Уморна цивилизација

У овом документу из децембра 2002.године, који краси аме-
ричка политичка школа са девизом ”ко није са нама тај је против
нас“, Србији се даје јасно до знања и њен статус и услови опстајања
у ери дириговане демократије. Наиме, сви на Балкану (иако се
докуменат тиче судбине Србије, односно ”Косова“), укључујући
и политичке елите, војску, вође јавног мнења и најширу јавност,
морају признати и прихватити да будућност лежи у Европи. Ко
то схвати биће подржан. Ко не схвати биће маргинализован. Па
ипак, остаје питање: шта ће Србија у Европи којој су Американци
дали у налог да је ”трајно искључи из европског развоја“?
Коначно, 7. септембра 2006. влада Републике Србије и САД су
потписале Споразум о заштити статуса и приступу и коришћењу
америчке војне инфраструктуре на територији Србије. Да овај акт
у свему Србију третира као амерички протекторат очигледно је
из сваког од 14 чланова Споразума, иако се у преамбули истичу
жеље ”за унапређивање сарадње“ и ”поштовање суверенитета“
Србије и ”Повеље УН“. Споразум предвиђа да оружане снаге САД,
особље САД и партнери САД „имају право на слободу кретања
у Републици Србији“, могу да ”улазе и да напуштају Републику
Србију са личним документима издатим од САД“ (члан 4). Толико
о америчкој обавези ”да поштује законе, прописе и обичаје Репу-
блике Србије“ и потписаној обавези ”да се не мешају у унутрашње
ствари“ српске државе (члан 3).
У овој фарси од споразума између равноправних партнера,
Американци су обезбедили право да њихове оружане снаге, пло-
вила и ваздухоплови буду ”изузети од поступака инспекције, до-
звола и других ограничења“. Разумљиво, како сведочи члан 10,
”Србија је сагласна са могућношћу потребе“ (еуфемизам за ултима-
тум демократију) да ове снаге користе радио-фрекфенцијски спек-
тар и ”управљају телекомуникационим системима“. И више од то-
га: америчке оружане снаге су ”изузете од поступака инспекције,
дозвола, других ограничења, плаћања царина и других дажбина“.
Није незанимљиво ни хуманитарно право заступљено у овом
документу: ”Стране се одричу права да подносе захтеве у вези са
штетом, губитком или уништењем имовине, или услед повреде
или смрти особља једне од Страна“. Несумњиво, високо постиг-
нути степен хуманости је и био пресудан не само да се Спора-
зум потпише (између председника Србије и државног секретара
САД), већ и што ће се у њему наћи и клаузула о ”привременом
примењивању од датума потписивања“.
И поред свега, услужна политика није умањила србофобију,
нити дала икакве резултате: шиптарска мањина у Републици
Србији је, по америчком налогу, самопрогласила за своју државу
регију Косова и Метохије 17. фебруара 2008. године. Инструира-
ни Шиптари су то учинили из два разлога: да покажу како САД
уважавају своје споразуме и потврде како се америчка политичка
школа односи према суверенитету и територијалном интегрите-
ту држава-чланица ОУН.

* * *
Уморна од креативног и јеретичког духа који ју је створио, евро-
атлантска цивилизација је посегнула за униформношћу и безлич-
ношћу света, јер је философију тајне живота заменила филосо-
фијом владања. Политика је премрежила духовну радозналост у
име идеологије потчињавања. Да би га сасвим  придобила, човеку
је понуђена популистичка утопија, која га своди на производну и
потрошачку машину, потпуно безгласну за властодршце и неза-
интересовану за свет око себе. Према томе, америчка моћ је за-
снована на тој тривијалној субкултури која се успешно шири и на
Европу и на њен протекторат.
Евроатлантска цивилизација је дошла до степена моралног су-
новрата управо захваљујући политици као индивидуалној и ко-
лективној судбини. Од философије до економије, од науке до умет-
ности, западњачки технолошки ум се подредио политици, а не
врлини. Захваљујући медијским погонима за манипулисање ство-
рен је нови неслободан човек, духовно осиромашен и душевно
изопачен. Ништа мање, западни дух, самозаљубљен у безличност
и равнодушно царство осредњости, више и не крије посвећеност
идеологији потчињавања: ”Један од четири стуба америчке гло-
балне моћи“ представља ”утицај на глобалне комуникације, попу-
ларну забаву и масовну културу“ (Збигњев Бжежињски).
Исто тако, свет по мери тривијалности, а успешан у секулари-
зовању, усмерава сву енергију само у једном правцу: стварање по-
литичке стварности као милитантне нове стварности. Отуда у
новом свету нема места за аутентичну духовност, уметност и ху-
манизовану науку. Завршни чин ишчезавања културе, као упот-
пуњења светости живота, одликују морална кастрација, прогон-
ство хероизма духа и константна критика христолике милоснoсти.
Зато је и било могуће да политичка мафија, у цивилизацији
моралног колапса, генерализовано изврши сатанизацију неког на-
рода, као што је то учинила са српским народом. Инструментали-
зовани медији и услужни појединци, чак и јеврејске провинијен-
ције, укључили су се у програмиран обрачун пласирањем измиш-
љених, лажних и фалсификованих информација. Напросто, у јед-
ном тренутку светски медији су поздравили информативну бло-
каду успостављену над српском заједницом. И заиста, док су на
једној страни припадници културе геноцида истицали тријум-
фализам (”НАТО ће бомбардовати Србију док је не буде вратио у
камено доба“ – истиче Џејми Шеа, портпарол НАТО), секуларизо-
вани и помрачени хуманистички ум је допустио да у спровођеној
србофобији буду поништене све чињенице и сваки траг истине.
Тако је и било могуће да у својој ретроградној еволуцији умор-
на цивилизација обележи, као јубилеј, век свог трајања – проте-
ривањем преко милион Срба са вековних огњишта.
Најзад, казнени одреди и трупе за преваспитавање су на древ-
ни европски народ извршили агресију, бомбардовали га пројекти-
лима са осиромашеним уранијумом и плутонијумом (гађано је
112 локација), основали НАТО државу на анектираном делу јужне
српске покрајине са тенденцијом даљег ампутирања међународно
признате државотворне територије мрвљењем воље српског на-
циона. Једину ”новину“ коју је уморна цивилизација пренела у
XXI век представља глобалистичка идеологија која је разапела
Србију уз помоћ ”нових“ савезника и пријатеља (friendly fascism).
Зато и није тешко закључити: одвратност према стиду, исти-
ни и врлини успоставила је западњачки нихилизам који није
глобализовао хармонију, већ судбински хаос. Пред ”агресијом бу-
дућности“, једино обожени човек, који не пристаје да постоји као
леш без својстава, може да победи себе и вампире ”нових савез-
ника и пријатеља“  (friendly fascism). Преображај је у сазнању ка-
да је, како и зашто цивилизација сумрак прогласила вредношћу,
ако се он догађа у истини ”предрасуда о части“. Зар врлина, питај-
мо се, није нестала ”с појавом луцидности, с краљевањем кука-
вица, оних који, ‘схвативши све’, немају више ништа да бране“
(Емил М. Сиоран).