Свет се већ ближио крају

По Нани, свет се ближио крају: “Рат ће се за то постарати.” То јој
је рекла вила коју је често виђала у Милинкову. Горе у планини
било их је много, али су на Хајдучки извор долазиле само ноћу,
када у близини није било људи: “Те јадне душе не лажу”, рекла је
Гуслару и Оцу.
Нана је дошла у планину да помогне да се њива са конопљом
спасе од грâда. Била је одевена у црно, чак и њена платнена сукња
беше потапана у кључали бакрач испуњен кором огуљеном са
корена јове. Небо је с краја на крај изгледало ведро, али нам је
Отац рекао да то не значи да је њива безбедна. У Аустралији беше
видео дрво које је у само подне погодио гром, да би потом до краја
дана беснела олуја са муњама које су целу земљу обавиле димом
и пламеном: “Па ипак, на небу се није видео ни један једини
облак.” Отац је држао младу биљку конопље, и, клизећи руком уз
стабљику, нежно додиривао китице цвећа на врху. Сматрао је да
су биљке постале ломљиве, и мислио да би чак и олуја без грâда
могла зачас да сравни целу њиву. Нана је са сигурношћу осећала
да ће олуја стићи половином поподнева, када биљке малакшу од
врућине – тако занемоћале најтеже ће поднети налет изненадне
олује. “Оне девојке се не шале кад бацају клетве.”
Нана је са собом донела мали кавез начињен од павитине у коме
је био гавран. Птица је имала плаве очи и често је нагињала главу
да би нас боље погледала, а онда је мало дремала. “Учинићемо шта
се може.” Обраћала се гаврану и Вучку, сивкастом псу са начуље-
ним ушима. Пас је мало загребао земљу у подножју стабла старог
храста, окренуо се око себе неколико пута, легао и уздахнуо. “Од-
мори се, мукице, олуја је још далеко.” Окренула се од пса и обја-
снила осталима да је животиња целе ноћи била напољу помажући
јој да одагна клетву.
Нана је имала мало лице које ме је подсећало на гаврана у ка-
везу. Хтео сам да знам да ли је то исти онај гавран о коме је Гуслар
певао, али је Отац објаснио да се то никада са сигурношћу не може
рећи јер, будући црни, гавранови веома личе једни на друге, и не
постоји начин да им се одреди старост. Мислио је да би гавран
у кавезу свакако могао бити онај који је живео у турско време.
“Они могу да живе много година – као и орлови – можда чак и
дуже ако се спомињу у песмама. Птице немају зубе по којима би
се могло знати колико им је година.”
Према неким песмама, гаврани су често полетали са места где је
предак Милинко из заседе нападао турске караване на повратку
у Стамбол, да однесу вест да караван са младим робљем неће
стићи, нити ће се Турци насилници вратити из пљачке. Гуслар је
веровао да тај гавран мора бити онај који је помињан у песми. “Та
птица осећа да је код куће.” Питали су Нану шта она мисли, али
им је она рекла да се заклела на ћутање и да не може да говори ни
о гаврану ни о Вучку. “Знате, они нису обичне животиње.” Даље
нам је објаснила да, кад вила баци клетву, човек може да умре
или да изгуби усеве у олуји. За себе је задржала разлог бацања
клетве на нашу њиву са конопљом, али је рекла да је прошле ноћи
преклињала вилу да је одврати – али узалуд. О вилинским клет-
вама је много тога речено, много се и очекивало, а много се и пла-
шило од њих. Прошлог лета, пре него што смо посејали конопљу,
док је чувала козе у Хајдучкој јарузи у Милинкову моја сестра Ан-
гелина је нашла један чудан камен. Изгледао је као дугачак ивер
а био је блиставо бео. Отац је мислио да би то могао бити само
обичан кремен, али са њим се нико није сложио. Камен је однесен
Нани која је изјавила да је то стрела коју вила беше одапела. Није
рекла да ли је то било у турско време или скорије – изгледа да
то и није било много важно, али је рекла да се тај камен свакако
мора вратити ономе коме припада. Такође је сматрала да је Ан-
гелина можда изабрана да пронађе тај камен, што је значило да
виле можда мотре на њу, те би се могло очекивати да им се и она
једног дана придружи.
Испричала нам је да виле долазе у Милинково са најудаљенијих
врхова Лелек планине. У летњим ноћима често су долазиле до
Нанине воденице да се купају под воденичним колом док је
Вучко чувао стражу. Једна од њих је била лепа као икона. “И још
више када се купала,” иако је имала дуг ожиљак који се пружао
од пупка наниже; али то се догодило у време нашег претка Ми-
линка, пре много, много година. Нана нам је испричала како је
вила звана Иконија била везана конопцима док ју је напаствовао
јаничарски вођа. Након силовања Турчин је приметио да је жена
већ трудна, од свога мужа. “У овој земљи неће се више рађати ка-
урини.” Распорио ју је и извукао нерођено дете.
Гуслар је сматрао да та жена мора бити Вида о којој је често
певао. Рекао нам је да су виле заправо мајке које су умрле пре
много векова, док су покушавале да поврате своју децу коју Турци
беху отели. Често је певао о томе како су дуж караванских путева
за Стамбол лежала разбацана тела жена чија је снага истекла док
су ишле за својом украденом децом. Била су то ипак само тела,
јер се душа умрле мајке увек враћала у њену земљу, да остане у
шумама, високо у планинама, ван људског домашаја. Према Гус-
лару, вила људима може да чини и зло и добро: “То зависи од тога
шта си наумио.”
Вучко је устао, окренуо се према планини и подигао главу да
оњуши ваздух. И гавран се разбудио и шетао по кавезу, гракћући
повремено. На ивици шуме листови јасике су се почели да се о-
крећу покретани ветром. “Долази Иконија.” Нана је сматрала да је
остало још мало времена, док вила сакупи облаке и стигне олуја.