Океанске даљине Слободана Тишме

А ако успете да на тренутак поглед одвојите од пенушавог
гротла и управите ка огромним надимајућим грудима што су се
губиле на пучини наћи ће те се неизбежно сами у паралактичком
процепу у који сте могли бити донесени са било које тачке планете,
па чак и из олупине оног “мерцедеса”, препаковани у онај безброј
пакетића и испоручени с ону страну хоризонта те стопљени са
‘леденом водурином без остатка’. Или да угледате самог себе како
као неко космичко јаје плутате на таласима леденог океана док
неки непојмљиви Бог гледа кроз ваше слепе очи.
Када се на крају некако успемо ослободити окова умишљених
друштвених улога, конвенција и предрасуда остаћемо коначно
сами са својом судбином и питањима која никада неће престати
да извиру из мрачних надимајућих дубина. А између нас, кос-
моса и вечности испречиће се једино океан. Остаћемо сами под
звездама, пред океаном, без заклона, потпуно отворени, огољени,
беспомоћни, изворни и чедни, можда управо онакви каквим
нас је он као творац замислио. Јер ми на крају ипак нисмо ство-
рени да будемо било каквим стегама везани нити да било коме
припадамо. Океан је својом несагледивошћу, ћудљивошћу и од-
суством граница овековечио и уткао у сву своју децу белег сло-
боде, неспутаности и несташлука. А својом свепрожимајућом
суштином омогућио је ‘уланчавање неукорењених у бескрај’, јер
ако океан има граница а ми исходиште, онда се они једино могу
потражити у оним замишљеним просторима што се пружају иза
невидљивог краја.
У сваком човеку је рођењем усађена она исконска тежња ка
завичају. Што се више приближавамо крају нагонски се по-
кушавамо вратити на почетак. Када, уморни од животних стрем-
љења, душевних патњи, узлета маште и разочарења, осетимо
потребу за смирењем и уточиштем, онда се обала океана намеће
као природно тежиште. Океан ће се тако на крају претворити и
у наш завичај за којим смо као сирочад без родитеља и свести о
пореклу, поставши сами својим прецима, читавог живота без-
успешно трагали. Као позорница оног исконскогог зачећа, а
победивши својим трајањем и само време, океанска обала се
чини јединим местом у чијем је метафоричном окриљу могуће не
само пронаћи завичајну утеху, него и барем на кратко побећи од
пролазности и огољеног прагматизма.
Океан је и универзални архетип у којем су у облику кале-
идоскопа похрањене све слике које су се приказивале еонима, он
је једна огромна нема меморија која је запамтила сваки тренутак
који се догодио од почетка, он је и свака влат траве, цветак на
ливади, он је све што се може видети, али и замислити, њега
можете препознати у свему што вам падне на памет, па чак и у
старом расходованом тролејбусу.
“Само је Океан остајао као вечита ледена утеха наспрам кога
сам могао да се мењам у бескрај”, закључује Тишма.
Океан је на крају ништа друго него једно обично чудо, као што
је чудо сваки онај који се усуди да стане испред њега и да се диви
тој величанственој мистерији.
“Поздрављам те, стари Океане, још једном. И буди ми мило-
стив!”, његов је молитвени поздрав океану.

Јуклулет, на Пацифичком океану, септембра 2012.