Свет се већ ближио крају

ги од њих су се одметали из турске војске и бежали у српске пла-
нине да се придруже хајдуку Милинку – толико је јако било Ико-
нијино млеко. Нана је мислила да би и мене једном требало да
одведу до удаљене тврђаве да пијем воду са зида: “Треба да се сећа
своје родне земље. Јевдокија нам је то рекла.” Нана је сматрала да,
када поново одем у манастир, монахиње треба да ме одведу до те
далеке тврђаве да пијем из млаза на њеном зиду.
Небо се раздвојило и из њега је севнула муња која је обасјала
целу планину. Земља се затресла, а потом је дуго дрхтала као
смртно погођена змија – Вучко је завијао а гавран грактао. Обоје
су стајали поред Нане на дрвеној платформи коју је за њих напра-
вио Отац у рачви мртвог храстовог дрвета. Покушавајући да се
супротстави олуји, Нана је скинула своју мараму и пустила да јој
дуга седа коса вијори на ветру док је викала

Моја кућа је кошница
Пуна гологузе деце –
Води олују одавде!

Пустила је гаврана из кавеза, управивши га да лети у облак. Не-
сигурна у ваздуху, птица се очајнички држала за њену одећу. На-
лети ветра су се појачали; једна сува грана се одломила и полетела
према Хајдучком извору.

Сејем у пролеће
Жањем у лето
Предем у јесен
У кући гологузе деце –
Води олују одавде

Таласи градних зрна спустили су се са гребена и обрушили на ни-
же планинске падине, а онда су полако нестали у долини која је
лежала на стази за Милинково. Неко време чули су се само удар-
ци олује, подсећали су на звуке који се чују у воденици када вода
свом снагом удара у точак. Ивица оближње шуме се нагнула пре-
ма конопљаку, као да је дрвеће желело да побегне од бесног на-
лета ветра и кише. Цела круна јасике се одломила од дебла и, го-
њена грмљавином преко чистине откотрљала се у јаругу према
Хајдучком извору.

Води олују одавде

Нана је скинула одећу са себе и, држећи се за Вучка, настављала
да пева. Гавран је већ поново био у кавезу где је непомично лежао.
Распршена ледена зрнад долетела су до њиве и добовала о суве
храстове гране пре него што ће се скотрљати на земљу. “Готово
је”, викнуо је Отац, јављајући да олуја одлази. Касније је објаснио
Гуслару да се облак, баш кад је стигао до Милинкова, поделио на
два дела. Један део је остао горе на гребенима, док је главни део
отпловио наниже и однео олују на село Трешњевицу. Одатле је
кренуо даље, уништавајући усеве и остављајући за собом бели
ледени траг. “Знао сам да ће нас Иконија надмудрити.” Нана је
сишла са дрвета и уз помоћ Тетка Живанке отишла да тражи сво-
ју одећу разбацану по грмљу доле у јарузи.

Наши заробљеници носе разнолику одећу направљену од конопље
и офарбану у читав низ необичних боја које су, претпостављам,
добијене из локалних биљака. Мој информатор, који је раније био
учитељ сеоског порекла и кога изгледа веома занимају локални
занати, каже да се умешност човека може проценити на осно-
ву одеће коју носи. Одабрао сам га из целог контингента заробље-
ника зато што је најинтелигентнији и говори немачки, али ни
он још увек није разјаснио тајну сељачке привржености конопљи.
Он непрестано наводи неколико истих редова из неке старе
усмене песме:
Вила платно у пољу прострла:
Јарким ће га сунцем убелити,
Оденуће душе напаћене.
Међутим, бојим се да моје колеге у Врмахту више воле чи-
њенице него поезију, а исто тако и моје старешине. Преводилац
ми је међутим веома користан при одабиру заробљеника погод-
них за физички рад, јер је бесмислено превозити човека до Не-
мачке и потом до Норвешке – чувати га, смештати и хранити –
и на крају открити да није способан за рад. Након што смо посе-
тили логор Јасеновац где су наше хрватске колеге заточиле српске
сељаке који чекају на Коначно решење, преводилац и ја смо напра-
вили збирку одела, а свако од њих открива ниво вештине ког је до-
стигао носилац сеоске свечане одеће. Та колекција ми је омогућила
да напишем један приручник – назвао сам га “Мерач умешности”
– који олакшава процену употребљивости било ког затвореника за
нашу ратну индустрију, једноставно на основу сложености одеће
коју носи. Тако ће бити одабрани само најбољи људи.
Типично, патер Драгановић је изгледа скептичан у погледу
“Мерача умешности.” По његовим стандардима, у концентраци-
оном логору Јасеновац најбоље рангирани затвореници су Јевреји
који у устима имају по један или два златна зуба. После њих
долазе Цигани, које често имају златну парицу скривену негде
у одећи, док се о вредности Срба суди по килажи њихових тела
која ће се искористити као гориво у пећима за печење креча,
мада ово може звучати нељудски. Без обзира на то, има много
здравог разума у урођеној хрватској довитљивости, јер су у овом
делу Европе ресурси веома оскудни, стога, зашто трошити угаљ
кад при руци имамо обиље бесплатног људског горива? Јасено-
вац је огроман логор – много већи од било ког у Немачкој – а пећи
за печење креча се без престанка ложе. Српски сељаци чији се жи-
вот овде завршава су много срећнији од осталих. Овде постоји
читав тим свештеника који пре убацивања у пећ свакога пре-
крштавају у католичку веру, али Јеврејима и Циганима се не
указује тај благослов. “Срби су привилеговани”, изјављује патер
Драгановић. Веома је задовољан што чује да ми одећа коју ти људи
скидају са себе помаже при изради мерача умешности, а ја сам му
ставио до знања колико сам импресиониран бојама и шарама које
ти сељаци употребљавају. Постоји цео спектар боја које добијају
из биљака са вештином која се преноси с генерације на генерацију.
Морам да признам да ми је помало жао што бивше власнике те
одеће не можемо више да испитамо у вези са њиховим традицио-
налним умећима која, могуће, потичу још из Византије. Њихова
генерација ће бити последња која је практиковала те примитив-
не вештине, а нови досељеници на њихову земљу ће се ослањати
на индустријске производе, као што то чини и остатак циви-
лизоване Европе. Зато је неопходно да се за сваки од примерака у
мојој колекцији упишу сви познати подаци, али чак ни мој прево-
дилац није сигуран у значење сваке боје на одећи. Сигуран сам да
дезени нису само естетске шаре и да су боје симболи који преносе
значајне поруке. Можда ћу преводиоца послати назад у брда да
прикупи још информација, ако је тамо остао још неки сељанин са
којим би се могло разговарати. Он је човек ове земље и у томе ће
имати више успеха од мене.
У Јасеновцу сам видео девојку обучену у свечану сеоску одећу
богато украшену шарама и бојама. Поштеђена је спаљивања
у пећи и распоређена на чишћење стражарских барака; изгледа
као да јој је једва шеснаест година и довољно је љупка да је логор-
ски официри сматрају пожељном. Мој информатор ми је рекао
да је доведена из Данак планина и да потиче из видовите поро-
дице. Док сам разгледао њену одежду рекла му је да може да види
моју будућност, да ћу бити поглавар скупа који ће обухватити
све народе света. Наравно, не верујем у пророке и вештице, али
да ли је можда мислила на Лигу Народа?
Мој колега, капетан Плуме, није се вратио из своје мисије у
Данак планине. Шушка се да је хрватски одред који га је тамо
пратио збрисан, тако да, ако се не појави за који дан, морам ор-
ганизовати потрагу за њим и његовим коњем. Сумњам да су га
сељаци појели, али се смртно плашим за оног његовог дебелог коња.

Одломак из романа Раки. Превела Мирјана Петровић