Господари језика

Посебно ме је орасположио овај последњи пример босанског
језика исписаног арапским писмом!? Па Турци су још за Ататурка,
1928. године напустили то писмо и прешли на латиницу! Одакле
сад, у 21. веку арапско писмо на Баш Чаршији? Морам да признам
додуше да нигде нисам наишао на званичне босанске изворе ис-
писане арапским писмом нити сам још негде наишао на озбиљну
тврдњу да се босански служи са два писма.
С друге стране, Википедија (http://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian
_language), врхунски ауторитет (псеудо)интелектуалне елите да-
нашњице тврди да се босански говори у следећим земљама: БиХ,
Србија, Црна Гора, Хрватска и Косово! Википедија нас даље ин-
формише како је српски језик званични језик у Србији, БиХ, Црној
Гори (64% становништва каже Википедија), на Атосу (Грчка), у
Хрватској, Македонији и Румунији (у ове последње три земље је
само регионални језик додуше).
Када сам прочитао ова прва два објашњења Википидије, са зеб-
њом у срцу сам приступио трећем примеру, хрватском! Википе-
дија за овај језик тврди да се говори у Хрватској, БиХ, Војводини
(тога сам се и плашио), Црној Гори и неким другим земљама.
Војвођанског језика у Википидији нема али наравно има црно-
горског за који се тврди да је готово идентичан српско-хрватском
и да се говори у Црној Гори!
Морам да неупућеном читаоцу скренем пажњу на следеће. Ви-
кипидију пишу добровољци а не нека мање или више угледна
установа. Дакле, веродостојност навода овог извора није прове-
рена нити званично потврђена. Проблем са овим извором инфор-
мација је што је он на интернету, одмах доступан, свима и бес-
платно. Значи утицај који овакав медиј има и то нарочито међу
млађим генерацијама је пресудан. За многе је Википедија једно-
ставно Библија!
Дакле, као што смо видели из ових примера стварност (па и
судбина) језика је одређена мноштвом нелингвистичких па често
и потпуно арбитрарних критеријума и бизарних околности. Како
онда, у тим условима, успоставити правилан, искрен и духовно бре-
менит однос са сопственим језиком? Тим пре ако је тај језик рела-
тивно мали и под страховитим ванјезичким притисцима.
Поред своје социолошке  (споразумевање), језик има и фило-
зофску па и псилохошку димензију и функцију. Управо је ова пос-
ледња предмет нашег највећег занимања: ко сам, одакле сам и
куда идем. Баците каменчић у бунар па се налактите на ивицу зи-
да да посматрате и бројите кругове који се рађају, у хладној, про-
буђеној води у дубини и даљини.
Jезик је неодвојив од идентитета, од склопа колективнх вред-
ности и памћења која карактеришу одређену групу или народ.
Кајмак није butter и не може бити, уранак није wake up нити ће би-
ло који алхемијски процес шљивовицу преточити у plum brandy!
У данашњем веку масовних комуникација и транспорта све
је више људи који говоре и по неколико језика. Ова се појава зове
би или мулти-лингвализам и не постоје озбиљни развојни про-
блеми за њу везани. Напротив, многи психолози сматрају да деца
која одрастају на два или више језика имају више могућности за
правилан и успешан развој.
Међутим, од свих језика које говорите и које ће те прогово-
рити само вас један везује за све нас који настањујемо духовни
простор ових редова исписаних на српском језику и ћириличним
писмом. Исто тако, мимо географског пресека, постоји и времен-
ски пресек тог духовног простора у коме обитавају свети Сава
и монахиња Jефимија, Доситеј Обрадовић и Никола Тесла, Иво
Андрић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић и дуга једна ко-
лона наших предака који су вековима крстарили Балканом и све-
том у потрази за огњиштем и миром.
Каже мени једна бака пре неки дан овако: – Имам ти ја сине
три унука, Лазара, Алека и Марка имају 20, 10 и 2 године. Сви се
родили по разним иностранствима, како који. Путујем ти ја са
њима за Београд кад оно на аеродрому једно дете има шпански,
једно новозеландски а најмлађи има енглески пасош а ја богами
наш, српски! Jадна сам ти ја, мислим се, да нас неко овакве зауста-
ви… сва срећа те деца знају српски па бар можемо да се спора-
зумемо како ваља. Знаш већ, има ти данас деце по иностранству
која наш језик и не говоре!
Jа бих то прокоментарисао овако: Људе добре воље и бистрих
мисли језик може само да спаја а никако да раздваја.
Овај наш пролог је замишљен као увод у серију есеја и прича
о језику и стварности, о нама свима у овом и другим језицима и у
овој и оваквој стварности. Намера ми је да заједничким снагама
формулишемо сплет дубоких, бременитих питања па да се онда
сами, свако за себе, загледамо у онај бунар са почетка ове приче да
ишчитамо оне тамне, правилне кругове како бисмо боље разуме-
ли и себе и друге око себе.
Као основни метод нашег истраживачког подухвата предла-
жем најједноставнији могући којим се, за дивно чудо, иначе врло
мало служимо: компаративни. Дакле, у наредним бројевима Људи
ћемо посетити разне земље и лингвистичке ситуације како бисмо
видели који и какви проблеми муче или су мучили друге и како
су их они решили и да ли су их уопште решавали и решили. Са
тог путовања ћемо се вратити мудрији, ја се надам, и са јаснијом
спознајом куда нам је поћи.

* * *
Када је отпочео југословенски грађански рат (91.), медији су били
преплављени причама којима је задатак био да подвуку разлике
међу нашим народима и да укажу на разлоге (у оквирима своје иде-
олошко-политичке провенинције) због којих ми више не треба да
живимо заједно или барем не овако и не заједно. Делило се све па
и језик који је прсо у парампарчад: босански, хрватски и српски.