Роман Богдана Мишчевића
“Боје Ботичелијевог гласа”

Чигоја штампа, Београд, 2018.

Из сопственог искуства, знајући да о изузетно занимљивом
и значајном роману сликара Богдана Мишчевића Боје Боти-
челијевог гласа у матичним српским земљама нико неће писати
јер су писци из расејања странци и у матичној земљи и у страној
земљи у којој живе, па, самим тим, “писци су другог реда” који
никога не интересују, јер немају нигде никакву друштвену моћ,
скрећемо пажњу бар читаоцима часописа “Људи говоре” да се
ради о јединственом фантазмагоричном роману на болну тему
страдања Срба у 20. веку. Поетика Богдана Мишчевића је “Богдан
– велика мистерија” (како носи наслов и једна његова слика) и у
сликарству и у књижевности. У основи је ренесансно мајсторство
које је надграђено фантазмагоријским реализмом којега можемо
назвати и фантастичним (бајковитим). Оно чиме фасцинира
Мишчевићева поетика (и сликарска и књижена) јесте његов ка-
тарзични оптимизам. И у најтрагичнијим догађајима ове рома-
ненскне фантазмагорије нема песимизма. У његовим делима креа-
тивно исходиште увек је позитивно
Роман Богдана Мишчевића из Балтимора (САД) је торба
упртњача “кордунашица”, у којој главни, аутобиографски лик
Јагор Злокас Светигора носи са собом петла Синђела/Ботичелија
свуда по свету. Јер, на земљи кордунашкој више за њих места нема.
Све са њиховим сузама спрали су их хрватски бљескови и олује.
У нади да ће му ова прича помоћи, исписује је сликар и писац
Мишчевић у фантазмогоричном двокњижју романа одбола Боје
Ботичелијевог гласа. Она је непрестани и непреболни кукурик
и кукулек петла Синђела, бабом Василијом нареченог, кога му је
поклонила када је кренуо на пут неизвесни, илити Ботичелија,
њим прекрштеног. Боје његовог гласа из торбе “кордунашице“
прате га као сенке, с њим поскитане, од Глине, преко Париза,
до Балтимора и поновног повратка на место злочина хрватских
клеро-фашиста над свим његовим, гробним и безгробним, да,
на крају, расправи на храсту оријашу са својим исписником и
другом из детињства Ићом – католиком и нареченим Хрватом.
Ово је фантазмагорична прича, аутор каже “џојсовска”, а ре-
цензенти поменуше “симболику Инка и Маја и колоплет до-
живљеног, историјског и митског”. Ми додајемо да је ово пеки-
ћевска сага о баби Василији, деди Симеуну, мајци Божици – Боји
и оцу Стојану, као и иним њиховим прецима и потомцима, по-
кланим и спрженим, диљем античког Елма, а данас званог
Балкана, а највише у Хрватском систему конц-логора Јасеновац,
чији крвави мозаик чине и све јаме и стратишта у Херцеговини,
Лици, Банији и Кордуну (Коритњача, Шурматовачка, Јадовно,
Градишка, буктиња глинска, дечји крикови Јастребарског и
Козаре, загребачке и сарајевске алеје вешала...).
Аутор се пита: “Како неко може убити Бога и његовог сина
у једној цркви, а славити га у другој”. 40) После прочитане две
књиге његовог романа Боје Ботичелијевог гласа, написаног на
јединствен, до сада невиђен начин у српској књижевности, чи-
талац ће сигурно знати одговор.
Роман је фантазмагорија формом, а суштином, сувише ствар-
ном, мученичком – лични и колективни српски мартиријум под
маљем ватиканским и србосеком у рукама суседа, наречених
Хрвата, злом овенчаних усташа. Деценијска, лична патња аутора
и столетна, колективна патња његовог национа кондензовале
су сав проживљени физички, генерацијски бол који овај аутор
фантазмагоричним сликама универзализује оптимистичком
доминацијом живота и вере у Космички Принцип Први.
Мишчевић на почетку овог двокњижја назначује своју ро-
манескну поетику симболима два прстена које носи на руци
главни јунак Јагор: “Један носим само у сну, а други на јави и то
када сликам... али они су међусобно повезани своји обручима,
као пупчаним врпцама код оних сијамских близанаца, уврнути
један у други, и међусобно се допуњују, тако да је некада стварност
готово као сан, или боље речено, кошмар, а кошмар је, опет,
најјача стварност. Ти прстенови му дођу, нешто као две подељене
мождане сфере у нашем мозгу (лева и десна) и, као што знамо,
свака ради свој посао у најтешњој вези са онoм другом. Једна ради
на процесу информација (у овом случају у јави), а друга на плану
вечитог, на ванвременском осипању (што би могли ставити на
план сна) чиме смо у том заједничком деловању дошли до извесне
представе која нам говори о једном облику стварности, ако се
то може тако назват.” 41) Један прстен је пишчев разум, а други
искуство које му измиче “све до момента кад почиње да крвари.
Тек је тада СВОЈ и ЦЕО!” 42) , кличе аутор.
Као уметнику, Мишчевићу није била непозната поетичка
мисао Милоша Црњанског да је “визија важнија од стварности,
ако стварност у уметности уопште постоји“. И у свом роману Боје
Ботичелијевог гласа, на трагу је поетике визија и кошмара који су
наша “најјача стварност”, како сам аутор каже. А ренцезент овог
романа, Мирко Демић, не пропушта да примети да је присутна
и стварност у Мишчевићевој визији (или визија у стварности!)
када уочава да је “мотив изгубљеног завичаја стално присутан
у роману, видно или прикривено”. Најуочљивији је у сликама
растужујућих успомена из детињства овог сликара-писца, иако
Мишчевић нигде не слика себе као жртву, нити тражи читаочево
сажаљење. Јер, како каже Демић, он је распеван рапсод “на начин
древних епова” 43) . Он симболима, оним својим назначењима “ноћ-
ног” и “дневног прстена” у поетици свог стварања, не пристаје да
Титан непрестано гура уз брдо огромни камен само зато што је
осветлио људе, јер је и сам разапет и везан својим прстеновима-
симболима. Он се иронијски дистанцира од позиције жртве и
болећивог сажаљења. Јер, каже да нема “јетру за то”. На једном
од његових поетичких прстенова изгравиран је сликаров мото:
“Крст је мој захвалан починак”. Ово нас наводи на мисао Николе
Милошевића да је и Мишчевићева проза “мудрост ноћне сенке”,
како је писао за прозу Меше Селимовића, такође препуну људске
патње и бола. Кордунашким смислом за хумор, Мишчевић је
победио и лични доживљај жртве и вапај за мелемом за ране
својих читалаца. Уместо Танталовог камена, он ће подарити
огроман жир свом другу из детињства Ићи, који се такође
дистанцирао од пошасти својих фашисто-клерочинилаца зла
(усташа Хрвата) бекством на храст, на коме је саградио станиште
и отуд пљује и на њих и на њихово злочињење у име Христа и
хрватства. По Мишчевићу, самоосудио се да стално износи и
сноси огромни жир који му је подарила најделотворнија креација
против зла.
Као она два прстена сликарско-књижевне поетике Богдана
Мишчевића, судбински су слично повезани и његов аутобио-
графски лик Јaгора Злокаса Светигоре и лика-симбола, петла
Ботичелија “који својим кукуриком жустро протура својеглаве,
острашћене антониме из једног прстена у други, и обрнуто. То
се тако множи и понавља у недоглед” 44) , баш као и визуелне слике
и простори овог писца-сликара, који се и преламају и померају
и протурају и претурају и у његовој прози и у његовим сликама.
Динамичан је то поетички регистар, какав смо сретали и код
наших и страних писаца постмодерне (Маркеса, Борхеса, Пекића,
Павића), али посве оригиналан код Мишчевића. Све је то овај
писац заковрнуо у проседеу сна, кога не оставља безименим, него
му даје име старог мајстора сликарства Ђота, који саопштава
главном протагонисти да он није Јагор него Уликс и да они
греду на далек пут: од Глинске цркве до Монмартра у Паризу
и америчког Балтимора, да би се опет вратили на кордунашки
праг, одакле су и кренули. На том путу спознаје помаже им и
петао бабе Василије, звани Синђел, Уликсово друго ја. Али ни
Ђото није сам у свом прстену “свирањем исликао своју фреску”
на овом путу. У сијамском прстену поред његовог, уз сами бок,
сновиди и Ђотов пријатељ, велики римски песник Данте, који
_________________________
40) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. 2. Чигоја штампа,
Београд 2018, стр. 169.
41) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. I. Чигоја штампа,
Београд, 2018. стр.13.
42) Исто, стр. 14.
43) Исто, књ. 2, стр. 304.
44) Исто, стр. 14