Вечно сећање на вечност пејзажа

поетичне наслове. Тако ће предмет ликовног промишљања, те-
матски, са крајолика помакнути на хоризонт. Појавиће се дела
насловљена са Кишна јесен, Црвена стза, Сребрни траг, Плави
хоризонт и бројна друга. А хоризонт, по себи, пун је неизвесно-
сти. И управо искуство које је у себи сакупио кроз деценије ли-
ковног истраживачког рада, баш на пејзажу, омогући ће сликару
Ђури Лубарди да у својим представама буде убедљив дубином и
снагом оне силе која једина и ствара све географске просторе
наде за нашу свакодневицу. Сваки пејзаж који буде начинио на
своме платну, деловаће толико стваран и препознатљив да ће
многи веровати да то само Ђуро не жели да открије где је сликао
јер то заиста и постоји.
Управо тај поступак довешће Ђуру Лубарду до важног
открића које, као и сви велики уметници, није починио свесно,
нити га учинио намерно, нити чак зна да га је остварио. Овак-
вим пејзажима, којима једини прави наслови могу да буду
најпре стихови из каквих лирских песама, Ђуро Лубарда врши
денационализацију пејзажа и враћа пејзаж себи самом, одно-
сно оном прапочетку који је и имао на самом изворишту сли-
карства. Тако, у суштини, према препознатљивом крајолику,
сликар поставља пејзаж. Реч која се сместила у туђј лексеми у
нашем језику, да означи оно када сликари сликају неки околиш,
добија своје значење. Сликар скида са пејзажа идеолошку ко-
прену препознатљивости и пред посматрачем крајолик постаје
само естетски околиш какав, у сваком посматрачу, “тамо негде”
постоји. Истовремено, Ђуро не разара нити деконструише сам
ликовни простор слике, јер то њему није циљ. Следеђи Раски-
ново уочавање да посматрање природе оплемењује људски дух,
сврха Ђуриног деловања и јесте да сликар потврди естетско као
врхунско правило, коме се морају повиновати и уметник и по-
сматрач. У томе сликар успева у потпуности што резултира хар-
моничним савршенствима, које је обележје Ђуриних слика, као
и предстварним природним призором. Колико год нас Ђурин
пејзаж оплемењује, толико на платнима често препознајемо
присутне трагове тегобног рвања и окрутних борби да се до
предочених замисли дође. Траг деловања ликовне тектонике
остаје нескривен.
На слици Небески пут, из 2000. године, конституција умет-
никовог тела доћи ће до потпуног изражаја. Дело је изведено
у техници пастела. Пастелне боје не могу да се наносе у крат-
ким замасима јер, тада и тако, боја се круни и “прља” слику.
Пастел мора да се наноси у замаху, који може да се издржи
или да се линија води стабилном руком док се не уобличи на-
мерена форма. Очито је да је лучна форма моста изведена у
јединственим, поновљеним замасима. Очито је да је изведена
оним покретом тела који не креће из рамена већ из лумба, из
бубрежног појаса, као када се врши откос или се сабљом посеца
непријатељ. Тако снажне покрете могао је да понови само неко
ко се зове Лубарда и чије тело може до краја да изнесе захтеве те