Свет се већ ближио крају

грома, а онда ће се попети на платформу на храсту и покушати да
задржи Иконију: “Борба мора бити поштена.” Сигурно је мој брат
Милосав нешто рекао, јер је узмахнула штапом који је држала
у руци и, примакавши му се, забола му га у пупак: “Ја сам овде
дошла да се борим с олујом, не ти.” Милосав је ухватио крај штапа
и рекао Нани да је она вештица из Милинкова: “Твој син Илија
тако мисли.” Вучко стаде између њих двоје и зарежа; брат пусти
штап и окрете се, покушавши да дохвати неки камен и да гађа пса,
али му Отац са дрвета довикну: “Опет тражиш ђавола.” Ђавола
беше нашао пре неколико година, када је, охрабриван од других
дечака из села, бацио Вучка у јаз код воденице – била је зима и
било је веома хладно. То би се можда заборавило, да се једног дана
мој брат није пробудио с телом прекривеним богињама, и позвао
Нану да му помогне. Она је прокувала мало слане воде коју је
донела са собом у плиткој чинији, а онда је у њу наопачке спустила
један глинени лонац. Све то је оставила Милосаву испод кревета,
а следећег јутра је утврђено да је вода из чиније прешла у лонац.
“Клетва!” Нана је рекла Мајци да је Милосав сигурно узнемирио
Иконију када је бацио пса у воду. Следећег дана Нана је донела ло-
нац воде у којој је прокувала босиљак и њоме Милосаву умила
лице, а онда је увела Вучка да му са коже полиже воду. Лечење је
успело, јер се Милосав убрзо после тога опоравио, али нико није
знао да ли су ту помогле биљке или пас. Вучко је увек био уз Нану
– ишао је свуда са њом, а када је улазила у кућу дремао је на прагу
чекајући је да изађе. Мајка ме је често опомињала да пазим да се
не саплетем о њега, јер је стари пас могао бити зловољан. При-
чала ми је како га је једна вила дојила када је био штене, а када је
порастао, био је остављан у ноћу воденици да чува стражу када
се виле купају. Ако би видели пса како спава дању, људи који су
навраћали у воденицу су по томе знали да виле претходне ноћи
беху долазиле.
Отац је рекао браћи да се врате у село. Хтео је да Милосав и
Пеја буду код куће, јер можда стигне нека порука од људи који
су нешто чули о нашој сестри Ангелини. Нисмо имали никакве
вести од ње још од дана када је град порушен и спаљен; чак ни
Нанина сестра, Тетка Живанка, која је била тамо да је пази, није
могла да нам каже шта се с њом догодило. Брат је жалио што је био
груб према Нани, те рече: “Људи у Аустралији сигурно не верују у
те њене чаролије.” Отац му је рекао да црни људи заправо верују
у њих, и да не читају књиге – сматрао је да их је то и одржавало у
животу, тамо у пустињи. Касније сам чуо како Нана говори Оцу
да се мора супротставити олуји како би спасила урод конопље,
иначе ће цела породица ићи гологуза. На прстима руку је бројала
чланове њене и наше породице, укључивши и многе рођаке, чак
и неке људе које је познавала још док је била на Косову и које
није чула ни видела од свог детињства. “Сви они ће побећи овде.”
Предвиђала је да ће нам кућа ускоро бити пуна као кошница и
објаснила да ће свако ко дође у Милинково морати да се обуче и
нахрани. И Тетка Живанка је сматрала да ће Милинково ускоро
бити пуно избеглица. На путу из града видела је дуге колоне људи
које су се често протезале од једног села до другог; можда их је
било више од … није знала да броји, али је закључила да их има
више него што ће милинковачка планина моћи да нахрани, чак
иако буду јели само лишће.
Увек смо о Тетка Живанки говорили као о Наниној сестри,
али није било извесно да ли су оне уопште у некаквом сродству.
Једном сам чуо своју сестру Ангелину како пита Мајку за Тетка
Живанку; иако је већ старила, била је уопла мања од одраслог чо-
века, а једна рука јој је изгледала дебела и кратка и некако из-
врнута – једва се покретала. Речено нам је да је у Првом светском
рату један вод Шваба напао село и силовао Живанку и њену
мајку; мајка је умрла, осакаћена, али је тетка преживела. Била је
јединица, и отада није више расла. Људи у Трешњевици су при-
чали да је рука Тетка Живанке упала у воденични точак када
је она била млада, али нам је Мајка рекла да јој је рука заправо
смрскана кундаком пушке, након што је покушала да гребе лица
војника који су је напаствовали – то је било много пре него што
је дошла да живи са Наном. После ужаса који је преживела Тетка
Живанка годинама није говорила; ту и тамо би у сну промрмљала
реч која је звучала као “Иконија.” Мислило се да можда чека вилу,
да дође и да је одведе. Нана је покушала да каже Тетки да ће вила,
ако уопште буде долазила, доћи пре почетка зиме, јер се виле,
када падне снег и замрзну се потоци у Милинкову, повлаче у своје
обитавалиште високо у планинама, и не могу се више видети пре
пролећа: “Поново долазе овде тек када дрен процвета.”
Тетка је одлазила у Милиново да напаса козе, али се увек уве-
че враћала кући. Прошло је лето, прошли су и јесењи дани, али
виле се нису појавиле. Нана је покушала да објасни Тетки да је,
пошто рат још увек бесни, помоћ вила можда потребнија на не-
ком другом месту. Током целе зиме Тетка је помагала Нани да
преде па чак и да тка – прсти су јој се покретали, само је рука би-
ла крута. Те зиме Тетка је уплела парче конопца. Када је први
дрен поново процветао вратила се у планину, пребацила конопац
преко гране једног јасена, али баш кад је хтела да намакне омчу
око врата појавила се једна сива куја и почела да режи на њу. Тетка
је покушала да отера животињу али је она и даље насртала. Тетка
се том јасену поново вратила касније, током лета, али када је по-
кушала да стави себи омчу око врата онај сиви пас се опет изне-
нада појавио и напао је. Тетка је поново тамо отишла и почетком
јесени, али је пас и овај пут чекао, седећи под дрветом. “Одлази,
бештијо.” Проговорила је по први пут након толико година, али
се пас није померио. Нана јој је касније рекла да је тај сиви пас
можда била прерушена Иконија.
Нана је замолила Тетка Живанку да донесе кавез са гавраном,
а онда је, гледајући у правцу облака који је прекрио планину на-
брајала све рођаке којима ће бити потребна платнена кошуља или