Вечно сећање на вечност пејзажа

да, невеликог, али сконцентрисано снажног тела, пресрдачан и
живо непосредан у наступу. Таквог сам га и срео, таквим га до-
живео и таквог га и познајем.
Ђуро је рођен у Београду, у сред трагичног, другог светског рата,
1942. године, у грађанској породици. Одрастао је, пак, у Горажду,
градиђу на Дрини у Босни. Мајка Даница је из трговачке породи-
це Стојановић, блиске двору Карађорђевића, а отац Вељко је био
геометар. Као службеник Министарства железница пројектовао
је и градио пругу и мостове. Између оаталих, правио је пругу
од Устипраче до Фоче. И сада, иако оца не памти много (умро
је 1945. године), Ђурино сећање на детињство бележе мостови,
пруге, пејзажи.
Данас би се већ могло говорити о историји Ђуриног сликар-
ства, с обзиром да су иза њега, безмало четири деценије сликар-
ског стварања, као и учешће на, што групних што појединачних,
близу стотину и педест изложби широм света. Поведен, у по-
четку, фотографијом, којом се такође бавио као видом ликов-
ног изражавања, у свом приступу пејзажу, Ђуро је настојао,
својевремено, на фотографском реализму слике, чему су пример
Чемерно или Ријека Црнојевића, али би се могло рећи да је аква-
рел, у коме су радови Дринске визуре и Дринска рапсодија, био
техника која га је одвела у једно другачије, лично истраживање
пејзажа. Претходно поменути и бројни слични непомену-
ти радови, у тежиште слике стављају посматрани призор. На
платну је оно што сликар види пред својим очима, онако каквим
га он и види. Ту је, дакле, крајолик који свако, ко се у њему обрео
препознаје, као што ће га лако препознати и сваки који је видео
Ђурине слике па се тамо запутио.
У остварењима, пак, у акварел техници, сама приро-
да наношења водене боје, наметнуће одређени ниво поетске
мекоће простора, каква у природи не може да се види, али је оно
што уметник допуњава својим унутрашњим виђењем, дакле,
доживљајем виђеног простора. У каснијим радовима, како ће
се видети, ову особину водености, цурења, течења боје, Ђуро
ће наметнути и акрилику и темпери, како би остварио неке
другачије радове. Несумњиво је да је, са техничке стране, овај
енформелистички поступак био путоказ ка другачијем пејзажу.
Далеко, пак, важнији, снажнији путовођа, било је оно стање
уметниковог духа које га је одвајало од препознатљивог, које га
је мамило од крајолика ка неземаљском, али ипак пејзажу пред
којим ће посматрач стајати убеђен да га се добро сећа. То пред-
узетништво технике, технологије боје и идеје, довешће до ис-
тинског напретка ка оригиналном остварењу, по коме ће наста-
ти препознатљиви Ђурини пејзажи. Први искорак ка томе био
је ослобађање од топографије простора, дакле од везаности за
амбијент препознатљивог крајолика. Уместо да пејзаже именује
одређеним топонимима, знаним или препознатљивим називи-
ма за крај који осликава, Ђуро ће својим сликама, дати лирско-