Увод у теоријско дело
Николе Милошевића

с тим ваља подсетити – што је Жарко Требјешанин и учинио –
да се распон Милошевићеве мисли – сагледан у светлу његових
иновативних књижевнокритичких и филозофских продора –
протезао од –
[...] релативно уске тезе о “алибију” писца [...] [из Антро-
полошких есеја] до модела теоријске рационализације и једног
заокруженог погледа на свет, до филозофије диференције, као
и до хеуристички плодотворног методолошког оруђа којим се
могу успешно одгонетати прастаре загонетке као што су: тајна
уметничке вредности књижевних дела, ваљаности научне
теорије, проблеми људске природе, слободне воље и смисла
живота (Требјешанин 2007: 10).

На основу претходних увида у херменеутичку (Ломпар, Попов)
и дисциплинарну (Марић, Пејчић) систематизацију, увида у
Милошевићева “херменеутичка језгра” и “средишње проблеме”,
као и у распон његових иновација, чини се да је Марићев први
предлог – но који ваља проширити једним чланом – најпогоднији
за свеобухватну систематизацију Милошевићевог стваралаштва,
која би, тако, садржавала Милошевићеву: 1) књижевнотеоријску
мисао; 2) филозофску мисао; 3) књижевноуметничко ствара-
лаштво.

1. Књижевнотеоријска мисао Николе Милошевића
Књижевнотеоријску мисао Николе Милошевића, која непреста-
но гравитира ка филозофији, ваљало би најпре, колико је то
могуће, одредити у контексту књижевнокритичких и књижевно-
теоријских истраживања у ужем смислу.

1) Књижевнокритичка мисао
Посреди је област Милошевићевих херменеутичких понирања у
књижевне и, у ређем случају, друге врсте уметничких “текстова”,
попут сликарства или филма. Његове интерпретације, поготово
кад је реч о делима светске књижевности, теоријског су карактера
и изведене су из специфичне антрополошко-психолошке перс-
пективе. Међутим, у највећем броју случајева интерпретација
књижевног или неког другог уметничког текста представља,
заправо, средство испољавања Милошевићевих филозофских
интересовања, која увиру у проблеме епистемологије. С обзи-
ром на то да, судећи према наслову његове прве књиге, зани-
мање за антропологију или, једноставно, човека као таквог,
представља извор његове мисли, онда, судећи према наслову
његове последње теоријске књиге, занимање за истину и илузију,
односно гносеолошке и епистемолошке проблеме, представља,
у релативно дугом трајању једног професионалног века, исход
те мисли. Да је код Николе Милошевића књижевност увек
ancilla philosophiae, види се на основу његових продора у дела
Достојевског и Камија, којима се највише бавио и којима је испрва
требало да буде посвећена његова докторска дисертација, као и
других значајних писаца светске (Толстој, Гончаров, Стриндберг,
Флобер, Фокнер, Сартр...) и, у мањој мери, српске књижевности
(Црњански, Андрић, Настасијевић...). Кад год говори о неком
књижевном делу, Никола Милошевић настоји да укаже на виши
и апстрактнији смисао постојања тог дела, на истину или илузију
тог постојања: код њега књижевност увек искорачује из себе саме.
Као примере таквих књижевнокритичких и књижевнопоетич-
ких интерпретација, но који су увек књижевнотеоријски пот-
крепљени, ваља указати на студије и огледе из следећих књига:
Антрополошки есеји (1964, 1978, 1990, 2007), Негативан јунак (1965,
1990), Роман Милоша Црњанског: проблем универзалног исказа
(1970, 1988), делимично Идеологија, психологија и стваралаштво
(1972, 1984, 1990), Андрић и Крлежа као антиподи (1974, 1976), Зи-
даница на песку: књижевност и метафизика (1978). Том низу
припада и Књижевност и метафизика: зиданица на песку II (1996),
иако она није Милошевићева ауторска, већ приређена књига.

2) Књижевнотеоријска мисао у ужем смислу
Овој области припадају Милошевићева херменеутичка залажења
у текстове књижевнотеоријског карактера, од Платона и Аристо-
тела па до њему тада савремених структуралиста и постструк-
туралиста, која су обједињена у књигама Идеологија, психологија
и стваралаштво (1978), Филозофија структурализма (1980) и
Осам предавања: античке поетике – Аристотел (2000). Будући
да је Никола Милошевић био “редовни професор по позиву за
предмет Теорија књижевности” (Марић 2009: 148), где је, између
осталог, држао течајеве “Књижевнотеоријска мисао двадесетог
века” и “Књижевне теорије Платона и Аристотела”, и да је могао,
само да је живео у другом културном миљеу, да постане значајно
име књижевне теорије у европском или светском контексту,
огледи и студије из наречених књига представљају његово уздарје
властитом професионалном бављењу, игром случаја на Катедри
за књижевност, но не и сопственом позиву, које би се, наводно,
у пуној мери остварило на Катедри за филозофију тадашњег
Филозофског факултета. Но, да се Никола Милошевић запослио
тамо где је желео, питање је да ли би његово име у историји српске
науке о књижевности, односно у историји српске филозофије, на
подједнако важан начин остало забележено. Јер, жеље неретко
одвлаче човека од пута којим га промисао, у који Никола
Милошевић није веровао, води.

2. Филозофска мисао Николе Милошевића
И кад су посреди књижевнокритичке рефлексије и књижевно-
теоријска разматрања у ужем смислу, она су у опусу Николе
Милошевића само део ширих филозофских интересовања. Реч
је о магистралном току који, почев од Антрополошких есеја, с
филозофски обојеном књижевнотеоријском мишљу, обухвата раз-
личита теоријска, филозофска, идеолошка, историјска и исто-
риозофска интересовања. Филозофија диференције је summa
summarum тог тока. Како је сам Никола Милошевић нагласио у
својој последњој теоријској књизи Истина и илузија (2001), зачетак
његовог филозофског становишта “може се наћи” већ у његовом
“првом раду написаном у време када [...] [је] имао 26 година и
објављеном под насловом “Филозофија и неуроза у Забелешкама
из подземља”, док су се –
[к]онтуре те теоријске оптике почеле [...] видљивије оцртавати
у завршном тексту [...] Антрополошких есеја, да би затим
поменута оптика све више добијала свој духовни лик у књи-
гама Психологија знања [1989, 1990], Филозофија и психологија
[оглед из диференцијалне филозофије (1997)], Царство Божје
на земљи [филозофија диференције (1998)] и Има ли историја
смисла? [1998, 2000] (Милошевић 2001: 253).

Сврха Милошевићеве теоријске оптике је у конституисању
психологије знања као – наравно не у апсолутном смислу – нове и
аутентичне филозофске дисциплине. Међутим, конституисањем
психологије знања његова теоријска оптика није изгубила сврху,
јер се књигом Има ли историја смисла? (1998) Милошевићу
отворио поглед “и за подручје филозофије историје, а [...] с књи-
гом Истина и илузија (2001), за космичке и уопште онтолошке
теме” (Милошевић 2001: 257).
Сумирајући развој своје теоријске оптике, Никола Милошевић
је намерно прескочио да наведе једну од кључних књига, до-
душе књижевнотеоријског карактера у ужем смислу, која је
отворила пут Психологији знања (1989): у питању је Идеологија,
психологија и стваралаштво (1972). Могућ, иако непотпун разлог
тог изостављања је што – како је већ примећено –
[...] Антрополошки есеји и Идеологија, психологија и ства-
ралаштво припадају, према сугестијама самог Милошевића,
оној фази његовог мисаоног развоја коју бисмо могли назвати
строго меланхоличном, а да Царство божје на земљи, заједно
с Филозофијом и психологијом и Има ли историја смисла, већ
представљају ону фазу коју је сам Милошевић означио као
фазу филозофије диференције (Тимченко 2009: 177).

Без обзира на то, не постоји никакав јасан теоријски рез на
основу ког би се закључило да психологија знања или, касније,
филозофија диференције немају додирних тачака с оним раним
књигама у којима је меланхолија била и више него присутна:
могло би се, штавише, рећи да је у потоњим књигама она постала
само вештије прикривена.
Области интересовања Милошевићеве филозофске мисли
могле би се, условно, поделити у пет подтематских група:

1) Филозофија диференције
У питању је најзначајнија област Милошевићеве књижевнотео-
ријске и филозофске мисли, о којој је у метакритици већ доста
писано, а која је усредсређена на гносеолошке и епистемолошке