ја сам брже-боље потписао све што треба. Добио сам још један
стан с гаражом који сам издавао за добре паре и од тога живео. Та
ситуација ми је омогућила да живим без посла и без занимања.
Реалност се променила. Ја сам је с горчином прихватио, али моја
веза с њом је ипак из године у годину постајала све колебљивија.
Платан није ту, онда је неко време ту, а затим опет није ту. Гаража
најпре нема, а онда одједном никну као печурке. Био сам леп, а
сад сам ружан. Отац је живео, а онда је умро. Ништа мени ту није
јасно. И даље ме једнако мучи питање: шта је реалност? Слутим
да све ово до сада није било реално.
Шћућурен као рањено псето, лежао сам склупчан испод по-
кривача и правио се да спавам док се Тијана врзмала по стану
тамо-амо, кувала кафу, пила вино, пушила, разговарала теле-
фоном с пријатељицом којој је подробно препричала шта јој се
десило с бизнисменом из Дубаија и како је претходно добила
отказ у ресторану због сумње да је проневерила новац из касе.
Менаџер јој прети кривичном пријавом, а она размишља да се
на неко време склони код својих у Лазаревац. Причала је готово
читав сат, а мене није ни поменула, као да не постојим.
Било је око три кад је Тијана најзад заспала у фотељи испред
телевизора. Видео сам трагове убода иглом на подлактици. Били
су свежи. Да ли се пукла у купатилу? Рекла је да је престала с тим,
али није ме убедила. Покрио сам је фротирским покривачем,
угасио телевизор и тихо отишао до купатила да се поново исту-
ширам, јер сам се опет презнојио. Пре тога сам на стакленом
столу, испод даљинског управљача оставио три хиљаде динара.
Не знам колико ћу се задржати с песником, а Тијана ће се сигурно
пробудити жељна пића и цигарета. Ваљда ће купити и нешто за
јело. Обуо сам сиве еспадриле на босе ноге, обукао уске ланене
панталоне беж боје, белу поткошуљу, светлоплаву кошуљу
и светлосиви сако. У односу на људе напољу одевене само у
шортсеве и мајице, ја сам био натронтан. Али њих није тресла
грозница, а мене јесте. Судећи по мојој одећи нико не би могао
да закључи да сам наркоман у кризи. Помислио сам колико сам
детињаст и смешан, јер осећам благи понос због те чињенице.
Ја сам онај старац у безизлазном лавиринту, онај што кличе од
радости на гробљу и шизи од страха на идиличним пашњацима.
Немам на шта да будем поносан. Ушао сам у аутобус, сео на
седиште до прозора и чекао да изађем на станици код “Лондона“.
Метеж на раскрсници. Људи су се гурали, викали, претрча-
вали коловоз, возачи су бесно притискали сирене, имао сам
утисак да се налазим усред зоне борбених дејстава. Питам се
како бих се снашао у стварној ратној ситуацији. Вероватно би
ми гелер откинуо доњу вилицу или би ме нека хуља с крова
погодила снајперским метком у леђа. У кафеу на Цветном тргу,
на договореном месту, наручио сам кратки еспресо и чашицу
фине лозоваче, отворио Цицеронов дијалог о пријатељству и
чекао. Цицеронов Лелије тврди да треба охрабрити и подићи