Доминика Гапска
Мудрост ноћне сенке О поезији Владислава Петковића-Диса
Остала створења спуштају очи у земљу,
Само човек је примио узвишену форму,
Имао је налог да погледа у небо,
Да лице окрене ка звездама.
Овидије (43-17 г.)
Владислав Петковић-Дис (1880-1917) је несумњиво најзначајнија
личност српског модернизма. “Проклети песник”, припадник бо-
емског Београда, постао је део српске модернистичке легенде.
Његово дело, с једне стране мора бити постављено у особини мо-
дернистичке поетике, посебно због везе са традицијом народне
поезије, манифестације елитизма и црпења достигнућа симбо-
лизма, с друге стране, међутим, његова поезија се отима тим
принципима “(…) узимајући оригинално схватање егзистенци-
јалних питања, новаторско досезање до области интуитивне
спознаје и свести и проширење својих језичких стандарда у број-
ним лексичким и синтаксичким функцијама обичног говора,
усвојених у уму периода као прозаизми, за које не треба да по-
стоји место у ‘везаном говору’ [1]. “Поезија предосећања” повеза-
на са трагичном судбином песника до данашњег дана обухвата
аутора маглом мистерије. О првом песничком тому Петковића-
Диса под насловом Утопљене душе (1911 г.), каже се да је пред-
сказање његове смрти у 1915. години [2]. Песме из ове књиге су
скуп ирационалних осећања, насталих из немира, визија; из-
раз су наслућивања ове реалности и свести о постојању дру-
гог, метафизичког света. То је поезија, која смрт окружује одре-
ђеним култом, и често представља апокалиптичке визије.
Петковић-Дис, један је од српских симболиста (“парнасо-
симболиста”), који су за узор имали такве француске песни-
ке као што су Артур Рембо, Стефан Маларме и Пол Верлен [3].
Основни циљ поезије, приказан у делима француских симбо-
листа, и који је видљив и у радовима Петковића-Диса, јесте да
се стигне у неприступачна подручја рационалне спознаје, да се
именује оно што је неназвано и нејасно. Треба напоменути да
поетски канон, исто тако парнасоваца као и симболиста, од-
ређује естетика Артура Шопенхауера, инспирисана старом ин-
дијском поезијом [4]. Лирика симбола ће, дакле, према Јовану
Тучинском, “предложити заједничку аналогију ствари и појава;
њихово пантеистичко јединство са човеком, или идентитет
душе света са душом човека” [5]. Инспирације делима Француза
указују да ће симбол поетски разликовати стварање Петковића-
Диса и директно се повезати са његовим “предлогом ужаса”, ка-
ко га је назвала Марија Дабровска-Партика [6], који се налази у
атмосфери песме, у сликовитом представљању и музичко-зву-
ковним вредностима, стварајући мелодијски лиризам, подража-
вајући стални покрет, којем се предаје свемир на путу до савр-
шенства. Динамика поезије српског симболисте, и такође у њој
изражена вера у јединство људи и ствари, евоцира платонисти-
чку визију Душе Света као принципа свих покрета и промен-
љивости ствари [7].
У песмама Петковића-Диса могу да се издвоје неке непромен-
љиве теме: очи, звезде, биљке оштећене од мраза, девојка-дух,
неостварена љубав и “убијени” од живота идеали [8]. Развијену
симболику има такође сан. Стање успаваности, у којем се лир-
ски субјект, као тема-кључ веома често појављује у делима пес-
ника. Сан постаје веза између садашњости и прошлости, бића и
небића, света Идеја и земаљског света, живих и мртвих.
Као што је већ речено, поезија Петковића-Диса је поезија
претпоставки и визије. У својим песмама песник покушава да
састави своју космогонију засновану на интуитивном осећању
постојања “другог света”, којег је лирски субјекат некада био
део. Космогонија је лишена верских импликација, субјективна
је и, изнад свега лирска [9], иако се може видети инспирација
будизмом, платоновом филозофијом и хришћанством. Лирски
субјекат је у сталној суспензији између будности и сна. Спавање
је стање блаженства, време пребивалишта у свету духа и Идеје,
симболичка веза у којој очи постају и звиезде. Петковић-Дис не
помиње Бога. Његов концепт је ближи Платоновој теорији о бо-
говима као симболима етичког, онтолошког и интелектуалног
савршенства, живо описаног у Федру [10], или у претпоставкама
будизма, које говоре о идентитету људске душе са Сведушом
Света [11]. Бољи свет, за којим чезне лирски субјекат је свет
Идеја, Духа и Изврсности – “невине даљине”, “изгубљени снови”,
“заспале висине”. Песник подразумева преегзистенцију душе, ве-
рује у кружно путовање света и сталну реинкарнацију. Рођење
човека је стални препород, добијање све више и више нових
ликова, снажно физички доживљених [12]:
То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом што несвесно сија
И жали, ко тица обореног гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја (…).
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик, што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече. [13]
Милан Дачовић
Умеће уметничке прозе Богислава Марковића или Омаж једној генерацији
Богислав Марковић: СКЛАДИШТЕ, Библиотека града Београда,
Београд, 2009.
Самим насловом овог дела, писац подсећа читаоца – да у њему,
поред чудних, неважних, и мистичних ствари, које је власник о-
ставио у Складишту, одбацио, па закључао –знак је и да чека свој
тренутак: да се оно откључа и отвори и завири оком радозналца.
Та притајена, вечна радозналост, и немир, да се уђе у туђе! По-
готову, ако се тиче тајни које је дотични скрио од других, па и о
себи! Ту врсту радозналости, знамо већ, поседовао је, и велики
Колумбо, када је откривао континенте, а потом, за његовим тра-
гом, кренули силни конквистадори. Тражили су негде, на том про-
стору, ускладиштено благо Инка и све оно што је скривала једна
мистериозна цивилизација. Богислав Марковић је своје благо му-
котрпно слагао у своје Складиште, да би га одбранио од многих
пошасти. У овом случају, настанак Складишта садржи све зна-
мење једне будне и узнемирене душе – имање, које је писац за жи-
вота истрајно слагао – било да су у питању своји рукописи, или
окрајци туђих рукописа – махом иностраних писаца. Јунак ове
“ускладиштене” чаробне прозе, зна се то већ, приложио је за њу све
– срце, јетру, кичму, плућа, – записано је на страницама ове књи-
ге, на којој је дуго истрајавао, – истрајавао као писац и претварао
их у књиге – својеврсне хронике о патњама људске душе; о нади,
која прелази Границу смрти, и васпоставља један живот који
надраста све, па и смрт. Због свега изреченог, у овим кратким, и
уводним рефлексијама – можемо са сигурношћу изрећи један суд
о овој књизи – да она доноси једну посебну врсту радости; осећање,
као кад се дете роди; али и бригу, како ће уметност књиге бити
прихваћенa. Јер та брига, са настанком, ове уметности – прешла
је и преко многих страница дела, па је слутимо, и у симболич-
ним сценама које доводе на позорницу и претеће и зле јунаке – да
угрозе сваку уметност, па и сваки живот. Ти јунаци, са претећим
зубићима су глодари који имају статус равноправан са другим
јунацима књиге. Инсистирање писца на оваквом симболу – ми-
шевима, и глодарима, са оштрим секутићима, чија је најдража
храна сецкање и гутање скривених рукописа и хартија од вред-
ности, по складиштима – носи и надраста уобичајену симболич-
ну ознаку: О мукотрпном путу писца да своје дело изнесе пред
оне који ће после свог читања, моћи, да осете сву радост духовног
чина! Тај јеловник за глодаре, свестан је писац после свега, све
више је доступан, и условљен, животом који је настао у српском
друштву. Наслов овог дела, дакле, асоцира на то – да је писац у
напору и да сакрије своје дело и имање од духовне пошасти која је
завладала српским културним институцијама, и да треба чекати
нека боља времена. Јер, засад, на сцену нашег живота, увелико је
закорачио Потрошачки немилосрдни човек који не мари за ова
духовна блага. Писац је сурово остављен на ветрометини старих
и нових нечистих сила, и те пошасти, која је царовала и у време
Милована Глишића и нашла уточиште на страницама његових
хроника о српском селу, где су се јатили вампири свих врста – на
многим местима, диљем ондашње српске земље: на раскршћима,
у воденицама, мостовима река, оџацима…
Складиште је, опомиње овај наслов, и зарад пошасти која је
завладала у култури и образовању, где генерације не налазе прави
пут до књиге; где права елитна уметност не налази пут до њих;
где права књига, попут Складишта, са свим одликама које красе
и знамените српске писце, па и светске, не налази медијску и под-
ршку институција.
Страх пишчев, страх од глодара досеже некад и митску слику.
Он је пратилац у ситуацијама непрекидног бекства, на путевима
којима се крећу пишчеви јунаци као вечне луталице. Страх је увек
ту, уз немирне трагаче који чезну за нечим недокучивим. Увек су
при руци брзи завежљаји или коферче са најпотребнијим ства-
рима. Кад се отворе коферчићи – увек ће, са најпотребнијим, из-
ронити мртва главица сасушеног глодара. Са таквим и сличним
симболима – писац је после многих битака са неочекиваним не-
пријатељима, само на кратком предаху, да се опет суочи са њима.
Извлачећи причу из Складишта, суочавао сам се са нечим
што ми је тешким теретом притискало душу; туга ме је стезала,
она стара и позната туга из младости када сам читао ненадмашну,
истоимену причу Антона Павловича Чехова. Све је из Складиш-
та асоцирало на један обезглављени, растурени и пострадали
народ, као што је био некада руски, у време када је живео главни
јунак ове приче, кочијаш Јона. Суочен са немилосрдном агресијом
путникâ које је превозио, био је опхрван и тугом за својим не-
давно умрлим сином. У штали је једино коњ могао да саслуша
његову бол за сином. Тај одјек бола одјекује и у Складишту, кад
је у питању наш простор и наш народ. Ово се посебно пригуше-
но чује на стазама и забаченим просторима где се крећу јунаци
ове књиге. То страдање носи социјалну, душевну и интелектуал-
ну поломљеност. Зато ово дело, поред уметничке висине – носи
и ово црнило опште трагедије. И ту, у таквој трагедији, Богислав
Марковић налази ону заједничку Сенку која прати јунаке књиге.
Ова Сенка, неумитно присутна, носи онај митски печат и усуд,
напаћеног српског народа око запуштених, запрљаних и уруше-
них цркава. Наврате у њих, за невремена, ноћни спавачи, скитни-
це и олош сваке врсте. Црквена звона су одавно занемела и рђа их
хвата и једе. Иконе се једва распознавају на избоденим зидовима.
Катарина Костић
Магија стварности
Желимир Млађеновић: Пун мјесец и огледало, Свет књиге,
Београд, 2012
Невидљивост линије између стварности и маште, боље речено
преливање маште у стварност и обрнуто, у приповедној прози
захтева велику вештину и мајсторство списатељског заната. Же-
лимир Млађеновић то постиже својеврсним, неуобичајеним књи-
жевним поступком, који није једноставно подвести под устоли-
чене књижевне правце као надреализам или нови надреализам,
фантастична проза, или нова фантастична проза, или нови реа-
лизам итд. Непобитно је да ова проза освежава и пријатно изне-
нађује својом оригиналношћу и да је веома привлачна, чак заво-
дљива баш због тог отклона границе између стварности и маште.
Заједно с јунацима прича читалац је час сањар, час актер у драми
живота и смрти, између којих се у правом моменту подразумева
знак једнакости, у најплеменитијем смислу речи.
Укупно двадесет пет прича, скоро исте дужине (свака једва да
прелази шест страна), без иједне сувишне речи, поређане у неком
наизглед нехотичном, а уствари логичном редоследу, могу се упо-
редити с огрлицом од драгуља, зналачки и хармонично наниза-
них једнан до другог, како би естетски доживљај био потпун.
Уочљива је органска повезаност прича. Оне се доживљавају
као део целине, па се може рећи да, иако је свака прича целина за
себе, књига може да се тумачи и као роман, због континуитета
у сликању атмосфере, социјалне средине, животних услова, суче-
љавања старог и новог живота, старог и новог света, што утиче
да јунаци прича не живе само у једној, већ у две стварности. Оне
не могу имати истовремено исти интензитет, већ су наизменично
замагљене у односу једна на другу. Отуда то преливање ствар-
ности у машту и обрнуто. Како и сам аутор каже то је живот на
рубу стварности (прича “У кафани”). Сагледано у том контек-
сту веома је погођен наслов књиге, извучен из једне реченице у
причи “Писмо из Акапулка”. Ишчупани из корена, отуђени од
самих себе, јунаци прича, иако хватају корак у новом животу, тј. у
другој реалности, иако у њој успевају да среде своју егзистензију,
интимно, у дубини свог бића тумарају по лавиринту, тражећи од-
говоре на загонетке и дилеме које их муче. То је сјајно сублимира-
но у монологу главног јунака у горе поменутој причи:
Али, паре сам добио с неким разлогом и он ће ми се , увјерен
сам, открити сам од себе, ненадано и кад дође право вријеме…
кад у некој ведрој ноћи препознам у пуном мјесецу мој лик, као у
огледалу. Тада ћу знати… тада ћу знати шта да радим.
“Пун мјесец и огледало” јесте адекватна метафора за магију
стварности и стварност магије, који као мистични плашт обави-
јају животе главних јунака у овој књизи. Због те мистике, за ову
врсту прозе се може рећи и да је веома привлачна, као што сам
већ напоменула. И по завршетку читања књиге лебдимо између
“плаветнила неба и воде”, мучећи се, као и сам аутор, да јунаке
прича вратимо међу корице књиге, да не вршљају на “рубу ствар-
ности” у нашој уобразиљи.
Синтагму “Први и други живот” Желимир Млађеновић став-
ља у уста самих јунака својих прича. Прича “Исповест” започи-
ње речима:
Као и већина наших људи у Канади, ја имам два живота, од
којих сам један већ одживео. С радошћу се сјећам тог првог жи-
вота и осјећам се привилегованим да сам га имао… Кад проми-
слим, ситна задовољства су ме чинила најсрећнијим у првом жи-
воту, што је тешко објаснити мојим добрим домаћинима у Ка-
нади, који имају само један живот…”
Судбине јунака прича су варијације на исту тему: избегли или
измештени из свог природног окружења у коме су одрасли, у нову
средину, нову земљу, у овом случају Канаду, у ратној олуји у којој
су изгубили земљу у којој су рођени. Скоро у свакој причи, у две
три језгровите реченице, објашњен је разлог напуштања “првог
живота” и преношење његових фрагмената у “други живот” као
реквизита оног првог живота, и тако се ствара целовитост и по-
везаност људских судбина. Онај први живот је често само на-
значен, али тако зналачки одабраним речима и појмовима, да се
стиче утисак да су приче дуже, да су животи јунака подробно
описани и да се читалац са сваким од њих дружи довољно дуго да
га схвати и доживи. Као илустрацију навешћу два примера: За-
окружену представу о карактерима и судбинама Петра и Радојке
из истоимене приче, хронолошки саопштеним детаљима из њи-
хових претходних живота. Заједно с писцем и ми се журимо да
прескочимо разраду свих наведених чињеница, и станемо у “ред
пред канцеларијом Црвеног крста на Вождовцу” да слушамо ди-
јалог између поново пронађених Петра и Радојке, закључујући из
њега какав ће бити крај приче. У другом случају, фијук ветра с
кобним предсказањима из првог живота силовито улеће у други
живот Даринке у причи “Знаци”, баш у тренутку кад она мора
свог мужа поново да придобије, да га отргне бар мало из заноса
за сазнањима у “другом” животу у коме је њена улога супруге по-
стала безначајна.
Као што зналачки одабраним детаљима из првог живота ју-
нацима својих прича утискује аутентичност одликама поднебља
из кога су игром судбине измештени, као и психолошким ослон-
цем у свом пореклу, што са годинама, нажалост, све више бледи
(О, кад сам дошао у Канаду, моје презиме се завршавало с два ‘ен’,
а сада сам Хоффман с једним ‘ен’ – из приче “Тајни налог”), Мла-
ђеновић на реципрочан начин одсликава амбијент, нову земљу
у којој јунаци живе свој други, односно остатак живота. Такође
вешто одабраним детаљима, сазнаје се о многим, за нови конти-
нент, типичним појавама. Ево неколико детаља само из једне
приче: “Исповијест”, на тему култа индивидуалности, усамље-
ности и отуђености која је у канадском територијалном про-
странству природна појава:
… Ја сам живот провео у седам канадских градова и ни у један
се нисам враћао, чак ни на један дан. Није ли то чудно?. Ја имам
брата у Едмонтону, с којим се нисам видео двадесет година. Ни-
је ли то чудно?… Кад сам Питеру препричао писмо, посебно на-
глашавајући дио у којем Лора описује како сам од стране канад-
ске поште проглашен покојним, човјек се насмијао и рекао: “Мене
су најмање трипут прогласили мртвим. И увијек су биле посреди
божићне честитке. Није ли то чудно? Да за празник којим слави-
мо Велико Рођење, ја бивам проглашен мртвим?…
Књига прича “Пун мјесец и огледало” припада канадској књи-
жевности колико и српској. У преводу на енглески или француски,
канадски читалац ће је доживети као блиску литературу. Треба да
буде што пре преведена. За ову књигу се може рећи да је драгоцен
допринос у мозаику канадске мултикултуралне књижевности, а
у српској књижевности биће запажена по оригиналности у по-
ступку приповедања и освежењу у темама.
Горан Бједов
Звали су га Пабло
Гордин Лакас: Спидијева филозофија, Паидеа, Београд, 2010., 141 страна
У последњој трећини двадесетог века на Југославију се гледало са
великим интересовањем: СКЈ је покушавао да свету покаже како
је могућa дијалектичка синтеза совјетског комунизма и капита-
лизма. Они који у то нису веровали, или су робијали, или су имали
друге проблеме. У свеопштем комешању, карактеристичном за не-
извесност која је пратила макро социјални експеримент, чији је
исход био известан, јављале су се разне личности, које су на кари-
катурални начин изражавале идеје овог доба. Једна од таквих је и
јунак приче која се налази пред нама. Уточиште je нашао на Фило-
зофском факултету у Београду, једној од ретких оаза у којој је вла-
дао дух толеранције.
Звали су га различитим именима, понајвише Спиди. Али, ко је
он стварно био није лако рећи. Био је толико нестваран да се о ње-
му може само испричати прича. Тако нешто чини и аутор ове књи-
ге, која се чита у сталном очекивању да ће се десити “нешто”. Међу-
тим, осим невероватних вратоломија, у књизи нећете наћи ништа
осим једне замлате, која на Вас оставља утисак не баш сасвим нор-
малне личности.
Учествовао је у револуционарним збивањима од ’68. до ’74, ка-
да је “непријатељска” група, коју је чинило осам професора Фило-
зофског факултета, “манипулисала” студентима и њиховим искре-
ним социјалистичким идеалима не би ли угрозила власт бивших
пролетера контрареволуционарним превратом.
Ово учешће је, према мишљењу нашег аутора, своју кулмина-
цију достигло у уринирању на темеље резиденцијалне зграде Амба-
саде Бразила, под будним оком и строгом командом алкохолиса-
ног генерала Ђапа и, наравно, уз звуке португалске песме Grândola
vila morena, која је означила почетак пуча у Португалији и увод у
последњу социјалистичку револуцију у Европи.
Иако невелика, иако описује углавном бизарне догађаје, као
што је напред поменути, књига је посвећена једном планетарном
лику и има планетарне претензије. Готово да нема личности из ре-
дова револуционарне и дисидентске левице, која овде није бар по-
средно поменута. Општи утисак је да се аутор подсмева свима, да
се подсмева времену у које су бачени и батргају се као бубе у бари
не успевајући да изроне и оријентишу се, али ипак некако пливају
– баш као што и наш јунак левом ногом саплиће десну, али ипак не-
како хода. Ко га чува или води, сам ће ђаво знати, ако није он тај
који га покреће.
Сан млађаног Личића био је да се некако домогне Запада и та-
мо стално настани. Истовремено, он не намерава да промени сво-
је источњачке паразитске склоности, већ напротив, као Барбаро-
геније, хоће да пренесе свој тајни наук на Запад и настави живот у
коме се извештио на Балкану. У томе на крају и успева служећи се
својим ситним смицалицама, које, гле чуда, успевају свуда у свету,
па чак и у великим историјским догађајима, чији смисао он једва да
наслућује. Тако се два пута налази у ситуацији да постане неко: јед-
ном у Југи, да постане вођа револуционарног покрета, да остави
иза себе и Владу Револуцију, и Генерала Ђапа, али и Зокија Покија!
Други пут му се пружа прилика да постане гуру једне плане-
тарне верске секте у САД. И једног и другогог он се свесно одриче,
јер се не уклапају у мисаони хоризонт ситног хохштаплера – чо-
века који најбоље пролази као господин у полукриминалним сре-
динама, иако има способност претварања, која би од њега створи-
ла другог Арсена Лупена.
Оно што је мени посебно занимљиво је презир аутора према
“достигнућима балканског ума” и нескривена симпатија за човека
који не би требало да заслужује никакву пажњу, а ипак је једно вре-
ме био у центру збивања престижне балканске институције.
Нека ми буде дозвољено да на крају констатујем како је наш ју-
нак карикатура Зокија Покија, човека коме је у причи посвећено
мало пажње (помиње се само као пасионирани крадљивац књи-
га и библиофил). Али за разлику од њега, који улаже огромну енер-
гију да би постао Европејац и остао Балканац, Спиди то чини мно-
го лакше, а приче о њему, у оно време, биле су забавније од прича
о Зокију, који је ускакао кроз прозор чувеном немачком професо-
ру не би ли некако искамчио препоруку за постдипломске студије.
Али, пошто је циљ и једног и другог привид, Спиди је у томе
био много вештији. Једино се тако може објаснити маргинално
присуство Кизе. Спиди је изучио и мађионичарску вештину и
наступао у “Лотос-бару”. Притом је делио гардеробу са једном
стриптизетом.
Моја маленкост имала је част да га угости као главног забав-
љача једне новогодишње ноћи. Читаву ноћ је изводио трикове, сец-
као и спајао конопац и чаршаве… И тако све до јутра, када је моју
супругу и мене пробудио побеснели комшија – махао је пиштољем
и псовао “булументу” која је целе ноћи оргијала у нашем стану и по-
крала веш са терасе да би приређивала које какве керефеке, а у ст-
вари изводила сатанистичке сеансе. Али, са тим се све завршило.
Убрзо после тога, Спиди се изгубио негде у “обећаној земљи”, одак-
ле су долазиле само приче о његовим невероватним подухватима.
Зоки Поки се вратио у Југу пошто је протеран из свих немач-
ких коцкарница. Последице његовог илузионизма још нису ни по-
челе да се осећају. А када ће, не знамо…
Aлександар Петровић
Срећни Божић и дубина истине
Б. Вонгар, рођен 1932. као Сретен Божић у селу Горња Трешњевица
код Аранђеловца, савремени је српски писац који је светску славу
стекао пишући у Аустралији о животу и страдању староседела-
ца аустралијског континента. Када је његово прво романескно
дело Пут у Браглу било објављено у Америци, аустралијски пи-
сац Томас Кенели је у Њујорк Тајмсу написао да је Вонгарово уз-
будљиво писање у пуној мери одало почаст традицији Абориџина.
Оно је у Америци, док је у Аустралији трајало академско ћутање
и новински напади, било прихваћено као пионирски рад у коме
писац прави велики преокрет сагледавајући историју из угла
Абориџина, а не белих освајача који су логиком силе наметали
свој поглед на свет. Све Вонгарове приче биле су казане у првом
лицу са непатвореним разумевањем културе староседелаца и
блискошћу са неизмерном патњом људи којима није признавано
да то јесу.
Али управо то одсуство растојања узнемиравало је колонијал-
ну културу која је већ по објављивању првог дела почела да се пита
о Вонгаровом идентитету. Било је невероватно да Абориџини
нису ућуткани, да им није заувек одузет глас, да је вековним про-
гоном и истребљењем њихово питање до краја историје скинуто
с дневног реда. Убрзо су новинари прогонитељи славодобитно
открили да Вонгар није Абориџин него усељеник из Србије и
да као такав нема право да у првом лицу говори о староседео-
цима. Аустралијска новинарка Маргерит Џонс јурећи да открије
сензацију узвикнула је “Sretеn Bozic means Merry Christmas in
Serbian!” То није право име, говорили су његови опоненти не же-
лећи да прихвате оно што је Вонгар писао, то је само псеудоним
који значи Срећан Божић. И у свом незнању нису ни слутили
колико су били у праву, јер је Божић један од оних ретких људи
који се поново родио. Свака култура заправо и почива на онима
који су имали два живота. Божић умире у аустралијској пустињи
где га аустралијски Абориџин спасава и даје му други живот и
други идентитет Вонгара, Духа Снова, да би потом, упознавши се
културом и животом његових саплеменика, Вонгар постао глас
вапијућег у пустињи. Он је потпуно предао свој живот ширењу
истина о древном аустралијском народу у једној од најлепших
игри живота и смрти нашег времена. Божић се поново родио као
један од великих писца нашег света и без сумње један од најбољих
и најхрабријих српских писаца.
Питање је наравно зашто писца који је највећи део живота
провео у Аустралији, писао на енглеском и бавио се злехудом
судбином аустралијских староседелаца звати српским писцем.
Разлог за то не може бити чињеница да му је почасни докторат
доделио Универзитет у Крагујевцу, јер је он добио и највећу
аустралијски књижевну награду, Емеритус. Разлог није ни само
филозофски, зато што је круг, како нас Платон томе поучава, нај-
савршенија геометријска слика, и јер живот стиче своје испуњење
и разрешење управо у тренутку затварања круга без обзира на
пређени пут. Прави разлог извире из саме природе Вонгаровог
стварања. Он у аустралијској култури делује сасвим на српски
начин – не окреће главу, не гледа своја посла, није цинично паме-
тан, није снисходљив пред логиком моћи, већ напротив хрли
да се суочи са неправдом, саосећа са пониженим и поробљеним,
сматра да је живот а не идеологија највећа вредност. Он се не по-
даје патетичном обожавању будућности, идеји прогреса белих
освајача, већ садашњост види као вечну нит постојања.
Његова решеност да се упусти у неизгледну борбу за онима
који су у име прогреса погазили све моралне обзире и да поверује
да он, без икога иза себе и без знања језика, може да се избори
за истину о онима који су прогнани не само из своје земље него
и из људског рода може да зачуди. Одакле Вонгар црпе такву
веру, такву одлучност, такав гнев и такву снагу? Крећући као
усељеник са дна друштвене лествице Вонгар је у напору да каже
истину прешао преко свих граница и учинио немогуће – почео
је да пише на језику који није знао довољно ни за свакодневни
разговор. Таква усрдна оданост истини и жеља да се каже спасо-
носна реч подобна је неукости галилејских рибара који су када
су видели истину почели да течно говоре на језицима које нису
учили. Вонгаров енглески је леп и прозрачан, али пажљиви чи-
талац по коришћеним конструкцијама лако може да се увери
да Вонгар док пише на енглеском све време мисли на српском.
Српски језик, српска култура и српска историја стоје иза њега
дајући му све време ослонац и кључ разумевања онога што види
око себе и у себи.
Вонгар у много чему одражава најбоље антрополошке карак-
теристике српског ствараоца. По одлучности и бескомпромисно-
сти он је подобан непоколебивој решености Атанасија Николића,
саосећајној храбрости Надежде Петровић, тананом разумевању
тајне историје Иве Андрића и јасновиђењу људске неслободе Ме-
ше Селимовића. Зато је све оно што је Вонгар учинио у Аустра-
лији заправо прича о Србима, неприлагођеним, увек на своју
руку, пуних сваковрсних мана, али спремних да се поново роде,
да саосећају са онима који пате, спремним пре свега за слободу.
Вонгар је својим делима дигао својеврсни културни устанак у
Аустралији и зато је природно да га власт није волела, јер је
Вонгар Божић
Моћ поезије
Пре неку годину провео сам неколико дана затворен у полицијској
марици и том приликом остао жив искључиво захваљујући је-
динственим одликама племенске поезије. Ухватили су ме како
без дозволе државних власти живим у резервату у Арнхемској
земљи, на територији која припада Круни, па je због тога треба-
ло да будем пребачен до најближег места у коме се налази затвор.
Oсим мене, у полицијском возилу је био и Џо Гелери. Затворили
су нас у неку врсту кавеза, без надстрешнице, постављеног иза
возачке кабине лендровера. Био је направљен од чврстих челич-
них шипки што је пружало мало наде да се из њега може побећи.
Возили смо се неким пољским путем када се возило изненада по-
кварило, а полицајац бесно одјурио у непознатом правцу. После
неколико сати постало нам је јасно да смо остављени стотинама
километара далеко од било чега, у сред недођије. “Извући ћемо се”,
Џо је покушао да ме охрабри. Био је септембар, средина сушног
периода, када Сунце у подне загреје ваздух до тачке усијања. Ре-
као ми је да се што мање померам, да што више заклоним тело од
сунца, и да дишем на нос.
Када су предвече јара и заслепљујућа сунчева светлост осла-
биле, Џо поче да мрмља стихове неке древне песме, трудећи се
да отвара уста што је могуће мање. Изненадило ме је то што по-
знаје племенску поезију. Свог оца из племена Рембаранга није
се сећао, а мајка га је одгајила у логору Делисавил, где су били
доведени Абориџини из различитих племена и области, који су
због тога морали да се међусобно споразумевају на енглеском.
Његово певање је без сумње призивало кишу, јер смо обојица
знали да човек приморан да буде на сунцу, без воде, не може да
преживи ни један једини дан. “Сигурно су те неки старији са-
племеници научили да певаш?”, онако успут рекох нешто ка-
сније тог дана, на шта ми је он одговорио: “Не, песма ми је јед-
ноставно сама дошла”. Додао је и то да ту песму никада пре није
певао, али је осећао да би могла бити негде у њему. Следећег
јутра је поново запевао, а ја сам га пратио тако што сам нокти-
ма лупкао по каросерији лендровера. Лежали смо непомични,
док је дан постајао све топлији; када смо поподне већ осетили
да нам снага понестаје, зачула се грмљавина у даљини. Свеж по-
ветарац нас је повратио у живот баш у тренутку када су облаци
кренули да се подижу; они нам донесоше пљусак који се у то
доба године ретко може видети. Следећег дана су нас избавили;
али, да киша није пала, за нас би већ било прекасно.
Највећу захвалност за своје познавање абориџинске поезије
дугујем својој преминулој супрузи, Ђумали, од које сам могао да
научим како се користи усмено предање. У резервату и његовој
непосредној околини живели смо од буша, као што је у то време
чинила и већина економски независних племенских група. Тада
је поезија била врло жива; као и генерацијама пре тога, она је
била ту да човека научи како да живи са својом земљом и од
своје земље.
Волео сам да посматрам Ђумалу док распаљује ватру; никада
није пропуштала да каже по неки стих свом пару дрвених штапо-
ва док их је брзо трљала један о други – дим се често појављивао
и пре него што би до краја изговорила стихове песме. У бушу
је расла једна посебна врста дрвета чије је стабло имало срж од
које је она правила своје штапове за потпалу. Кад год је прола-
зила поред тог дрвета, изговорила би неколико стихова, као да
поздравља пријатеља.
Једном сам ставио читав свежањ дрва на ватру, па је разбук-
тали пламен опрљио лишће на околном дрвећу. Испричала ми
је тада митску причу о жени ему која је, отишавши да живи са
мужем у његовом племену, била толико уплашена непознатом
земљом да је распалила велику ватру која је захватила околно
растиње и спалила оба њена крила. После неколико дана чуо
сам је како са осталим женама у логору пева песму о ватри која
се види у даљини, а која ми је звучала прилично модерно:
На леђима дима јаше странац,
Камено лице скривено пламеном,
у шуми свако дрво држи копље.
Дрвеће, будно буди!
Сирото, драго дрвеће,
Кости ће вам се у пепео претворити.
У абориџинској поезији дрвеће, као и све остало, има душу. Неко
од њих је поново рођени саплеменик. Ђумала је имала обичај да га
ноћу ослушкује. Уверавала ме је да дрвеће разговара међу собом,
да често пева својим лишћем, те да она увек може да на основу
њихових гласова позна да ли је у питању мушко или женско дрво.
Умела је да препозна и гвоздено дрво, испод кога су белци
постављали замке за дингое. Кад год би се појавила нека животи-
ња, ово дрво би је тихо упозорило да му не прилази.
Једног дана смо видели раскрчен део шуме од које је остао
само дугачки траг спаљеног растиња на голој земљи. Те ноћи ме
је пробудила: “Управо сам видела како дрвеће бежи из ове земље.
Сада када је “гуми дрвеће” научило да хода, белци га никада неће
ухватити.” Неколико дана касније, гледајући у Млечни пут, рекла
ми је и ово: “То што видиш на небу је траг пепела који је оставило
оно спаљено растиње.” Подсетио сам је да неке племенске старе-
шине мисле да је то траг од костију мртвих, на шта је она брзо до-
дала: “Наравно да јесте – дрвеће и људи су иста врста.”
Када нам се родило прво дете, једно “стрингибарк” гуми дрво
које је расло испред нашег заклона у стени, зањихало се, а гране су
почеле да ударају једна о другу – била је то порука коју је ово дрво
послало другом дрвећу и свету духова. Ђумала је детету дала име
Ђо, Стрингибарк, а ово је дрво постало његов лични тотем. Било
ми је жао што ми уши нису биле привикнуте на песму дрвећа, али
сам учествовао и трудио се, најбоље што умем, да покажем по-
штовање према свим екалиптусима, онако како би то учинио са
својим рођацима. Избегавао сам да гулим кору са стабала, а када
сам ложио логорску ватру увек сам пазио да гране буду довољно
далеко од пламена.
Ђумала је сматрала да се моја увиђавност исплати. Једном, док
смо спавали поред ватре на обали реке, ноћна олуја је оборила
огроман еукалиптус. У тренутку смо се нашли између две велике
гране које су пале на земљу; да се дрво само мало закренуло на
другу страну, смрвило би нас.
Морао сам да напустим област, не знајући колико ће времена
проћи пре него што се опет будемо видели. У то време сам и сâм
веровао у поезију и осећао да ће се, без обзира колико дуго моје од-
суство потраје, дрвеће бринути о Ђумали и нашој деци. “Само на-
слониш уво на стабло и послушаш све што ти пријатељи шапућу”,
говорила ми је често. Натерала ме је да поверујем да дрво, баш као
и веран пас, маше својим репом, и то ми је помогло да се надам да
ћемо се можда поново срести, макар као биљке или птице.
Понекад, у својим сновима, видим стабла дрвећа која беже из
једног округа у други. Ходају спорије од људи и често се држе за
руке. Одмах иза њих, великом брзином се креће крдо булдожера
које обара стабла и скупља заплетене гране у гомиле које ће уско-
ро бити спаљене. Ђумала ми долази у сан: прича ми о неком па-
пирном дрвету поред неког извора, које је омамљено сунцем,
пропустило да је упозори да су ловци на дингое већ прошли туда,
и да су затровали извор. Не верујем да се она љути на дрво; можда
само покушава да ми каже да се држим даље од тог затрованог
извора. Њоме је инспирисан роман Валг.
Предговор роману Валг. Превела са енглеског Милица Живковић.
Вонгар Божић
Пут кроз пустињу
Петеру Хандкеу и сину Стефану
Знао сам један грм у аустралијској пустињи
који вечно цвета – тамо га више нема.
Никада нисам мислио да пустиња Танами за путника може бити
погубна. То име сам први пут чуо раних шездесетих година у
Алис Спрингсу, док сам се распитивао како могу да стигнем до
Кимберлија – који је скоро пола континента даље. Речено ми је да
се тамо може наћи посао на градилишту великог постројења за
наводњавање, и да за сваког усељеника, чак и оног који једва зна
по коју реч енглеског, има наде да буде примљен. Неки човек ме
је посаветовао да је најбоље да стигнем до Кимберлија јашући на
камили преко Танамија – и продао ми једну.
У то време готово ништа нисам знао ни о аустралијском бушу
ни о камилама, осим да могу да опстану пијући веома мало воде
током дугих путовања кроз пустињу. Највећи део аустралијске
унутрашњости био је освојен на грбама камила, које су у девет-
наестом веку ту довели авганистански трговци. Камиле су помо-
гле да се изградe железничка и телеграфска мрежа, а на њиховим
леђима су преко пустиње јахали истраживачи, казнене експеди-
ције, мисионари и трагачи за рудним благом. Бели људи су увек
путовали са стадом камила, тако да, ако би једна испустила душу,
јахачу није претила опасност да остане беспомоћан у пустњи –
али о томе тада уопште нисам мислио.
Неколико дана пошто сам се отиснуо у Танами пустињу, једно-
га јутра моја камила је одбила да устане. Понудио сам јој канту
воде, надајући се да ћу је тако намамити да се дигне. Одмарајући
се испила је цео суд, али није учинила никакав напор да стане на
ноге и тада ми је свануло да сам сâм у пустињи, у друштву са само
једним или два усахла дрвета, и без иједне људске душе, можда
у целој области. Викнуо сам на животињу и шутнуо је, али ни то
није помогло. Желећи да допуним залихе воде, носећи празан ка-
нистер отишао сам пешке до најближе узвишице. Околна равни-
ца била је бескрајно пространство црвеног песка са местимич-
ним густишима спинифекса и сувих мулга грмова. Изгледало
је као да је цео простор око мене биo потпуно исцеђен и исушен,
немоћан да произведе ни кап или две воде. Отишао сам преко
равнице до друге узвишице и тамо мало поседео, осећајући се
беспомоћно. Учинило ми се да могу да видим ветрењачу како
лебди у измаглици на другој страни суве равнице, али нисам био
уверен да ли ми се то само причињава или је она заиста била тамо.
Кренуо сам ка њој. Потрошио сам добар део дана да стигнем до
ње, само да бих открио да је већ годинама била напуштена и да
је рђа изјела корита у којима је некада држана вода. Костур неке
велике животиње је лежао на земљи.
Док сам се питао да ли је костур некада био крава или коњ
ошинула ме је мисао да сам можда ја следећи који ће остати да ту
лежи. У Аустралији сам био једва годину дана и мало сам говорио
енглески. Мој друг из детињства, Славко Даниловић, који ми је
омогућио да дођем у Аустралију, радио је на реци Орд и надао сам
се да ћу га тамо срести. У пустињи није било много важно колико
је мој енглески добар. Моја представа о аустралијској дивљини
била је европски наивна, тако да сам ходао дуж сувог корита не-
ког потока очекујући да тако дођем до извора. У српском селу
Горња Трешњевица, где сам одрастао, извор увек избија на врху
вододерина, а широм источне Европе земља је засићена водом од
снегова који се топе. Тамо нико никада не умире од жеђи. Ходао
сам сатима под Сунцем које је пржило тражећи по каменитим
јаругама Танамија изворе које сам памтио из детињства. Коначно
је сва драгоцена влага коју сам имао у себи изашла у виду зноја,
те ми је остало једва толико снаге да отпузим до сенке најближег
мулга дрвета. Неко време могао сам да видим како половина
пустиње око мене пламти на Сунцу, док је друга половина била у
тами; потом је цео свет полако нестао. Те ноћи поветарац ми је за
неко време повратио свест. Мора да су ми се привиђали отопљени
снегови и планински потоци. Грло ме је ужасно болело. Осећао
сам да се унутар мене налази још неко ко покушава да изађе
напоље парајући ми кожу оштрим бодљама. Некако сам мислио
да се тај унутрашњи упутио у моје село, Трешњевицу, да би се
тамо напио снежнице, и да се на путу некако заглавио у мом грлу.
Пустиња око мене била је сада зелена, али то је било само у мојој
глави. У мом скренулом уму још увек сам био несвестан како
лако и како често европски путници нестају у празнини пустиње.
Ова сурово сува земља не опрашта наивност и само једна грешка
може учинити да за неколико сати дехидрирате на сувом песку.
После неког времена, не знам колико дугог, поново ми се вра-
тила свест и видео сам црно брадато лице како се надноси над
мене. “Никад ми нису рекли да је Свети Петар црн” рекао сам сâм
себи. Црни човек је здробио некакво корење на својој вумери,
Вонгар Божић
Свет се већ ближио крају
По Нани, свет се ближио крају: “Рат ће се за то постарати.” То јој
је рекла вила коју је често виђала у Милинкову. Горе у планини
било их је много, али су на Хајдучки извор долазиле само ноћу,
када у близини није било људи: “Те јадне душе не лажу”, рекла је
Гуслару и Оцу.
Нана је дошла у планину да помогне да се њива са конопљом
спасе од грâда. Била је одевена у црно, чак и њена платнена сукња
беше потапана у кључали бакрач испуњен кором огуљеном са
корена јове. Небо је с краја на крај изгледало ведро, али нам је
Отац рекао да то не значи да је њива безбедна. У Аустралији беше
видео дрво које је у само подне погодио гром, да би потом до краја
дана беснела олуја са муњама које су целу земљу обавиле димом
и пламеном: “Па ипак, на небу се није видео ни један једини
облак.” Отац је држао младу биљку конопље, и, клизећи руком уз
стабљику, нежно додиривао китице цвећа на врху. Сматрао је да
су биљке постале ломљиве, и мислио да би чак и олуја без грâда
могла зачас да сравни целу њиву. Нана је са сигурношћу осећала
да ће олуја стићи половином поподнева, када биљке малакшу од
врућине – тако занемоћале најтеже ће поднети налет изненадне
олује. “Оне девојке се не шале кад бацају клетве.”
Нана је са собом донела мали кавез начињен од павитине у коме
је био гавран. Птица је имала плаве очи и често је нагињала главу
да би нас боље погледала, а онда је мало дремала. “Учинићемо шта
се може.” Обраћала се гаврану и Вучку, сивкастом псу са начуље-
ним ушима. Пас је мало загребао земљу у подножју стабла старог
храста, окренуо се око себе неколико пута, легао и уздахнуо. “Од-
мори се, мукице, олуја је још далеко.” Окренула се од пса и обја-
снила осталима да је животиња целе ноћи била напољу помажући
јој да одагна клетву.
Нана је имала мало лице које ме је подсећало на гаврана у ка-
везу. Хтео сам да знам да ли је то исти онај гавран о коме је Гуслар
певао, али је Отац објаснио да се то никада са сигурношћу не може
рећи јер, будући црни, гавранови веома личе једни на друге, и не
постоји начин да им се одреди старост. Мислио је да би гавран
у кавезу свакако могао бити онај који је живео у турско време.
“Они могу да живе много година – као и орлови – можда чак и
дуже ако се спомињу у песмама. Птице немају зубе по којима би
се могло знати колико им је година.”
Према неким песмама, гаврани су често полетали са места где је
предак Милинко из заседе нападао турске караване на повратку
у Стамбол, да однесу вест да караван са младим робљем неће
стићи, нити ће се Турци насилници вратити из пљачке. Гуслар је
веровао да тај гавран мора бити онај који је помињан у песми. “Та
птица осећа да је код куће.” Питали су Нану шта она мисли, али
им је она рекла да се заклела на ћутање и да не може да говори ни
о гаврану ни о Вучку. “Знате, они нису обичне животиње.” Даље
нам је објаснила да, кад вила баци клетву, човек може да умре
или да изгуби усеве у олуји. За себе је задржала разлог бацања
клетве на нашу њиву са конопљом, али је рекла да је прошле ноћи
преклињала вилу да је одврати – али узалуд. О вилинским клет-
вама је много тога речено, много се и очекивало, а много се и пла-
шило од њих. Прошлог лета, пре него што смо посејали конопљу,
док је чувала козе у Хајдучкој јарузи у Милинкову моја сестра Ан-
гелина је нашла један чудан камен. Изгледао је као дугачак ивер
а био је блиставо бео. Отац је мислио да би то могао бити само
обичан кремен, али са њим се нико није сложио. Камен је однесен
Нани која је изјавила да је то стрела коју вила беше одапела. Није
рекла да ли је то било у турско време или скорије – изгледа да
то и није било много важно, али је рекла да се тај камен свакако
мора вратити ономе коме припада. Такође је сматрала да је Ан-
гелина можда изабрана да пронађе тај камен, што је значило да
виле можда мотре на њу, те би се могло очекивати да им се и она
једног дана придружи.
Испричала нам је да виле долазе у Милинково са најудаљенијих
врхова Лелек планине. У летњим ноћима често су долазиле до
Нанине воденице да се купају под воденичним колом док је
Вучко чувао стражу. Једна од њих је била лепа као икона. “И још
више када се купала,” иако је имала дуг ожиљак који се пружао
од пупка наниже; али то се догодило у време нашег претка Ми-
линка, пре много, много година. Нана нам је испричала како је
вила звана Иконија била везана конопцима док ју је напаствовао
јаничарски вођа. Након силовања Турчин је приметио да је жена
већ трудна, од свога мужа. “У овој земљи неће се више рађати ка-
урини.” Распорио ју је и извукао нерођено дете.
Гуслар је сматрао да та жена мора бити Вида о којој је често
певао. Рекао нам је да су виле заправо мајке које су умрле пре
много векова, док су покушавале да поврате своју децу коју Турци
беху отели. Често је певао о томе како су дуж караванских путева
за Стамбол лежала разбацана тела жена чија је снага истекла док
су ишле за својом украденом децом. Била су то ипак само тела,
јер се душа умрле мајке увек враћала у њену земљу, да остане у
шумама, високо у планинама, ван људског домашаја. Према Гус-
лару, вила људима може да чини и зло и добро: “То зависи од тога
шта си наумио.”
Вучко је устао, окренуо се према планини и подигао главу да
оњуши ваздух. И гавран се разбудио и шетао по кавезу, гракћући
повремено. На ивици шуме листови јасике су се почели да се о-
крећу покретани ветром. “Долази Иконија.” Нана је сматрала да је
остало још мало времена, док вила сакупи облаке и стигне олуја.
Aлександар Петровић
Ко ће писца да спречи да осећа две душе у себи
Разговор са Б. Вонгаром
Када сте започели ваш књижевни пут и где вас је он одвео?
Писање сам започео четрдесетих година прошлог века док сам
живео у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца. Отац Стеван
ми је надахнуто причао о историји и ономе што се догађа у свету.
Такође и старији брат Милосав је писао обраћајући посебну па-
жњу на снове мог оца. Село сам напустио 1948, али занат је остао
исти. Живи се и даље у бурним временима када има и треба мно-
го шта да се каже. Дуго сам радио на романима Нуклеарног ци-
клуса. То је јединствени пројекат у светској књижевности започет
1978, јер сам међу првима у свету књижевно писао о последица-
ма употребе радиоактивног уранијума. Нашао сам се у изузетно
повољним стваралачким околностима као ниједан други писац,
јер сам изблиза живећи са Абориџинима посматрао како се истре-
бљују атомским наоружањем. Писању је допринела и моја упор-
ност да истрајем коју сам научио у српском селу. Тема циклуса
биће актуелна најмање наредних 30.000 година, зависно од при-
роде ослобођених радиоактивних честица, све док баук нуклеар-
не загађености буде претио да уништи свет.
Завршио сам недавно роман Видар, последњу књигу Нуклеар-
ног циклуса. Појавиће се прво на српском језику у издању Јасена,
да би било јасно да се осећам српским писцем, а потом у Америци
на енглеском. Тај Циклус је јединствени пројекат у књижевности,
јер говори о критичном тренутку цивилизације који траје од дана
када је Марија Кири пронашла радијум па до безакоња НАТО
бомбардовања Срба осиромашеним уранијумом. А то вероватно
и није крај приче, јер нико не помишља да радиоактивног духа
врати у боцу, ако је то још уопште могуће. Срби су жртве једнако
као и Абориџини, јер је једнако као на света места Абориџина у
Аустралији и на света српска места на Косову и Метохији бачено
мноштво радиоактивних бомби. Осећао сам моралну обавезу да
у књижевности проговорим о томе.
Одакле вам осећање те моралне обавезе и потреба да напустите
живот радника на грађевинама у Арнхемској земљи и да се при-
дружите Абориџинима? Да ли су Абориџини за вас и метафора?
Да ли пишући о њима заправо говорите о нама?
Резерват Арнхемска земља није био приступачан обичним Аустра-
лијанцима. Тамо се могло ићи једино са посебним дозволама.
Резерват је величине Југославије. Тамо су се отварали рудници
и правила нова насеља. У Аустралију су стигла и моја два брата,
грађевинца. Придружио сам се њима и радили смо на разним
грађевинским подухватима у том делу Аустралије. То ми је дало
могућност да се нађем међу Абориџинима. Пре одласка у Арнхем-
ску земљу сарађивао сам са аустралијским писцем Аленом Мар-
шалом који је боравио ту боравио нешто раније и писао објективно
о Абориџинима, књиге су му биле радо читане и превођене на
руски. Ален Маршал је био мој ментор. Он ме је и охрабрио да
пишем. Судбина Срба и Абориџина је умногоме слична – то је
историја робовања. Док пишем о Абориџинима осећам се као код
куће. Тај народ је везан за земљу на којој је живео од памтивека,
али он није више господар своје земље ни своје судбине. Човек
постаје власништво колонијалне бирократије или индустријских
интереса удаљених пола света од њега за које он никада није ни
чуо. Ако жели да живи мора да ради како му се каже, без вере и
наде. Од Абориџина децу су власти могле запленити и отуђити, а
родитеље протерати у беспуће, оставити их без хране и воде.
Наравно, ниједна земља нити владајућа клика не жели да се
о њима лоше пише – постоје средства и начини да се то спречи,
милом или силом. За аустралијски континент знали су португал-
ски и холандски морепловци још у 16. веку. То потврђују њихове
мапе, као и остаци бродова из тог времена на обалама источне
и северне Аустралије. Енглези међутим тврде да је капетан Кук
открио Аустралију 1790. Он јесте побио енглеску заставу и про-
гласио нови континент власништвом Британске империје. Нови
континент је проглашен terra nullius што значи да је континент
ненасељен, пуст. У Аустралији је међутим тада живело 550 абори-
џинских племена и било је у употреби око 600 разних језика. Пле-
мена су имала функционалну културу стару око 60.000 година,
формирану под катастрофалним климатским условима леденог
доба. Абориџини су пронашли ватру, усавршили оруђе и алат да
би могли доћи до хране и воде. Опстали су у једном суровом кли-
матском времену где су многи други народи и врсте ишчезли. Још
много више – за собом су оставили огромно културно наслеђе,
незапамћено на нашој планети.
Зашто вам је близак руски антрополог Меклухо – Меклин?
Зашто се погледи руске и британске антропологије на Абориџине
толико разликују?
Маклин је био научник и јунак о коме Запад нерадо говори – голо-
рук и без икакве подршке ударио је темељ модерне антропологије
и доказао, пре Леви-Строса и Чомског, да су људи без обзира на
боју коже, порекло и материјални статус – једнаки. Пореклом Рус,
био је током 1880их прихваћен од колонијалне елите у Сиднеју,
где и данас живе његови потомци. Поред рада на Папуанцима
Нове Гвинеје, проучавао је такође порекло народа југосточне
Азије као и порекло аустралијских Абориџина. Njегов рад је још
увек далеко испред достигнућа модерне антропологије. Оно сто
је Цвијић урадио на Балкану Маклин је то урадио на мапи Па-
цифика. Ко су негроити – шумски народ у забаченим предели-
ма Малаје, Филипина, Вијетнама и Тајланда? Какво је порекло