Уморна цивилизација

банкократије са декларативном демократијом (што је природна
последица финансијске еволуције, па је творац превентивних ра-
това, Пол Волфовиц, заменио место подсекретара америчке од-
бране важнијим: постављен је за председника Светске банке), у
времену рата технолошког са религиозним човеком, рата медиј-
ског монопола са истином и рата контролора без контроле за ши-
рење тржишта капитала – оформила се слика секуларизованог
света. НАТО је тако постао природни таквог света, разлика је
једино у томе што су се раније казнене експедиције задовољавале
покоравањем, а ова је тражила захвално клањање и љубав према
вредностима нових аријеваца. НАТО империја није крила своје
мародерско савршенство (поседује, попут претходника, своје
логоре, али и затворе у свим земљама – чланицама фаланге), али
ни демо(но)кратски занос што је баш она прва казнена формација
која поседује парламентарну скупштину!?
Најзад, привилегије које је себи одредио преиначиле су НАТО
у надфеномен интервенционистичког тоталитаризма, светог уби-
цу, дух времена и дар демократског света одређеном добу. Тај зе-
маљски genius saeculi на тај начин, диктира привилегије које му,
као показаном божанству, припадају: право да има за своја возила,
бродове и летелице ”неограничен пролаз и несметан приступ“ на
територији коју ће цивилизовати, право на ”изузеће од царина,
такси и других наплата“, те право на имунитет у односу на ”све
законске прописе“ земље коју је одабрао да усрећи.
Одбијајући понуђене НАТО привилегије у Рамбујеу, Срби су
навукли на себе бес и мржњу светог чудовишта, па је 1999.године
Трећа Југославија бомбардована без одлуке Савета безбедности
УН. Једноставно, НАТО империја која треба да контролише свет
нема потребу да буде контролисана, што је Американце довело до
окаснелог усхићења и политичког олакшања пошто ће нове сло-
бодарске мере, нови поредак и нове демократске вредности најзад
моћи да ”намећу силом“. У језику америчког новог хришћанства,
секташке искључивости и расистичке културе то је значило при-
мену војне демократије.
Наиме, да би имали покриће за удружени злочиначки поду-
хват (иако се одговорност САД, као предводнице агресије, убла-
жавала акцијом изведеном у колоплету 19 чланица НАТО армаде),
Мадлен Олбрајт је извршила жесток притисак на Шиптаре. Била
је транспарентно јасна, хумана и демократична када је представ-
ницима ове националне мањине наредила те 1999. да потпишу до-
куменат из Рамбујеа: ”Ви потпишите Споразум да бисмо могли да
бомбардујемо Србе“.
Међутим, констатација о униполарној хегемонији пружа од-
говор на питање о идеалу савремене конквисте, а нас интересује
њена расистичка доследност. Утолико је неопходно указати на
редослед чињеница које потврђују србофобију као евроатлантско
опредељење. То је, уједно, и разлог што интелектуалце оболеле
од моралне лењости упућујемо на књигу ”Ратом против Европе“,
у којој Александар Дел Вал (Alexandre Del Valle) уочава синдром
србофобије као одлику уморне цивилизације. За умне скептике,
пак, биће довољан поучан и краћи текст из области патографије
Габријела Гарсије Маркеса (”Две укрштене судбине“).
На Берлинском самиту (3-4. јул 1998) донет је Политички про-
грам нове Европе у присуству највиших представника западно-
европских нација, као и Израела, Турске, Русије и САД. У ”доу-
савршеној Европи“ за Србију је резервисан санитарни кордон, а за
Србе енклава као резерват. Образлажући овај рецепт евроатлант-
ске политике Клаус Кинкел је, у име корифеја престижног света, а
после етничког чишћења (август 1995) Срба из Хрватске, закључио:
”Срби су губитници у досадашњим сукобима, али ће још губити у
догађајима који следе“.
Сличан програм анихилације Срба и поништавања Србије као
важног политичког субјекта садржан је и у тајном плану ”Roots“.
Овај расистички пројекат припремила је ЦИА сматрајући да би
Срби, како потенцијални савезник Русије, могли да омету спро-
вођење глобалног тоталитаризма као што су у Другом светском
рату, на сличан начин, омели универзализацију хитлеризма.
Америчко министарство иностраних послова и Спољнопо-
литички институт Републиканске странке  (American Entеrprise
Institut)  одржали су у Братислави скуп на коме су главне теме биле
Балкан и проширење НАТО-а. Ако се изузму морбидне политич-
ке идеје изнете на скупу априла 2005. (”Рат против Савезне Репу-
блике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука
генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата“ – тачка 4;
”Ваљало би да НАТО поново успостави територијалну ситуаци-
ју на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је по-
стојала у време Римског Царства“ – тачка 7), значајно је истаћи
интерес САД по коме ”Србија мора да буде трајно искључена из
европског развоја“.
Према обимном плану Савета за спољне послове САД (140
страница), под називом ”Балкан 2010.“, коначан статус ”Косова“ је
требало решити до 2007. године ”са или без промена граница“.
Најкраће речено, Балкан ће бити позорница ”евроамеричког про-
тектората“, па је према томе ”у следећих шест до осам година не-
опходно активно присуство САД у региону“. Америка, исто тако,
признаје водећу улогу Европе, али наглашава да су САД једине
способне да брзо реагују на изазове, у које спадају: заустављање
корупције (!), повратак избеглица (!), хватање ратних злочинаца
(?), извођење законодавне реформе и борба са ”синдикатима орга-
низованог криминала“ (?). Шта су Американци од свог програма
остварили на Косову и Метохији познато је: ни за један злочин
над Србима од 1999. године нико није одговарао. Ни један ратни
злочинац из редова ОВК није осуђен, од протераних Срба враћено
је на Косово и Метохију свега пет процената. Део програма који
је остварен односи се на прву НАТО државу на отетој територији,
као и на њене институције: синдикате организованог криминала
и дистрибуцију дроге надзиру амерички службеници.