Уморна цивилизација

војни значај. А потом су нацисти (14. маја 1940.), посвећени истој
идеји, засули Ротердам са 97 тона бомби.
Ничеов свет ”смрти Бога“ учинио је и корак даље: поништио
ограничење допуштености на штету корисности (в. 1Кор. 10,23).
Привлачност деструкције главна је одлика цивилизације у којој
човек сме да учини шта је наумио. И заиста, бомбардер са смрто-
носним товаром (”чији резултат превазилази сва очекивања“, ка-
ко је гласила шифрована порука Труману на конференцији у
Потсдаму), био је спреман да потврди човекобожну моћ. Шестог
августа 1945. прва америчка атомска бомба (носила је назив „Ма-
лишан“) бачена је на  Хирошиму, град и луку у Јапану. Темпера-
тура у епицентру износила је 6.000 степени. У овој демонстра-
цији свемоћи 85.000 становника је спржено, 14.000 нестало, а нак-
надно још 20.000 помрло од последица радиоактивног зрачења.
Три дана касније злочин се поновио: 9. августа 1945. друга атом-
ска бомба (носила је назив ”Дебељко“) сручила се на Нагасаки,
јапанску трговачку и ратну луку. Погинуло је 36.000 становника,
а рањено 40.000. У тренутку експлозије било је пору-шено 1.326
зграда, а у пожару после експлозије изгорело још 18.408.

* * *
Манифестација ”поновног рођења“ у неспутаној слободи и саб-
ласни хуманизам дефинитивно су финализовали успостављену
идеологију грађанске врлине. У ствари, нова догма се рађала на
развалинама горчине и пепела, па се постхитлеровска цивилиза-
ција претварала у ”социјалну патологију нашег времена“ (Jessica
Gress-Wright). Тачније, патологија постхришћанског и постхума-
нистичког идеала јавила се свету као синоним грађанске етике.
Истовремено, у Америци је обновљен спор између Исуса вере и
Исуса историје, не би ли се секуларна благодат потврдила мношт-
вом секташких заједница и вером у квазимистичне грађанске
култове. Напросто, ”на чувеној пијаци идеја, где су све идеје рав-
ноправне и где не сме бити никаквих процена, а самим тим ни
вредности, неке идеје су једноставно искључене (попут хришћан-
ске философије живота) и тешко онима који се за њих залажу“
(Page Smith).
Повратак аутентичном хришћанству (на шта је некада пози-
вао и Еразмо Ротердамски, ”противник корупције у Римској црк-
ви и сујеверја“) Запад је давно напустио у име цивилизацијске
површности. Али, тек је у савремености социјалног дарвинизма,
откривши страст политике као  fundus animæ,  хуманизам заме-
нио просвећеним империјализмом. Последично, новоизабрани-
штво се родило на Новом континенту.
Американци су културни секуларизам покушали да утопе у
ново хришћанство, да помире ”амерички сан“ и веру у Америку
као преображено изабраништво. Без изворно-хришћанске етике,
ново хришћанство је постало параван за ауторитарну демокра-
тију, која је проповедала о Американцима као изабраном, завет-
ном народу. Дабоме, земља у којој живи изабрани народ је ”нови
рај“, у коме напредак успоставља доброту, а предузетништво
савест. Уверен у индивидуални и колективни месијанизам, Џорџ
Буш Старији је 1992. године, urbi et orbi, разгласио да су ”Амери-
канци добар народ“, што је вероватно друге, ако не сврставало у
нижу, лошу категорију народа, онда барем  упућивало на једини
примерени путоказ. Истозначно, Америка се представља за нови
Ханан, за шта треба захвалити исправној политици, односно,
економској користи.
Али, амерички месијанизам се није задовољио једино про-
пагирањем посебништва, већ је покушао да друштвени поредак
(демократију) успостави као нову религију. Света америчка де-
мократија је, отуда, форсирала идеју ”Новог доба“ као окултне
појаве, слободног сексуалног ”животног стила“ као магијску прив-
лачност, људска права као свету тајну, а универзални, милитантни
политички интервенционизам као обредну радњу зарад одбране
од силе зла. Тако је Америка почела да препознаје непријатеље
свуда и у свима који су одбили да потчине своје интересе аме-
ричким националним интересима (Сирија, Иран, Кореја), док је у
свом одгајалишту – како би придобијала јавно мнење – форсира-
ла политички популизам, потхрањиван магијом и сексом. Допри-
нос степену институционализовања нових вредности дали су
универзитети, индустрија и медији.
Разумљиво, америчка пропаганда новог доба, новог човека и
новог поретка није успевала у намери да свет усвоји нови меси-
јанизам за општеприхватљиво начело. Штавише, критичари секу-
ларизоване демократије, селективне правдољубивости и похлеп-
не магије показивали су да просвећени апсолутизам месијанске
нације нема ништа заједничко са хришћанством. Са друге стране,
то је и разлог што су ново хришћанство америчког либералног ка-
питализма критичари сасвим оправдано, и јасно, могли да пре-
познају као неопаганизам.
Био је то одлучан знак да квазихришћанска, евроатлантска
деспотија посвети посебну пажњу медијима, претварајући их у
нове култне центре. Информативни центри наликују седиштима
митраизмичких ритуала (Митра је ратник који ће уништити све
демоне, а призива се као Sol invictus – уз помоћ одабраних отаца,
Patres Sacrorum), или Јупитеровим светилиштима (пошто је само
једно врховно божанство, Iuppiter Optimus Maximus, које доноси
победу – Iuppiter Victor).
Средства информисања су претворена у средства обмане:
Американци су се тог начела фалсификоване демократије држа-
ли и у Заливском рату (монтирана прича о угрожавању Кувајта),
и у рату против Срба (монтирана прича о угрожености Шипта-
ра), или Ирачана (монтирана прича о оружју за масовно униш-
тење). Несумњиво, медијска сатанизација је најновији изум аме-
ричке културе геноцида, и то је једини разлог што су медији по-
стали привилеговане, контролисане и усмераване институције.
Прецизније, ”медији доиста располажу силом“, јер организују вир-
туелну стварност ”као стварност у нашим главама“ (Peter Sloterdijk).