Увод у теоријско дело
Николе Милошевића

проблеме. Реч је о Милошевићевој самосвојној теоријској дис-
циплини односно оптици, психологији знања односно филозо-
фији диференције, која обухвата проблеме алибија у уметности,
теоријске рационализације, идеолошког бумеранга, психичког
и метафизичког харакирија, хало ефекта, и разних других, а ко-
ји се протежу од његове прве до последње теоријске књиге, од
Антрополошких есеја (1964), преко, између осталих, Психологије
знања (1989), Филозофије и психологије: огледа из диференцијалне
филозофије (1997), Царства божјег на земљи: филозофије дифе-
ренције (1998), до Истине и илузије (2001).

2) Филозофска антропологија
Посреди је област Милошевићевог интересовања која је присутна
у читавом његовом делу, а која се протеже од питања човека
до питања истине, бавећи се проблемом тзв. “људске природе”,
слободе воље и смисла људске егзистенције у историјском и
космолошком контексту, као и онтолошком сликом света и Бога,
о чему је највише писао у књигама Филозофија и психологија
(1997), Царство божје на земљи (1998) и Истина и илузија (2001).

3) Руска религијска филозофија
Мисао руских религијских филозофа представља засебну тему
унутар “филозофског” тока Милошевићевог дела. У време кад
је Никола Милошевић почео да се бави руском религијском фи-
лозофијом, домаћа научна и културна јавност била је, најблаже
речено, затечена, јер се та мисао тада сматрала “конзервативном
и реакционарном” (Ђорђевић 2008: 262). Милошевићево проу-
чавање те мисли било је пионирско и систематично, што не значи
да је она до тада била апсолутно непозната у српској култури. 2)
Свакако је он највише учинио на њеној популаризацији, под-
стакавши и превођење нових наслова. Тиме је, уједно, “про-
крчио пут млађим генерацијама да се упознају с овом мисаоном
традицијом која је у то време у СССР-у, а и код нас, била по-
тискивана и омаловажавана” (Марић 2009: 129).
Руски мислилац православне инспирације о коме је Никола
Милошевић највише писао је Николај Берђајев: први текст о
њему датира још из 1960, посвећен противречностима у његовој
филозофији, у време рада на Антрополошким есејима, али је
његово име први пут споменуто у једном студентском тексту
из 1952, што значи да Милошевићево интересовање за руску
религијску мисао потиче још из његових студентских дана. Врло
рано, само годину дана након објављивања Антрополошких
есеја, објавио је и рад посвећен критици морала у делима Лава
Шестова, а потом су уследили и други огледи, посвећени, између
осталих, Сергеју Булгакову, Константину Леонтјеву и Владимиру
Соловјову. Њима свакако ваља придодати и студије у којима се
испољило занимање за Достојевског. Тако је, у 1966. години, рома-
не руског писца посматрао у “светлости религијско-филозофских
тумачења”, да би почетком осамдесетих приредио и капитално
издање у десет томова, Достојевски као мислилац (1981–1982),
“где су се појавили преводи Достојевског, Розанова, Шестова,
Берђајева, Лоског, Мерешковског” (Марић 2009: 128). Први том
едиције чини Милошевићева студија под истим насловом (1981)
(она је, узгред, преведена и на француски језик 1988. године).
Осим тога, Милошевић је приредио и Изабране списе Сергеја
Булгакова (2000) и Политичку филозофију Владимира Соловјова
(2001).
Осим текстова у периодици, тему руске религијске филозофије,
с нагласком на њеној идеолошкој и политичкој, а не религиозној
или метафизичкој димензији, уз херменеутичке портрете руских
филозофа, Милошевић је обрадио у књигама: Достојевски као
мислилац (1981, 1990), Православље и демократија (1994) и Царст-
во Божје на земљи (1998). Том низу делимично припада и књига
Буктиње: есеји о античким и руским темама и о Ничеу (2008).

4) Политичка филозофија
У блиској вези с претходном облашћу Милошевићевог интересо-
вања, у којој су га занимали модалитети земаљских друштвених
и државних уређења онако како су их видели руски религијски
филозофи, јесте и област “критичке политичке филозофије”
(Стошић 2003: 31), тј. критике марксизма и других тоталитарних
идеологија, изведене с либералног демократског становишта.
Посреди је засебна линија која се оформила унутар филозофског
тока Милошевићеве мисли, превасходно фокусирана на тему
марксизма као идеолошко-историјске области интересовања. Реч
је о књигама: Шта Лукач дугује Ничеу: прилог историји и
теорији стаљинизма (1979), Достојевски као мислилац (1981,
1990), Марксизам и језуитизам (1985, 1986, 1990), Антиномије
марксистичких идеологија: бољшевизам, стаљинизам, маркс-
изам (1990), Филозофија и психологија (1997) и Има ли историја
смисла? (1998, 2000).
Ваља подсетити да је Никола Милошевић – у време кад је “реч
бољшевик [...] код нас звучала малтене као орден народног хероја“
(Милошевић 1990: 10) – био једини међу својим колегама у струци
(и не само међу њима) који је “јавно подвргао критици бољшевичку
теорију и праксу и то с аргументима превасходно филозофске а
не публицистичке, површне и пригодне врсте” (Милошевић 2006:
6). У вези с тим, Предраг Палавестра је приметио:
Оно што су, као критичку анализу марксизма, у другим сре-
динама радили Карл Попер, Теодор Адорно, Валтер Бенја-
мин, Херберт Маркузе и Лешек Колаковски, у српској књи-
жевности је урадио Никола Милошевић. Нико од српских
критичара новијега времена није тако дубоко заорао у при-
роду марксистичке идеологије и поетике и тако уверљиво
разобличио карактер бољшевичке праксе у духовној култури
и књижевности. [...] Никола Милошевић је стекао исто место
какво је међу дисидентима комунизма имао Чеслав Милош
(Палавестра 2008: 549, 551).

Због Милошевићеве критике марксизма, а надасве самог Лењина,
распламсала се била хајка “широм ондашње Југославије, од
Триглава па све до Ђевђелије”, која је имала “сва обележја једног
типично лењинистичко-стаљинистичког обрачуна“ (Милошевић
2006: 6). Њен врхунац је био кад је глас о Николи Милошевићу
стигао “и до тадашњег првог човека Совјетског Савеза Јурија
Андропова“, који је “ондашњем партијском врху Србије” упу-
тио захтев да Милошевића најпре отерају с универзитета “а по-
том стрпају у апс” (Милошевић 2006: 7; Милошевић 2007: 289).
Од таквог развоја догађаја Милошевића су спасиле две срећне
околности: одбијање Јована Деретића, тадашњег декана Фило-
лошког факултета, да се, на наговор генерала Николе Љубичића
на састанку председништва ЦК Србије, повинује “оправданим
захтевима друга Андропова”, као и “смрт Јурија Андропова која
је брзо уследила” (Милошевић 2006: 7).
Као засебно поглавље унутар области Милошевићеве (кри-
тичке) политичке филозофије, које је у блиској вези с његовом
марксистичком, а потом демократско-либералном идеолошком
опредељеношћу и интелектуалном присутношћу на српској кул-
турној и политичкој сцени, издваја се оно у које спадају књиге
полемичких написа: Марксизам и језуитизам (1985, 1986, 1990)
и Полемике (1990), као и многи текстови публицистичког и по-
лемичког карактера, од којих је само један део сабран у књигама:
Лице и наличје (2003), Одабрани текстови академика Николе
Милошевића и академика Косте Чавошког (2005), Политички
споменар: од Броза до ДОС-а (2006) и Записи о лажним демо-
кратама: одабрани огледи Николе Милошевића (2007).
_________________________
2) Поједине књиге руских религијских филозофа појавиле су се
у преводу на српски језик још почетком двадесетих година 20.
века (Гајић 1995: 170) – посебно је значајан превод монографије
Зењковског Руски мислиоци и Европа (1923) – а свакако да је
присуство руске религијске филозофије између два светска рата
било познато и захваљујући доласку руских емиграната који су
између 1928. и 1937. били окупљени око часописа Руски архив. Осим
њих, од Милошевићевих претходника свакако ваља навести Душана
Стојановића и Јустина Поповића, који су се руским религијским
мислиоцима бавили у периоду Краљевине Југославије: Душан
Стојановић је 1932. “објавио запажену књигу Руски философски
проблеми”, с обимним прегледом “идеја руских мислилаца 19. и
почетка 20. века, од Хомјакова до Флоренског”, док је Јустин
Поповић 1927. објавио књигу – заправо своју докторску дисертацију
– “посвећену философији и религији Достојевског, а 1940. године
већу књигу под насловом Достојевски о Европи и словенству, знатно
продубљенији преглед идеја и ликова Достојевског, као и тумачење
појединих проблема историјског развоја Русије и Европе у светлу
идеја руских мислилаца и пре свега Достојевског” (Ђорђевић
2008: 261–262). Не треба заборавити ни на Петра Митропана
који је 1981. сачинио избор текстова, превео их и коментарисао у
књизи Достојевски у светлу руске критике, као ни на дисертацију
Димитрија Калезића Руска философија свејединства (1983). Никола
Милошевић је, у сваком случају, “настављач”, али и много више од
тога, некадашње рецепције руске религијске филозофије између
Првог и Другог светског рата у српкој култури.