Уморна цивилизација

Да би се савршенство остварило на Земљи, потребан је народ,
и то изабран народ који ће после свих цивилизацијских грешака
бити у стању да испуни наде човечанства. Очито, секуларизова-
ни посвећеници нису у одступању од Христових таблица живота
уочавали кључни проблем суноврата глобалне хришћанске зајед-
нице, већ су, напротив, у хришћанству препознавали препреку за
остварење ”новог раја“.
Амерички експеримент се на тај начин свео на реформисање
хришћанства у оквире секташког мистицизма, односно слободе да
свако по свом религијском осећању гради верску заједницу. Аме-
ричка масонска школа истиче да Свемогући живи у срцу сваког и
”људе треба подстицати да се помире са Богом“. У таквом, сектама
разуђеном и искључивом, друштву постигнуто је,  према Шеферу,
”релативизовање свих вероисповести“ (Frank Schaeffer), па се тво-
рац прихватљивог хришћанства преселио из цркве у политику и
економију. И више од тога: католичко-протестантска заједница,
реформисана секуларизмом, удружила се са просвећеним секта-
шима у пропагирању америчке наддржаве чије се изабраништво,
без обзира на могуће падове, никако не може довести у питање.
У самозаљубљеном кључу треба разумети и месијански опти-
мизам Била Клинтона на инаугурацији за председника 1993.го-
дине (”Све што у Америци није у реду може излечити онај део
Америке са којим је све у реду“). По свему судећи, свој месијански
оптимизам Бил Клинтон гради на енергији која му је пренета уз
помоћ ”Џеферсонове Библије“, ”на којој се заклињу новоизабрани
амерички председници“ (Предраг Самарџић). Чињеница да се ова
ауторска Библија, то јест књига Томаса Џеферсона под насловом:
”The Life and Morals of Jesus of Nazareth“, чува у Великој масонској
ложи у Вашингтону, треба ваљда да нас непобитно утврди у зна-
њу и истини.
За ново, прихватљиво хришћанство у Америци је најзаслуж-
нији ”Језус семинар“. Његови оснивачи (1985), чланови и следбе-
ници су се заиста трудили да нам обелодане истину о ”реалном
Исусу“. Основни задатак ове групе је да деструира цркву уз помоћ
Фанковог и Хуверовог дела под називом ”Пет јеванђеља“  (Robert W.
Funk – Roy W. Hoover: ”The Five Gospels: the Search for the Authentic
Words of Jesus“), иако је свети Кипријан Александријски још 251.
године, упозоравао интерпретаторе библијског текста овим
речима: ”Коме Црква није мајка, Бог му није отац“.
Амерички зналци реконструкције Библије сачинили су и нове
преводе јеванђеља (прикључујући им и ”Томино јеванђеље“) не
би ли се тако приближили више историјском, а мање Исусу ве-
ре. Према њиховом убеђењу, по таквом учинку су ови преводи
вреднији од црквених, а притом ближи стварној историјској исти-
ни. Њихов напор најилустративније сведочи 41. стих из Прве главе
Јеванђеља по Марку, који према Језус-зналцима треба да гласи:
”У реду, очисти се“. Тиме је одбрањена историјска истина, пошто
је молби губавца да му се смилује (”ако хоћеш, можеш ме очи-
стити“) Христос одговорио речима (пружајући му руку): ”Хоћу,
очисти се“. Исто тако, у име реконструисане истине, Језус-зналци
ће оптужити апостола Павла за ”дисторзију Христовог покрета“,
јер овај није ни ”познавао историјског Исуса“.
Разумљиво, немајући потребу да тумачење сведу, на пример, на
коментарисање о скривеном Богу (Deus absconditus), или о језику
душе, који Тома Аквински разуме као истину одговарања/одгла-
са, односно подударања предмета и ума (veritas est adaequatio rei
et intellectus) – Језуит-семинаристи се искључиво баве ”Томиним
јеванђељем“, пошто четири канонска јеванђеља не преносе истину.
Уствари, овај култни амерички центар за „истину о хришћанству“
(па је, према томе, Библија ”Језус-семинара“ управо књига ”Пет
јеванђеља“) узима ”Томино јеванђеље“ за парадигму истине, иако
је оно настало после писања четири канонска јеванђеља, а до нас
је дошло преко коптског преписа из IV века.
Амерички секташки месијанизам је успешно спровео ”рела-
тивизовање свих вероисповести“ једино из разлога стварања аме-
ричког хришћанства. Тако је и настао клон Језус-семинариста и
директно пресељен у америчку политичку праксу која нема ни-
чег заједничког са таблицама живота Исуса Христоса. Зар у дана-
шњем свету, запитајмо се, политика није успела да постане пре-
моћна друштвена доктрина, ослобођена сваке врлине, па и пра-
ведности у име виртуелне нове стварности?
Беспризорна профитократија и лупешка банкократија, обе ди-
риговане, успоставиле су врлину ”предрасуда о части“. Постојећи
свет је, према утопији западног постхришћанског хегемона, тре-
бало перманентно реформисати. Нада у прогрес постала је мантра
нове догме која је сва начела моралне философије гурнула у сенку.
Политички лицемер је у слободу уписивао јецаје (од Вијетнама
до Ирака), у мир хуманитарни рат (од Никарагве до Србије), а у
демократију милитантни хуманизам (од Чилеа до Сомалије). Тач-
није, ”друштво није проширило индивидуалне слободе, већ своју
контролу над индивидуом“ (Херберт Маркузе).

* * *
Амерички тријумфализам је у безброј случајева показао да, упо-
добљавајући се социјалном дарвинизму, своју искључивост ду-
гује секташком погледу на свет и реализованом хришћанству без
Христа. Презир према другом животу, као светости божанског
дара, није само пробудио неоколонијални политички апетит, него
и прврженост расистичкој култури. Зато није случајно што је си-
туациона подударност део америчке политичке магије. Наиме,
нацистичким снагама које су 1941. године бомбардовале Београд
командовао је фледмаршал Кеселринг (Kesselring), док су 1999. не-
мачке тајне службе, задужене за милитантну логистику и припре-
му савезничке НАТО операције против Срба, повериле команду
његовом сину, Рајнеру Кеселрингу. Америчка НАТО фaланга је
још једном показала ком узору указује своје дивљење.
Тако је једино могуће објаснити америчку србофобију и потре-
бу да на малобројан народ, који није био у рату ни са једном члани-