Свет се већ ближио крају

Између гробова Перише и Милана преко камења је текла пла-
нинска вода која је потом увирала у тешку металну цев и истица-
ла на њеном другом крају, како би путници могли да пију. То је
у ствари била цев немачког пољског топа, нађеног крај пута који
води за варош. Два пара волова су је одвукли у Милинково где ју
је Јаков поставио између Перише и Милана.
Небо је још увек изгледало високо и бистро, али Нана је мис-
лила само на олују. Објаснила је Оцу и Гуслару да Иконија жали
што је повредила стари храст, јер виле су Милинкове добре дру-
гарице. Оне су узеле гранчицу старог дрвета и заболе је у земљу
у близини Хајдучког изора. Летеле су око ње, држећи се за руке и
певајући, да би младо дрвце расло.
Једном сам питао Мајку да ли Нана може да лети: “Не, колико
ја знам”, рекла ми је, али је сматрала да треба да упитам Гусла-
ра. Старац је знао име села на Косову из кога је Нана дошла, и
испричао ми је да је она нађена у шуми, на отприлике дан хода
од Друма робова; зглавци су јој били отечени јер очито беху ве-
зивани конопцем. Била је мала и једва је говорила. Платнена ха-
љиница у коју је била одевена мирисала је на млеко; мора да ју је
неко подојио, иако у близини није било никога. “Виле! Мора да
су је оне нахраниле.” Гуслар нам је објаснио да виле имају велике
груди, набрекле од млека. Када се неко дете изгуби, или буде одба-
чено, оне му приђу и гурну му сису у уплакана уста. “Дете може да
порасте на том млеку.” Недуго пошто ми је ово испричао, видео
сам вилу како силази са врха шуме низ Хајдучку долину и спушта
се на дрво у близини Хајдучког потока. Груди су јој биле голе и на-
брекле, и ставила је сису у уста детета које се одмарало под дрве-
том. Да ли сам то заиста видео или сам сањао? Гуслар ми је рекао
да то није важно; поверовао је у сваку моју реч.
Животиње су се поново узнемириле; Грудвица облака с оне
стране планинског гребена се огласила и нарасла у велику белу
печурку, као натакнуту на планинске врхове. Нана је закључила
да ће тај облак убрзо стићи до Милинкова: “Треба само да склиз-
не низбрдо.” Још увек никоме није хтела да каже зашто је клетва
уопште бачена, осим што је рекла да виле не воле да виде конопљу
како расте, ако њено влакно треба да се потом преради у конопце.
Отац је покушао да јој објасни како нема више Турака; отерани
су одавде још одавно: “Сада хришћани међусобно ратују – цела
Европа је у рату.” Док је говорио гледао је у Гуслара, очекујући
старчеву подршку у покушају да објасни Нани да човеку треба
допустити да гаји конопљу како би њоме облачио своју породи-
цу. Гуслар је слегао раменима: “Свака будала може да употре-
би конопац.” Осећао је да је у рату свакоме омча намакнута око
врата – треба само да се оклизнеш и нестао си заувек. Гуслар је
ипак сматрао да упркос малим изгледима човек треба да се бори
да спасе летину, јер су зиме у ратна времена веома хладне и сви-
ма је потребна дуга и топла одећа. “Људи страдају од мраза исто
као и од омче.” Сматра да Нана треба да подсети виле на то. Она
је веровала да виле могу да подносе хладноћу много боље него
људи, јер живе високо у планинама где се снегом покривени
врхови могу видети све до Ђурђевдана. С оне стране врхова по-
стоји језеро које је целе зиме замрзнуто. Виле се тамо играју, гру-
двају се. Неке од њихових грудви скрену с пута и прелете планин-
ске врхове – тада се претварају у мећаве које завеју целу земљу и
недељама је држе под снегом. Гуслар је приметио да је добро зи-
ми имати те дуготрајне олује јер снег затрпава турске друмове
и јаничарске банде у то доба године ретко упадају у села; а ако
то и учине, највероватније је да у Стамболу неће поново бити ви-
ђени с главама на раменима, а камоли са караваном младог роб-
ља. Сећао се тог планинског језера из песама, и говорио о коњу
кестењасте длаке, Дорату, што пасе на обалама покривеним ди-
вљим босиљком, али то је бивало током летњих месеци. Дорат је
имао крила и био је послат да Милинка, ако икада буде рањен,
изнесе из борбе и донесе га на језеро да се опорави: “Ране се лече
дивљим босиљком.” Гледао је у правцу Оца, претпостављајући да
та биљка расте и у Аустралији.
Моја два брата су дошли из села на планину и донели храну.
Старији, Милосав, тврдио је да облаци настају из далеког мора: “О
томе смо учили у школи.” Он је упорно тврдио и да ни један коњ
не може да лети. Често је разгледао мапу окачену на зиду његове
учионице, али на њој на врху планине није било уцртано језеро.
Варошка школа коју је похађао била је затворена због рата, али
је обећао да ће, када се поново отвори, донети кући ту мапу тако
да сви, укључујући и Гуслара, могу да виде да тамо нема језера.
Гуслар је био непоколебљив: “Тамо је – певао сам о њему целог
свог живота.”
Милосав је покушао да објасни Гуслару како испаравање мор-
ске воде веома личи на печење шљивовице, чиме се после јесење
бербе многи људи баве доле у селу. У једној књизи постоји и сли-
ка која показује како се то одвија. Окренуо се Нани, говорећи јој
да сваке године треба да посматра свог мужа Јакова кад пече
шљивовицу код куће у селу, али му она није дозволила да заврши.
“Језеро је тамо горе.” Глас јој је подрхтавао док је покушавала да
објасни нешто са чиме је живела целог живота. Милосав је био
упоран; управо њен син Илија га је научио како киша заиста
настаје, али Нанине мисли су биле негде другде. Отац, који се
беше попео на стари храст да направи платформу, позва Нану
да јој скрене пажњу да дуга пруга облака која се из тамне масе
пружила унапред, према Сунцу, само што није наткрилила Ми-
линково: “Можда би требало да почнемо”, предложио је. Нана је
изјавила да тај предњи део облака неће бити опасан: “То Иконија
тако најављује олују.” Испричала је Оцу како претходне ноћи
беше послала свог пса, Вучка, високо горе у планине са поруком
вилама да отклоне клетву. Пас се вратио у зору, покисао, што је
значило да је њена молба одбијена: “Покушаћу да се борим са њом.”
Нана је објаснила да мора да чека све док се не зачује први удар