Океанске даљине Слободана Тишме

“Ипак, постоји свежина, младост тренутка, као нешто пре
сваког појављивања. Чар зоре на океану!”
“Једино та влага која се увлачила у све, ни киша, ни снег, ледени
Океан, ледена ватра која тоне на хоризонту.”
“Мене је привлачио само Океан. Космос је био моја судбина,
заправо тај руб леденог Океана, то вечито ослушкивање далеких
али пресудних промена. Сваки град је та обала Океана, руб самог
Космоса.”
“Изненада, мирис Океана ме запљуснуо.”
“Посматрао бих блиставу хаубу мерцедеса како се претвара у
немирну пучину леденог Океана и велику звезду на хоризонту
како се диже или спушта у таласе и никада нисам знао да ли се
диже или спушта. Постојао је Закон, свемир се окретао, али срце
је било највећа луталица, највећа неизвесност, неверно срце, тај
дрхтај слободе, за неког највећа казна, за неког највећа награда.”
“Међутим, читав Запад који и није наш завичај упркос чи-
њеници да смо се ту родили, посејан је децом која немају родитеље:
деца деце и деца деце. Зашто је Запад тако узбудљив, тако еро-
тичан? Постоји само то уланчавање неукорењених у бескрај,
сличност између људских бића. ... Где су били њихови родитељи?
Нигде, никада нису ни постојали. Обично смо робови илузије да
су постојали неки преци од којих водимо порекло, као, Аврам
роди Исака, а овај роди...итд. Глупости! Да ли неко паметан може
поверовати да се од Адама тај низ потомака истрајно одржао, чак
и да на почетку беше чопор а не појединац.”
“... имао сам осећај да се преливам у бескрај. Или ме је сам
бескрај усисавао?... А заправо, лежао сам у олупини, у врећи,
препакован у безброј пакетића који су били сукцесивно испо-
ричивани с ону страну хоризонта. Уплашио сам се бескраја,
таласа леденог Океана. Помислио сам; ако се прелијем и помешам
са леденом водурином без остатка, готов сам, нема ме више.
Нисам имао никакве сигурности, никаквог ослонца. ... Чинило
ми се да сам могао да изађем напоље и потрчим према хоризонту,
да покушам руком да дохватим сам руб света. ...”
“... неко кога са свих страна напада сурови Океан.”
“... ја сам као неко космичко јаје на таласима леденог Океана.
Око Бога. Бог неки непојмљиви гледа кроз мене, кроз моје слепе
очи.”
“Ипак, олупина ми је била стално на леђима, моја колиба, није
ме остављала ни за тренутак, љуска ускршњег јајета, порозна а
ипак довољно чврста. У ствари, само та њена плавољубичаста
боја ме је прекривала, упијала ми се у кожу као ехо леденог
Океана. Чуо сам величанствену очаравајућу музику, клизила
је у даљине и враћала се. Дубоки талас! Пливао сам, купао сам
се у тим чаробним звуцима који су мењали моју супстанцију
причињавајући ми невероватан ужитак. Помислио сам: Ако је
ово смрт, нека потраје вечно.”
“Да бих био сам пред Океаном, пред Вечношћу. Иако, то је са-
мо било на нивоу идеје, у стварности сам још увек био далеко од
Вечности, мој доживљај Вечности био је још увек бледуњав. Неко
ће рећи да је то веома досадно, али нека. Или да је страшно? Сам
пред Океаном.”
Прича о океану је много старија од антике. Њезин почетак
сеже тако далеко у прошлост да га је немогуће не само датирати
него чак о замислити. Он се поклапа са почетком свега за који
опет не знамо ни када, ни како, а ни да ли се уопште икада догодио.
Океанским водама можемо данас без страха и неизвесности
пловити лежерно и безбрижно заваљени у удобне лежаљке на
палуби неког од супермодерних и луксузних туристичких бро-
дова што наизглед надмоћно крстаре његовим премереним али
још увек не у потпуности сагледаним пространствима. Ону ро-
мантичну црту његовог карактера сигурно да је најлакше осетити
и доживети гледајући га на филмовима или посматрајући неку
од ефектних фотографија до којих данас није тако тешко доћи. О
његовим метафорама је готово све речено у књигама или опевано
у песмама. А о његовим мистеријама можемо и сами размишљати
у тренутцима доколице уколико их икада успемо отргнути од
времена у којем има све мање места за радозналост.
У свету сигурно постоји безброј места на којима је могуће
остварити онај најелементарнији физички додир и сусрет са
океаном. Али до његове истинске величине, дубине, пропорција,
ванземаљских димензија, његовог метафизичког карактера и нат-
природности могуће је допрети једино ако се нађете на изузетним
местима. А једно од тих ретких и јединствених места налази се
на западној обали Ванкувер ајленда у близини градића чудног
назива званог Тофино. То су простране песковите плаже и спру-
дови што су се попут огромних дугуљастих бисера нанизали
на невеликом комаду разуђеног копна отетог од оних густих
црногоричних пацифичких кишних џунгли.
Али није довољно само се физички појавити на једној од тих
плажа да би се изашло у сусрет формализму или удовољило при-
гушеном зову снобизма. Потребно је са ходочасничким жаром,
самопрегором и спремношћу на жртву зауставити се на тврдом
влажном песку на домак успенушаног гротла стропоштавајућих
таласа и ту остати барем неколико дана окован магијом монотоније
устаљености и понављања који тако неодољиво подсећају на
вечност. Тек у дуготрајном суочењу са безвременошћу отвориће
се онај чудесни шарени свет слутњи и наговештаја вишеслојних
значења једноставних феномена појавне стварности и баналних
аспеката животне свакодневнице.
Закони визуелне перцепције, који су од добро познатих појмова
са којима смо непрестално у додиру помоћу невидљивих импулса
пренесених закулисним путевима стварали у некој од још увек
нејасних можданих сфера представе наизглед једнозначне, не-
двосмислене и у својој једноставности чак и лепе, на том месту
на граници између океана и појавног света као да престају да по-
стоје. На месту директног додира између живота и извора ње-
говог хипотетичког почетка у хуку и пени разбијених таласа
топили су се и закони рационалности за које смо мислили да су
необориви, а рађала једна нова стварност у којој су и немогуће
ствари постајале могуће, нестајале без трага старе парадигме а
ројиле се неслућене нове.
Кријући иза невидљивог краја своје пучине и сам почетак
космоса океан је на том месту увек био хладан, понекад чак и
неподношљиво леден. Управо онакав каквим смо замишљали
космос: празан, негостољубив, недоречен и несхватљив. Смес-
тивши се између света и космоса океан је својом свеприсутношћу
омогућио да се сваки живи створ и нежива твар преко њега
рефлектују у космосу, представљајући тако шифроване отиске
једног мегаломанског плана чијег коначног смисла су дрхтећи
нарцис, плави гуштер, широки зелени листови агаве и градови на
обалама само магловити наговештаји.
Збот тога из његовог опојног мириса, заслепљујућег сребр-
настог плаветнила и милујућег поветарца као да зрачи нежност
оваплоћена у младости тренутка чији ће чар зоре неумољиво
завршити у лепоти сутона и тако нестати без трага у његовим
леденим таласима, али истовремено и представљати онај про-
лазни дрхтај слободе као утешна награда за наивну детињу радост.
Повезујући нас са космосом океан се чинио не само матери-
јализацијом његове празнине, него и звучном симулацијом ње-
говог мука. Та тачка додира са океаном представљала је једино
место на свету које је чезнуло за тишином. Музика океана попут
саме вечности нити има почетак, нити крај, већ само трајање.
Кроз његову музику као да се могао дочути истовремено и ехо
космичке тишине, али и она најтиша сазвучја сваког предмета који
нас окружује, за које је потребан посебан смисао за ослушкивање
да би се уопште могли чути. То је она величанствена очаравајућа
музика помоћу које сте и сами клизили у даљине и враћали се, од
које вам се чини да се у њој купате, да кроз њу пливате, да се у њој
расплињујете и да у њој нестајете.
Али тек ако се преселите на тренутак са пешчаних плажа
Лонг бича на неку од безбројних испуцалих стена нешто јужнијег
Јуклулета уверићете се да је океан једно велико живо биће
слично вама. Посматрајући га како се надима од тешког бремена
неизмерне водене масе што се њихала у правилном ритму свог
успореног метаболизма нећете се моћи отети утиску да са њим
делите много тога заједничког. Његово срце је истина куцало
много спорије од вашег, али се осећало да су откуцаји стопљени у
један јер су неоспорно чинили делове јединственог бића. И док се
то периодично успорено надимање уз пенушање као у узаврелом
котлу преливало преко стеновитих хриди и сами ће те у једном
тренутку понесени том вечном драмом понављања и хармоније
помислити да сте се почели преливати у бескрај и бивати у
њега усисавани. А сам руб света, којега нисте погледом могли
догледати, чинио се на дохват руке.