Вечно сећање на вечност пејзажа

Постоји један пут који кривуда кроз планинске кланце. Постоји
једна река која меандрира ка ушћу. Постоји једно језеро окру-
жено шумом. Постоји и морска пучина, у даљини, у коју се
суновраћују стеновите литице. И све се то види са једног бал-
кона, који постоји као и рај пејзаж; али свега тога нигде нема.
Све то, ипак, постоји јер постоји жена која седи на свом балко-
ну и осмехује се вечности за вечност која је њој дата на тренут-
но коришђење. У време када је забележен тај чаробни предео,
обични људи су служили своје конкретне господаре, а не не-
какву апстрактну припадност геополитичком амбијенту, какав
ће се слугански однос градити у свести маса планете Земље са
утврђивањем нација и разарањем народа.
Пејзаж је француска реч. У наш говорни језик “увукла” се
више честом него дуготрајном употребом. Честом употребом
у области критичког и теоријског разматрања дела ликовних
уметника, кроз нешто мање од два века.
Пејзажи ће се у нашем, српском, ликовном исказу, не
случајно, појавити са Првим српским устанком. Тиме они
неће много каснити за европским, можда нешто мање од пола
века, што је за време о коме говоримо незнатно раздобље. Тако
да, када се говори о пoјави пејзажа у ликовним представама
српских сликара, можемо говорити о “ходу у корак “ са светским
настојањима. Или, да се тачније изразим, о бивању зараженим
истим оболењима духа која су, у то време, захватала свет.
Оригинално, реч paysage, значи: предео, крајолик, а може
бити употребљена и као: завичај, отаџбина. Па ипак, они
који буду разматрали уметничка дела са оваквом тематиком,
језиком Срба, избегаваће да употребљавају ма које од српских
именовања. Тако ће се одомаћити реч пејзаж. У наведеном,
могуђем поистовећењу са посматраним, управо и лежи тајна
појављивања и популарности ове теме у ликовном изражавању.
У другој половини осамнаестог века, пејзаж ће, по популар-
ности, пре свега заостајати за историјским, класицистичким
композицијама, као и за портретним или жанр сликарством.
Током деветнаестог века пејзаж ће постати преовлађујућа,
снажна, али и најкрвавија тема у визуелном и стварном иску-
ству европске културе. Друштвени токови захтеваће и успеваће
да ставе на ликовне уметнике терет националног у пејзажу, тако
ће свест о националном пејзажу, о отаџбини и завичају, уобли-
чена у представе препознатљивих, било урбаних било руралних