Уморна цивилизација

цом НАТО-а, сручи 1999. године око 9 тона нуклеарног отпада (по
српским изворима око 15 тона) користећи пројектиле са осирома-
шеним уранијумом, а делом и плутонијумом. О каквом је односу
снага реч довољно је рећи да је НАТО располагао са око 600 пута
већом снагом од југословенске армије. Посвећеници културе гено-
цида управо су зато обасули свет о измишљеним српским злочи-
нима док су спремали своје јавно мнење за бомбардовање реакто-
ра у Винчи (украј Београда). Према писању десничарског Фигароа,
разлог за своју одлуку савезници су пронашли у српском правље-
њу ”сиротињске атомске бомбе“ (?!).
Разумљиво, морбидни србофобични план није тиме био ис-
пуњен до краја, требало је изазвати катастрофу невиђених разме-
ра пошто су ”Срби на нивоу звери“ (према писању Њујорк тајмса
још 1993). Зато се приступило детаљном упражњавању културе
геноцида. Прво је НАТО ударио по Републици Српској (5-11. сеп-
тембар 1995) испаливши из својих авиона 5.800 пројектила са оси-
ромашеним уранијумом. Потом је дипломатском иницијативом
САД, према сведочењу бившег премијера Аустралије Фрејзера
(Malcolm Fraser), уследила преговарачка фарса у Рамбујеу, која је
”показала да је њена сврха изналажење изговора за рат“. И рат је,
према педантним и морбидним плановима НАТО империје, по-
чео 24. марта наопаке 1999.године и трајао 78 дана.
Агресијом против Срба НАТО хунта није следила само пример
правне изопачености (акт међународног тероризма), већ и војне
изопачености (почињен геноцид). Бомбардовањем панчевачке
индустрије (надомак Београда) НАТО је планирао да казни Србе
изазваном концентрацијом диоксида сумпора, диоксида азота и
угљен-моноксида.
Прецизније, из нафтно-хемијског комплекса (Рафинерија, Азо-
тара и Петрохемија) изливено је у земљу и отпадне воде 8 тона
живе, 250 тона течног амонијака, 80.000 тона нафтних деривата,
а запаљено и испарило око 100.000 тона разних хемијских једи-
њења. Према истраживањима Винка Ђурића, у Новом Саду се
”око 74.000 тона сирове нафте нашло у подземним водама“; у
Крагујевцу је ”посебно гађан део полигона Фарбара“, па је разли-
вено ”више од 2.5 тоне трансформаторског уља“ (чије супстанце
угрожавају имуни, живчани и репродукциони систем); у Краље-
ву су гађана ”складишта са дизел-горивом“, док су у Новом Бео-
граду разорени резервоари са керозином и нафтним дериватима.
”У ракетном удару изливено је или сагорело 2.000 тона керозина,
1.650 тона моторног уља и између пет и шест тона пиралена“.
Евроатлантски милитантни лоби (НАТО), заговорник блази-
раног хуманизма, за напад на III Југославију (односно рат про-
тив Срба), стационирао је у Албанији 15.000 војника (од тога 2.000
из Западне Европе), а 16.500 војника је било стационирано у Ма-
кедонији. Изузев људских жртава, представници ултимативне
демократије уништили су 190 школа, 20 болница и 60 мостова.
О том ритуалном и расистичком презиру, о геноцидној намери с
предумишљајем најупутније говоре сведочанства као сто је ово:
”Још у време почетка кампање бомбардовања виђао сам српске
фабрике које су биле потпуно уништене, мада се њихова произ-
водња тицала искључиво цивила. Операције НАТО-а нису биле
управљене једино против српских војника, већ и против српског
народа. Стамбене зграде, болнице, чак и избеглички кампови ни-
су били поштеђени“ (Malcolm Fraser).
Према програму америчке политичке школе, НАТО је против
Срба користио 1.036 авиона, 35 бродова различитих типова, 157
тенкова, 350 транспортера, 84 артиљеријска оруђа, 46 хеликопте-
ра, 19 ратних бродова и 3 подморнице. Према НАТО изворима,
током ове агресије удружених учесника у злочиначком подухвату
извршено је 18.000 полетања борбене авијације; западни медији
бележе 25.200 борбених летова, а српски 36.219. Истом прили-
ком, хуманисти ултимативне демократије лансирали су око 1.000
крстарећих ракета.

* * *
Однос према Србији и Србима представља парадигму уморне
цивилизације, која је остала зависник логорског двадесетог века.
Делимично су измењени секуларизовани посвећеници злоћудне
осовине, центар тријумфалне конквисте није више на Старом,
већ на Новом континенту (па су глобалисти заменили национал-
социјалисте), али актери, који демократију следе као хуманисту с
бичем, нимало нису изменили језик. Генерал Весли Кларк: ”Ми
ћемо систематски и прогресивно нападати, ометати, деградирати,
рушити и коначно уништити његове снаге (реч је о Милошевићу –
прим. аутора), њихове објекте (реч је о болницама, телевизијским
станицама, пијацама, путничким возовима, цивилним станиш-
тима – прим. аутора) и подршку“. Чак је и политичку наду носило
слично осећање: ”До следећег пролећа, Срби ће јести из наше руке“
(Мадлен Олбрајт).
Да би остварили амерички сан о доктринарном либерализму,
услужни лакеји су позивали у помоћ културолошки популизам,
слободно исповедање различитости (дабоме, пресликане у потпу-
ности из праксе земље – усрећитеља) и право уживања у намет-
нутој идеологији. У том смислу изграђивана је и слика о светој си-
ли, којој се не само требало добровољно покоравати, већ је и во-
лети. На то божанство нико није имао право избора, оно се само
откривало свету да га усрећи, али макар није крило силу, нити име
(НАТО), које ће се попут мантре помињати на све четири стране
света. Упућен у својства овог војног божанства, дефиницију НАТО
фаланге је најтачније дао Хенри Кисинџер. Описујући агресију
против Срба за Њусвик (Newsweek, 31. мај 1999) он истиче, између
осталог, да се НАТО трансформише у ”институцију спремну да
своје вредности намеће силом“.
У периоду медиокритетског измештања добара (остатке фран-
цуских замака оштећених у ратним акцијама током Другог свет-
ског рата Американци су депортовали у своју земљу), у време рата