Вечно сећање на вечност пејзажа

средина, крајолика, бити саставни део националног покрета и
порива, финансираног од стране тадањег банкарског поретка,
да се, од народа, уторе, измисле и конструишу нације, везане
осећањем припадности, до крвног и смртног изједначења, за
одређени крајолик. Јер, класицистичке, поучне сцене прет-
ходног периода историје ликовног представљања, упућивале
су на осећање припадности јединственом духу моралности и
човечности. Настојања удружених породица светске банкар-
ске елите била су да се створи индустрија ратног крволоштва
и да се огромне групе људи, у милионским масама, усмере на
крвопролиће једних против других у сврху стварања вишка
или капитала. Пејзажисти ће, у том периоду премашити, по по-
пуларности, све дотадање ликовне теме. Али баш тај, полуна-
метнути интерес за њихова дела, довешће, крајем деветнаестог
и током следећег века, до истраживања унутар самог процеса
ликовног остварења и до почетака преиспитивања суштине ли-
ковног исказа, која ће зачети својим делима Пол Сезан и Вин-
сент Ван Гог и бројни други. Ови ће, уз бројне који буду наста-
вили њиховим путем, извршити разградњу пејзажа као слике у
опште, и отворити процесе установљавања модерног визуелног
израза у светској ликовној култури.
У другој половини двадесетог века, у југословенском
историјско-географском оквиру, сликарство крајолика ће
бити присутно, али не и популарисано. На ликовној сцени
превладаваће чудна симболистика апстраховања револуције.
Како, по себи апстракција не може да има симболистичко
читање, тако то неће бити у корак са светским токовима, али
ће имати за идеолошку накану да, са једне стране, послужи
амалгамисању тек назначених будућих националних идентите-
та у јединствен административно-федерални спој, а са друге, да
избрише трагове народа. Побуна федерата, почетком деведесе-
тих година минулог века, у бившој социјалистичкој Југославији,
нагнаће многе да простор за извесније буђење, и своје и своје
деце у наредном јутру, потраже широм, децом усрећене, људима
унесрећене Планете. Тако ћу се срести са сликарем Ђуром Лу-
бардом, који је, у тој потрази, стигао до Канаде, у град Хамил-
тон у Онтарију. Прве његове радове, прве за мене, видео сам на
редовним изложбама “Art Salon” које је, у Торонту, уредно ор-
ганизовало Удружење дипломираних студената Београдског
универзитета “Singidunum”, кроз петогодишњи период, 1994-
1998. године. Ђуро је редовно излагао пејзаже, али другачије од
крајолика. Са интересом за његову ликовну појаву ширио сам
и сазнања о њему. Испоставило се да му је стриц човек чије
је ликовно дело незаобилазно означење у српском, и бившем
југословенском, ликовном простору, Петар Лубарда; да су му
у роду и Драган, још један мајстор кичице или више цртачког
пера; и Војо, мајстор писане речи.
Појавом као да се креће из сопственог паса, из свога лумба,
ако сте пошли да га сретнете, из мноштва израња и Ђуро Лубар-