Господари језика

Jа сам по струци италијаниста тако да ми је италијанска језичка
(и идеолошко-политичка) ситуација позната. Чудио сам се тада и
питао како то да се ми распадамо услед разлика (језичких на при-
мер) када је код нас језичка ситуација пуно монолитнија него у Ита-
лији а италијанска чизма стоји усред Медитерана и није јој ништа.
Италијански језик води порекло од тосканског језика 13.-14.
века када су велики тоскански писци Данте, Петрарка и Бокачо
решили да своја најзначајнија дела напишу на народном језику
(volgarе). Тадашњи је обичај налагао да се учена дела пишу на
латинском а ови велики умови су прекршили тај обичај јер су
желели да комуницирају са обичним људима који нису читали
латински, како у Тоскани тако на читавом полуострву.
Неколико векова касније, у време уједињења Италије 1861. го-
дине само око 5 посто Италијана је говорило тај заједнички, ита-
лијански језик. После Другог светског рата око педесет посто
Италијана је говорило италијански. А којим су се језиком спора-
зумевало оних других педесет посто? Разним другим језицима
који се из политичко-лингвистичких разлога називају дијалек-
тима. Сицилијанац и Венецијанац се могу разумети само уколи-
ко говоре на италијанском. Уколико би започели разговор сваки
на свом дијалекту тај би се разговор брзо и окончао јер се не би
разумели. И то није случај само за ова два географски удаљена
дела Италије. Слично би прошли и Римљанин и Наполитанац,
Миланез и Торинез и тако даље и тако даље.
Да сад овде резимирамо италијанску језичку стварност: да-
нас готово сви Италијани говоре италијански (захваљујући оба-
везној школи, служењу војног рока далеко од куће, медијима ма-
совних комуникација…) и сопствени дијалекат. Италијански је-
зик користе углавном на послу и јавном животу док дијалекат ко-
ристе за комуникацију у ужем кругу породице. Дакле, као и ми
сви који живимо у иностранству.
Италија је административно подељена на двадесет регија (нпр.
Ломбардија, Пијемонт, Лацио, Сицилија, Венето…) и у свакој од
тих регија се говори неколико дијалеката.
У чему је разлика између језика и дијалекта? На ово питање
бојим се да није лако дати одговор јер критеријуми на основу
којих се врши ова дистинкција су пре свега политичке а не лин-
гвистичке природе и утолико је наш интерес за ово питање већи.
Предлажем да се усредсредимо на једну од двадесет регија и
нека то буде Сардинија. Поред тога што је регија, Сардинија је
острво на сред Медитерана са скоро два милиона становника и
има свој званично признати језик (значи није дијалекат већ језик).
Одлично, то значи да они говоре италијански и сардски, закључи-
ће неки. Па зар је могуће да је то баш тако, упитаће се други.
Предлажем стога да прочитамо есеј који следи и који је на-
писао професор Франко Манаи са Универзитета у Окланду на
Новом Зеланду. Мислим да ће нам помоћи да разумемо комплек-
сну природу језичких питања која су неодвојива од оних исто-
ријских, културних, социолошких, политичких, идеолошких и
многих других па ћемо потом моћи да повучемо паралелу са
нашом историјском, политичком па и језичком ситуацијом.