Вечно сећање на вечност пејзажа

ту и тамо, религијски пејзаж као сценографија. И постоји, од ре-
несансе, амбијентални пејзаж, у позадини, сачињен од детаља из
различитих географских крајева, али пресликавање природног
крајолика небитно је мајсторима оновременог сликарства и то
нису ни радили. Наведени, велики Леонардо настојао је да овде,
идеализованим околишем, уоквири, наводно, веродостојно
стање духа, портрет Мадоне са благим осмехом.
Неукусно би било Ђуру Лубарду поредити са Леонардом Да
Винчијем, а то није ни намера. Намера је да се овим указивањем
на Мона Лису, покаже историјски значај помака, који је, својим
пејзажним остварењима, начинио Ђуро Лубарда, враћајући
нас древности идеје пејзажа. Пејзажно сликарство, слободно
се може рећи, јесте сликарство у служби величања националне
идеје. У оквиру те идеје, оно се обраћа носталгичној тежњи ин-
дивидуалног да негде нађе свој дом, своје физичко, “завичајно”,
исходиште свом крвном пореклу, да конкретизује колективно
утемељење у апстракцији планетраног постојања.
Ђуро Лубарда заиста није најважнији сликар данашњице.
Било је и има других сличног израза. Они, за разлику од
њега, беже од тога да своја остварења обележе именом које је
Ђуро употребио. Своје ликовне просторе Ђуро категорише
пејзажима. Дакле одредио им је формални карактер. Утврдио
их је у нашој свести као нешто у шта можемо да се сместимо,
нешто што би да објективно јесте, што може да нас прихвати и
да нам да надахнуће за бивање у томе. Ђуро Лубарда не укида ни
реалност ни реалистичност унутар свога дела; напротив, он на
томе инсистира. По таквом односу који гради између нас и свога
дела, Ђуро Лубарда јесте у врху значајних ликовних стваралаца
данашњице. Али о свему Ђуро само каже: “Ја сам записао једну
ликовну реченицу, која би, можда, могла да гласи: Враћање
пејзажу. Пејзажу који ће бити очишћен и толико чист да ћемо
се, мирно у њега вратити.” Са таквом тежњом, својом палетом,
сликар Ђуро Лубарда исписује вечно сећање на вечност пејзажа,
коју свако познаје, али се ње нико не сећа док је не препозна у
уметниковом делу или јој се, можда, не врати. Дотле?
Ту су нам Ђурини пејзажи, слике Ђуре Лубарде.

Важније изложбе радова Ђуре Лубарде
Самосталне изложбе
1967. Горажде, Дома културе
1973. Пљевља, Дом ЈНА
1983. Краљево, Народни музеј
1984. Крушевац, Уметничка галерија
1984. Марибор, Галерија “Мала”
1984. Сарајево, Галерија ДомаЈНА
1986. Лозана, Швајцарска, Галерија “Четврта димензија“
1987. Торонто, Канадда, Галерија “Дел Бело”
1987. Туксон, САД, Галерија “El Presidio Inc.”
1987. Гелзеркирсхен, Немачка Галерија “Ковачевић”
1987. Будва, Галерија “Аркада”
1991. Бугарска, Дворац дома културе
1993. Београд, Галерија фонда “Кућа Крсмановића”
1996. Београд, Галерија “73”
1996. Хамилтон, Канада, Галерија “The Spectator”
1996. Торонто, Канада, Галерија “Praxis”
2001. Херцег Нови. Галерија “Јосип Бепо Бенковић”
2003. Нови Сад, Галерија “Радионица душе“

Kолективне изложбе

1965. Сарајево, Раднички универзитет “Ђуро Ђаковић“
1976. Перник, Бугарска, Салон лепих уметности
1973. Титоград (Подгорица), Галерија модерних ликовних уметности
1974. Цезареа, Израел, Галерија “Давид“
1985. Тузла, Галерија портрета
1987. Горажде, Музејска збирка
1987. Њујорк, САД, Metro Art. Ltd. Shuck Levitan Gallery
1989. Сарајево, Колегијум артистикум
1990. Херцег Нови, Галерија “Јосип Бепо Бенковић”
1990. Торонто, Канада, Метро Торонто Центар
1991. Сарајево, Колегијум артистикум
1993. Подгорица, Умјетнички павиљон
1993. Београд, Уметнички павиљон “Цвјета Зузорић“
1994. Београд, Музеј савремене уметности
1995. Париз, Француска, Културни центар СР Југославије
1986. Бурлингтон, Уметнички центар, Главна галерија
1997. Париз, Француска, Југословенско пролеће у Бондију
1998. Сомбор, Галерија културног центра
2003. Торонто, Канада, Галерија “Дел Бело” ART SALON
2006. Вишеград, Међународно ликовно саборовање

Награде и признања

1972. Прва награда за сликарство “Пиво Караматијевић”
1973. Прва награда за сликарство “Пиво Караматијевић”
1978. Прва награда за сликарство “Пиво Караматијевић”
1987. Награда галерије “Волбрићк”, Пољска
1987. Награда “Драган Јовановић“
1998. Друга награда галерије “Спенсер”, Канада
1982. Добио је звање Заслужни педaгог Југославије и постао члан
регионалног одбора INSEA за Европу, Блиски Исток и Африку.