Радмила Маринковић
Бистра вода са планинског камена
У време када је Кијук био студент на Филолошком факултету а
Цици, Милорад Павић, био асистент на факултету и тада већ
афирмисани млади књижевник, Павић ми је предложио да по-
разговарам са једним, како је тада рекао, “необичним”, младим
човеком. Радо сам пристала.
И одмах, при првом сусрету било ми је јасно да разговарам
са младићем препуним енергије која је извирала из њега.
Момак, разбарушене косе коју никако није могао да смири,
бистрог, топлог али стаменог погледа, врцао је и скоро се гу-
шио сопственом енергијом а, чинило ми се, није знао ни где јој
је крај, ни почетак. Одмах ми је рекао да хоће да се бави новом
литературом.
И поред тога што ми је одмах било јасно о чему се ту ради,
тада сам му одговорила да, у том случају, није требало да дола-
зи код мене.
Јер, ја сам предавала средњовековну књижевност.
После дугог разговора, прилично напетог, али, који је он ју-
начки издржао, схватио је да се мора почети од почетка, од уте-
мељења у дубокој прошлости историје и културе свога народа.
Бацио се снагом своје младе, неутрошене, енергије на оно
што чини темеље једног народа и једног људског бића.
И тако је почело наше пријатељство које, ево, траје и траје…
Јер, увек, у битним, напетим и преломним тренуцима наше
стварности, Кијук и ја били смо на истом месту. Без договора,
без састајања, мислили смо и осећали исто. То сам препознавала
кроз његове књиге и његово свеукупно ангажовање.
То ми је потврдила и последња Кијукова књига ХРИШЋАН-
СТВО БЕЗ ХРИСТА, коју сам добила од његове породице одмах
по изласку из штампе, а после тако изненадног и трагично пре-
урањеног Кијуковог пресељења, 29. јануара ове године.
Ова књига је потврдила да тек када се, као и Кијук, упутимо
у дубине националног и када вода потече са камена станца, она
носи заиста бистру истину, коју не треба да мутимо, заборавља-
мо или да је се одричемо.
И још нешто, сасвим лично.
Тешко је учитељу сахрањивати ђака, као мајци своје чедо.
Предраг Богдановић Ци
И видех књигу
И видех књигу како лети
у њој побројане све птице
инсекти, рибе, биље:
име јој је: чувар речи.
И видех књигу како лети
у њој забележени сви гласови,
звуци таласа, грома;
име јој је: хармонија васионе.
И видех књигу која лети
у њој речи сликара
писаца, истраживача;
име јој је: стојим пред истином.
И видех књигу која лети
у њој имена свих убица
силника, сањара рата;
име јој је: невера и неистина.
Име јој је, туго,
име јој је; боле неизрециви:
заборав историје, младости
скок срца у ништавило.
Очева воденица
Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
заборављајући на воденицу.
Најстарији брат, Саво, обучен у додолске
хаљине играо је око жрвња
кидајући наруквице и перле са врата –
шум раста зелене светлости укорак га је.
Други брат, Симо, усамљивао се
у некој од ивичних просторија
и док је прелазио из угла у угао зграде
тако се и воденица ваљала – а врата су се
истом као велико зачуђено око.
Ненад и сестра Нада
у блату копају рупе, завирују у њих:
мртваци опште међу собом
свирајући у картонске инструменте;
а наизменце им иза леђа
лутке од блата оживљавале.
Обноћ је отац развлачио тешку
сомотску завесу потпаљујући
ватре под њом,
обдан је постављао слику на небо
довикујући мајци из висина
да боље придржава лестве –
Заборављајући на воденицу.
У невиду презрелог маслачка
секиром лупам лед на речи:
о, мајко на штулама
И река је насликана, неће ни месар
Најлепше комадe леда откупити.
Мајчини бисери
Расули су ми се
бели и црни бисери
чим сам их узео из прашне кутије.
Нисам ни знао
колико су били трошни
конци обеју огрлица.
Беле перле
лако проналазим ноћу
црне, сасвим разумљиво, дању.
На рођењу, венчању, или смрти
носила их је моја мајка,
носила их је њена мајка Марија.
Нисам пронашао све перле
као да су се у шкољке вратиле,
одговориле на зов праокеана.
И у које време
ћу их низати,
не знам, Бог зна.
O Богојављењу 2005. године
Милош Јанковић
Грка чаша
Милану Ненадићу
Немој да бринеш, знаш шта следи,
ако ишта друго – смрт си увежбао,
а то ако, ипак, образ ти побледи,
знак је да знаш и што ниси знао.
Понекад, маестро, уме да завара
идеја о томе да ничег новог нема,
као што и страх некоме претвара
част у збирку рабљених дилема,
или је, неретко, сасвим обезличи,
сабије у сумњиво, трошно начело,
које на имаоца нимало не личи,
иако слови за његово дело.
Баш те брига за будућу таму,
сит си сунца и кафанског неона;
на гробној плочи – слика у раму,
уз светло свица на ивици сутона.
Већи од себе и досуђене коби,
а луђи од стада бизона у трку,
једеш све што вилица здроби
и сваку попијеш, ма колико грку,
одавно претворен у обојен привид,
у који се душа, рањена, склања,
спреман да преживиш и бол и стид
што је лаж постала услов опстајања.
Услови конкурса
Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.
Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.
Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.
Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.
Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.
Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.
Лауреатска
(промајна песма)
Калфе и шегрти – талентом шкрти,
гладни почасти, награда и власти,
о себи жвалаве, једни друге хвале,
силом убеђују да они завређују
то што су добили, отели, оробили,
што су купили, прошњом скупили,
иако те победе и дела им вреде
колико и оно што о себи не знају –
шака су пепела, баченог у промају
Вино из Бањске
Са Бановић Страхињом
седим и пијем
вино што вољу
очајем слама.
Он сузе лије,
ја сузе лијем,
док у обојици
гноји иста тама,
јер знамо –
и пијани –
шта после следи,
шта доносе снег
и зора магловита,
зашто се
пред свитање
и суза заледи,
а нашим доратима
прокрваре копита.
И знамо како јесте,
и знамо како није,
знамо све о свима
који нама суде,
па чаше дижемо
у здравље Влах-Алије
и оног што ће бити
кад ничег не буде.
Николај Мишчевић
Крститељ
Чујем
Да је Мртво море
Изнедрило сидро, Хероде!
Дрвено сидро,
дрвено и древно,
мртво две хиљаде лета.
Небеса казују,
А плебс се чуди, Хероде
Да га нису сатрли
Ни векови
Ни модре дубине
Ни бели кристали соли
Надомак ушћа Јордана
Надомак клетве Јерихона, Хероде!
Да ли је та реликвија греха,
Тај артефакт Голготе и Гоморе
Саздан од тиковине
Или моћног кедра Феникије?
Да ли од упокојених
Уфосиљених шкољки
Подводног Ада?
Или, пак,
Од кремена горке Јеховине сузе?
Слутим, Хероде,
Да је то сидро чудеса,
Подморја и небеса
Било Твоја једина лука спаса!
На дну бездана
И да си га сам-самцат,
Као синајски вук и потонули ждрал,
Сам себи везао, као јарам, око врата.
И да си у свом Икаровом суноврату
Мислио на Јована!
На исконску реку,
На крштење,
На одрубљену главу,
На крвави тас
И тамјан
У тамници и тами
Хришћанских векова;
И блуд твоје милоснице!
Ал’ сидро је васкрсло, Хероде,
На Крстовдан!
Из зрна мора, из капи времена,
Обзнанило се
Пред оцима и очима
Залуталих и занемелих номада,
Тражећи себи место
У плавој зеници небеског свода
Свој кутак
Под васколиким сунцем, Хероде,
На сребрном спруду Галилеје.
Арго
Ивану В. Лалићу
знаш ли Иване
тај галион где језди
можда у свет неки
предалеки…нови
коју сад воду
мртва весла лижу
и где су
далеких воћњака
мириси и снови
да ли Орфеј куне ил’ бодри
тај архипелаг…
то оточје што у вечност плови
и да ли си са њима
негде – на дну неба
где коњиц
у зеници космоса
уз осунчани вал трепери
нађе ли,
Аргонауте часни
у једру прохујалих времена
своје отето златно руно
у нежном наручју Сирена
мирује ли кормило
у звезданој ноћи
Песниче Итаке
или прову
хладни талас туче
знаш ли Иване
где је стари Хомер
насукао ветрове Еола
и где је ноћас Посејдон
путени и снени
опрхван од самотног бола
и ко је јутрос обљубио Нимфе
у јонској морској пени
пловиш ли сињом браздом
од Родоса до Крете и Крфа
или од Боке ка Бизерти и
Картагени једриш
или си као толико пута…
свратио…
надомак раја
…спустио сидро
на спруд Ровиња
у недро бескраја
под пињом Свете Катарине
где добра Вила
Terra Histriana
у зениту сунчевог сјаја
чека свог Одисеја
свог уморног маринаја
Јоцин завичај
Дучићу
Након деценија Ада
напокон нам вратише Јоцу
великог сина свом завичају
свом Требињу
коначно ослободише тај
кремени дух
из мрачних лагума
из сабласних промисли
још мрачнијег ума
ту песму небеса
предуго што страда
по вилајетима туђим…
ево га…ecco poeta!
на чаробном родном брегу
над бистром понорницом
у меком крилу Тврдоша
под лахорном и ладовитом
одрином Завале
пред кућиштем Владиславића
у недрима Петрова и Попова Поља
у винограду отаџбине
у гнезду и
срцу Светог Василија
и док се бисер сунца
низ образ твог Леотара котрља
знам – спасен си Јоване! Песниче!
плови сад
на корабљу васионе
сред позних вековних олуја
хоризонтима
својих камених и сињих мора
сред ружа ветрова и водених струја
Антоније Батуран
Потоп
1
укотвљен
чланком утопљен
у млаку планктонску супу
тавну магму
срж-сарми
мудрокривих шкргута
утопљених
умрешћених
чаврљавих
заковрџаним ти прстима
пободеним
у мазно блато
памучне неодоречености
пребирају
емотивни архипелаг
у том риту
да одмориш
да те придржи
2
глагољиви уздаси
ројеви безимених тражења
пузе
липћу
мазе
упредају покров
присности
тепаву сукњу
везом сновидљивих петљи
увијају
чланке
цеванице
бедра
вижљасто ти тело
да обгрле
да те понесу
3
или можда
семантични пипци
новорођене глади
растежу
хватају
згрћу
да повуку
ближе
у благородни каљ
креативни хумус
окопнелих
опарених
пофајтаних
распрашених жеља
да оперу
речи
да прогутају
да буду
Васа Михаиловић
Земља косова
Назвали су ме тако давно, давно. У доба царства била сам
близу срца земље. А онда слом – изгубисмо све у боју на Косову.
Таљигасмо у ропству неколико векова. Све то време сан је био
повратак и освета. И најзад, повратак пре једног века.
Сада ме својатају и узимају они који су се нагомилали док сам
била у ропству. Чак ми ни име нису променили, јер своје немају.
Зар опет чекање на повратак онога што сам увек била – земља
косова, црних птица?
Марко и Шарац
Да није било Марка, не би било Шарца. Да није било Шарца,
не би било Марка. Њих двојица, заједно су ушли у народно
певање.
Тај чудесни зеленко јездио је преко планина, прескакао урви-
не, спасавао свог јахача из невоља, не очекујући награду, осим
тапшања по врату. И кад је дошло време за вечни одлазак, кроз
триста година, Марко се заветова да ће Шарац оживети тек кад
слобода дође народу.
Јер његова чудесна снага символ је народне слободе. Како онда,
тако и сада.
Свирала
Велики оркестар свира у парку. Звуци многих инструмената
грме у свежем ваздуху раног пролећа. Велике трубе заглушују
мање инструменте.
Међу њима, малена свирала. Не чује се, али упорно свира. Сви-
рач вешто покреће прсте на њој и слуша своју музику. Само он.
Иако се свирала не чује, ипак верно свира са својим посестримама.
Велико се мери не толико по величини, колико у духу и
заједништву.
Делфин и човек
Делфин је много волео човека. Играо се с њим и веселио га
својим триковима. И помагао му кад затреба.
Али једног дана, у својој детињастој радозналости, делфин
навуче себи на главу велику пластичну кесу, немарно бачену
у море. Почео је да се гуши и његово питомо сивкасто лице
сасвим је поплавело. Онда је, сав збуњен, испливао на обалу, да
ту умре, поред пријатеља.
А пријатељ га и не погледа, бацивши још једну хрпу пластич-
них кеса поред делфиновог непомичног тела.
Никола Маловић
Повратак у Пераст
(Oдломак из романа у настајању “Морнарска мајица – траде марк”)
1.
Перашка потештатица позвала ме да посјетим град мојих пре-
дака. Њене су ме службе успјеле да пронађу, што и није било
тешко, консултовали су “Google”.
Могао сам да одаберем авион, али сам ипак одабрао брод, јер
је спорији. По први пут у животу желио сам да добијем на времену.
У послу ми је некад ишло одлично, сада добро. Уназад пет
година имао сам 29, данас имам 37 година, а за пет имаћу мож-
да пуних 51. Вријеме је постало грудва снијега низа страну: не-
могуће је било посјетити Пераст за 0,000.000.000.001 секун-
ду. А ја сам тамо обитавао годинама, као већ домаћи, с “Google
Earth”. Пратио сам колико бродова долази и што се збива, како
се вјештачко острво Госпе од Шкрпјела традиционално шири
сваког 22. јула, те како палата Смекија ниче из мора других
палата једнако висока послије задњег земљотреса.
Желио сам се наћи сам са собом. Све је говорило у прилог
теорији да је добро каткада одати се темељној спорости.
Преда мном се окупана двама плеветнилима разапела тешка
одлука од оне врсте иза које су све остале одлуке лаке.
“Свети Никола” бродио је напријед, из Барија ка которској
луци. Бијелим је прамцем накратко парао море да би га елисом
ушивао иза крме.
Терет одлуке утолико је био чуднији јер сам све вријеме пло-
вио уназад: к мјесту одакле су моји барокни преци прије више
вјекова заувијек отишли.
И док бих са средине Адриатика поглед с крме бацао кa Ита-
лији, земљи иза хоризонта, тврдо сам знао гдје леђима улазим у
воде Јадрана, у таласе властите будућности. Come è strano! Одла-
зио сам, а враћао се.
2.
Котор ме изненадио.
Тако километарским бедемима опасан град и цијелу планину
изнад њега човјек не може да види на другим поштама. Из Ко-
тора је видно пулсирала историја.
Унајмио сам просту дрвену барку на весла. Био је конац
априла и многи су веслачи већ чекали уз риву. Они неупослени
у том тренутку јели су сендвиче с мортаделом. Масне дјелове
вадили би прстима из саламе и бацали да виде ко ће бити бржи,
мачке или галебови. Укрцао сам се у барку плавооког веслача
Тонија. Колико је могао да има: 21 годину, 22? Младић је тек са-
жвакао прве залогаје у трећој деценији. На бијелој мајици пи-
сало му је плавим словима: Тони.
– Per quanto tempo si arriva a Perasto?
– Ако нас не успоре опозитне морске струје, у Пераст стиже-
мо за два сата.
Тони је веслао. Ту и тамо би жмиркајући погледао у сунце,
па у мене, насмијао се здраво са свим зубима, сав симетричан,
јаче би потегао, потом руком иза својих пета убрао стаклену бо-
цу, попио из ње мало и наставио. Поштено је превозио људе, за-
кључио сам. Никад не би отпио воду а да претходно није јаче за-
веслао – да инерцијом по морској површи добије тих неколико
секунди, када би знојну со из себе мијењао водом низ слатко грло.
Док смо ситно причали колико му је то испита остало на Фа-
култету за поморство, да ли види Пераст или Котор, можда
Лондон, Антверпен, Дубаи, Сингапур или Шангај као градове за
проживјети авантуру сâм, или с породицом – веслач је коцкице
свог супериорно младог лика увијек мимиком преслагивао тако
да му у барци на путу од Котора до Пераста не би могла да одоли
ниједна жена.
– Три луке само? Да видим. То је много интересантно… Син-
гапур, Хонг Конг и Хамбург избор су за момка. Али за поморца,
хм, уз посао којим се бави и породицу која би га ту чекала, број
1 је Сингапур, џунгла разноликости, број 2 је Сиднеј, питома
колонија, и број 3 је Шангај.
Да је студент наочит, да је конкурент чудесној заливској
природи сазданој од мора планина вратоломно наднесених над
каталогом обалних барокних камених градова, показале су жи-
вотиње. Галебице су слетале на барку и ситне су му рибе, поска-
кавши у страну од прамца, показивале да су ту.
Мислио бих да је све случајност да се, уз врло учтиво изви-
њење, Тони није почео да умива у мору након сат ипо вожње.
Упекло је било поприлично. Тада су се многе сарделе, букве и
паламиде стекле на површи, чинило се, само да Тонија спознају
изблиза.
Чему лагати, био је лијеп преко сваке мјере.
Поглед нисам могао да одвојим од тих његових античких
пропорција. Посебно не од лица које је сваког дана губило мало
богатство тиме што је красило залив, а не мјеста гдје камерâ и
фотоапаратâ има више него што у овом фјорду има све заједно
незаситих галебова и туриста увијек гладних провода.
– Кога волиш, Тони?
– Имам многе љубави. Волим Пераст и Боку Которску. Волим
сестру, и ораду печену…
– И ораду печену!
– Аха, печену на жару од лозових чокота, тако да иза такве
ораде буде грехота опрати зубе. А ви?
– Ја сам тек почео да волим Боку. У Пераст никад нисам
крочио ногом…
Душица Савић Бенгијат
Seria Antiqua
Наш некада познат позоришни уметник нестао је из града. Чар-
шија, која је била навикла на његово присуство, распитивала се
неко време за несталог посетиоца кафана и важних културних
догађања. Није се знало шта се тачно догодило. Шапутало се,
нагађало, али се није знало. Било је и чаршијских оговарања и
разних гласина, али проверене информације нису стизале. Ин-
тересовање чаршије је јењавало. Уосталом, долазиле су свеже
и нове снаге уметничког сазвежђа главног града и доносиле
свеже и сасвим нове абере, мале скандале и велике пикантерије.
Чаршија се окретала новим лицима, а нашег некада познатог по-
зоришног уметника сметнула с ума. Прошло је неколико година,
а онда се појавила читуља. Читуља увек изненади.
Напустио нас је наш драги Крсто Караван,
познати позоришни уметник
Ожалошћена породица
Чаршија се поново усталасала, али се и даље нису знале никак-
ве појединости. Талас тренутног изненађења се изгубио у мору
нових информација о интимним детаљима живота виђенијег
света. Научници доказују да се наш живот одвија у све већем
убрзању. То убрзање више руши него што ствара, па се и на-
ша чаршија урушавала. Мењала се пребрзо, губила је свој је-
динствени карактер и попримала грубе, често вулгарне црте
неког новог доба. Дошло је “време транзиција и тржишта”. Све
је било подложно транзицији и за продају! Од материјалних
ствари до интелектуалне својине, од научних радова до начина
размишљања, од интиме до индивидуе – све се могло купити,
и то брзо и лако и по врло повољним ценама. Чаршија је губила
дух старог града и све више потсећала на сточну пијацу.
У овим савременим токовима, израња и нови сој људи ко-
ји се врло добро сналази у свакој мутној радњи. Један од снала-
жљивијих представника новог друштва био је Мавро Бара. Ве-
лики број пословних простора је доспео у његово власништво,
а он их је користио, изнајмљивао, позајмљивао када и коме је
хтео. У свим његовим подухватима није било случајности. Увек
је постојао дебели разлог за било које ангажовање са његове
стране. Све је било промишљено и добро срачунато. Његови
успеси су били очигледни. Назирали су се у скупим оделима
и ципелама, у најскупљим колима и последњим моделима мо-
билних телефона. Мавро Бара је самоуверено и надмено владао
својим грамзиво стеченим, надуваним царством. Карта га је
кренула, а он се још није био суочио ни са једним неуспехом.
Веровао је да је богом дан за проналажење начина зараде и са
све већом безобзирношћу грабио напред.
Само што је видео читуљу са именом и сликом нашег некада
славног позоришног уметника, синула му је идеја за следећи
потез. Требало му је пар месеци да све среди, а онда је дао велику
објаву у новинама и излепио град плакатима:
Аукцијска кућа “КРИН” позива вас на аукцију
заоставштине нашег познатог позоришног уметника
Крсте Каравана.
“Шта би Бари да узме име Крин за своју уметничку делатност?”
“Што да не, кад стално трчи за ковчезима” – шушкала је чаршија.
Мавро Бара се није обазирао на злураде коментаре: “Неспо-
собњаковићи, могу да ми пљуну под прозор! Зар они нису чули
како су се распродавале личне ствари Мерилин Монро, прин-
цезе Дајане… А зашто? Зато што их нема више… То постају уни-
катни предмети… Мерилин више не може да понесе нове штик-
ле… Ја се искључиво бавим ексклузивом… Интегрално! Све су
то простаци. Не могу они да схвате цивилизацијске тековине и
како их користити!” Имао је он преча посла.
“Промоција, промоција и само промоција, да се и публика
мало индукује! С тим циљем у виду, Мавро Бара је успео да обе-
збеди и термин на телевизији за рекламирање аукције коју је
назвао догађајем године.
“Имаћете прилику да видите и себи приуштите задовољство,
да се у вашим рукама нађе један од предмета који је припадао
овој славној личности. Ту су слике разних наших уметника, не-
колико портрета самог Крсте Каравана, награде и медаље које је
стицао током своје богате каријере, а има и личних ствари које
је уметник носио. Поменуо бих, између осталог, старински сат,
упаљач, наочаре Реј Бан и још много тога. Иза сваког предмета
стоји по нека прича или анегдота. Ми смо све то документова-
ли, тако да ће вам сваки предмет донети и комплетнију слику
из живота једне чувене јавне личности. На неки начин то је
‘живот у слици и речи’. Овом приликом ја морам да издвојим
један портрет Крсте Каравана, загонетан портрет са, да кажем,
једном малом мистеријом за нас. Ради се о портрету који је био
потписан, али преко потписа је штампаним словима исписано
име Душан Драгоман. Изгледа да је непознати аутор хтео да ’за-
печати’ свој рад. Сем тога, сâм лик је скоро нестао. Остало је
мање од половине лица. Да ли је избрисано, избледело, шта се ту
догодило – за нас је било велико питање.
На срећу, ми смо одгонетнули загонетку! Наша истраживања
су записана и хронолошки сређена, али неће бити обелодањена.
Владета Јеротић
Рациоцентризам, Јунг и хришћанство
Поводом књиге проф. др Жељка Симића “Јунг и хришћанство”,
АДБ, Београд, 2011.
После објављивања неколико књига које су се на философски и
психолошки начин темељно позабавиле проблемима свести и ње-
ног преображаја (у књизи “Преображаји тоталитарне свести”, 2006),
затим философије и психологије модерне психе (у књизи “Фило-
зофија модерне психе“, 2007) и у књизи “Антрополошка епистемо-
логија епохе”, 2009), проф. др Жељко Симић у новој књизи са насло-
вом “Јунг и хришћанство” наставио је са даљим продубљивањем
трајно актуелне теме критике рациоцентризма западноевропске
мисли. С правом се не задовољавајући модернизмом и постмо-
дернизмом (већ успешно раније критикованих од неких савреме-
них философа), Жељко Симић у овој новој књизи “тражи друго
средиште” (у ствари Другог), и то најпре у обимном, донекле про-
тивречном делу Карла Густава Јунга.
Очевидно импресиониран Вировим филмом The Truman Show,
професор Симић на самом почетку књиге поставља неколико бит-
них питања: докле је стигло данас отуђење (појам и израз који
је први употребио апостол Павле пре скоро две хиљаде година у
Посланици Ефесцима и Колошанима) и колико смо још слободна
бића која могу да одлучују не потпадајући под его нарастајуће ро-
ботске цивилизације – тим ће се питањима, варирајући их на раз-
не домишљате начине, богато их проширујући позивањем све
од античких философа до оних савремених, нарочито савреме-
них француских философа, професор Симић бавити све до краја
своје књиге.
Како да човек не подлегне “фактицитету сведочења неког дру-
гог”, када је човек биће слабо, као сламка је на ветру, “бачен под
облачну сферу… на бурну брежину” (Његош пре Хајдегера!), а та-
кође и неизмерљиво сугестибилно и аутосугестибилно биће – све
док не почне процес индивидуације, а далеко је од истине да сви
људи индивидуирају.
Пажљиво пратећи стање психе, и теоријски и практично, и
у прошлости и данас, како свога народа, тако и народа западно-
европске цивилизације, професор Симић се с правом обраћа
Д(д)ругом. Али, који је Д(д)руги? Несхватљива трансценденција
и/или обичан човек, још боље – наш ближњи? Како стићи, или
бар се приближити Д(д)ругом? Када је у питању други човек (мој
ближњи), онда је дијалог најбољи, а зашто је најтежи и најређи
сусрет човека са човеком? То би требало да буде сусрет Ја-Ти, о
коме је непревазиђено добро писао велики немачко-израелски
философ Мартин Бубер, коме и Жељко Симић у својој књизи
поклања исцрпну пажњу.
До Карла Густава Јунга, коме је највећи део Симићеве књиге
и посвећен, стиже се преко психоанализе и њеног оснивача Сиг-
мунда Фројда. Ако покаткад аутор и претерује са критиком пси-
хоанализе и њених настављача (нарочито Лакана, који, и поред
оригиналности, не успева да нађе “употпуњујућег Другог”), тачна
је Симићева примедба да Его некорисно подлеже сопственој
сугестији о преувеличаном значају Несвесног, које треба (према
психоанализи) да одлучује о свим областима живота: од полног
живота до највиших достигнућа културе (религије и уметности).
Аутор такав однос Ега према Несвесном (и обратно) назива “мо-
нолошким”, а такав однос – а то је битно – спречава да “сада-трену-
так” дође до изражаја. “Када нема садашњег тренутка нема ни ст-
варне деобе субјективитета, то јест нема признавања Другог”.
Критикујући с правом савремени рациоцентризам, позивају-
ћи се на позног Јунга, аутор се залаже за “а-рационалне устројне
силе унутар модерног човека”. Да ли се то савремени умни човек
као појединац поново враћа ирационалном унутар човека, али
(уз помоћ Јунга) ирационалном као стваралачком и религиозном
унутар опет неког Несвесног (више колективног него индивиду-
алног несвесног)? Где онда треба сместити, оставити или помери-
ти (у коме правцу) каузално-финалистичко објашњење човеко-
вог целокупног живота?
Вредан је био ауторов осврт на трагедију и трагично (код ста-
рих Грка) и са њима у вези на Јасперсово схватање “трагичног зна-
ња”, а онда и сукобљавања са “граничном ситуацијом”. Још једном
тако освешћени субјект издиже се коначно од кружног кретања
живљења и умирања, да би слободно прихватио “кретњу унапред”,
а са тог пута повратка нема. На ово нас је упозорио још Вергилије
у IV Еклоги “буколике”, када, према тачном коментару Бродског,
херој се више не враћа! Хришћански мислиоци закључују да је
после Христа веровање у реинкарнације анахроно.
Сматрам да сваки почетак одлучног дијалога са Јунгом треба
да отпочне управо онако како га је Жељко Симић отпочео, на-
име: како свој сопствени, али истовремено и свеопшти “камен спо-
тицања” претворити у “главни ослонац” своје индивидуације, која
ће онда временом (обично доживотно) довести човека до “необја-
шњиво доброг”.
Бавећи се негде од половине своје књиге све опширније и
дубље Јунговом аналитичком психологијом, при чему његова по-
зната књига “Психологија и алхемија” привлачи посебну пажњу
Жељка Симића, он јасније него раније изјављује “да нас превас-
ходно занима могућност драгоценог и заправо веродостојног
моделовања хуманог постојања”. У томе подухвату аутор налази
снажну подршку у Јунговом делу, без обзира што повремено, с
правом, критикује неке Јунгове неубедљиве априорне поставке.