Свет се већ ближио крају

сукња. Имала је два сина која су регрутована и који су се борили
у рату али их то није искључило из оних којима је одећа потребна.
Навела је и свог сина Илију, иако је он већ годинама носио само
одела која му је шио кројач у вароши. Нана је поменула и имена
Тетка Живанкиног оца Ненада и брата Бранка. “Они су већ годи-
нама мртви,” покушала је да је исправи смерна жена, али је Нана
сматрала да људи морају да се обуку, ма у ком свету да пребивају.
“Милинково ће ускоро бити пуно као кошница.”
Облак се затворио, планински врхови су нестали у магли док
су таласи кише надирали низ обронке. Па ипак, није било грмља-
вине. Вучко је цвилео, окренувши њушку насупрот навали ветра,
а гавран је ударао крилима. Нана се жалила да Иконија покушава
да је превари задржавајући громове што је могуће дуже. Позвала
је Тетка Живанку да се и она попне на платформу, али је Живанка
била упорна у томе да јој је на земљи сигурније. Мислила је да је
можда паметније да се не бори са Иконијом.
За Иконију први пут бејах чуо неколико година раније; можда
је то било оног дана када сам се крстио. Пробудили су ме ноћу јер
смо морали да изађемо из куће пре зоре. Мајка ми је рекла: “Ко-
жа ти мирише лепо, скоро као нар.” Пре одласка у кревет те ноћи
окупала ме је у дрвеном кориту у које је убацила прегршт липо-
вих цветова. Мислила је да ће се мирис липе одржати, чак иако
је требало да путујемо готово цео дан. Вођене Вучком, Мајка и
Нана су прешле планинске гребене да би стигле у манастир скри-
вен у шумовитом дубоком кланцу. Игуманија тог манастира, по
имену Јевдокија, била је Нанина рођака; хтела је да зна која од две
жене жели да буде моја мајка. Речено јој је да сам нађен код во-
денице, да су ме виле тамо оставиле. “Мора да га је оставила тво-
ја друга, Иконија.” Јевдокија је приметила да је сеоска црква бли-
жа и да би се тамошњи свештеник могао наговорити да нам не
наплати. И Нана је тако мислила, али је објаснила да је заправо
Иконија желела да будем крштен у манастиру који беше подигао
Милинко са својим хајдуцима, на месту старе пећине у којој су
се скривали након препада на караване са робљем. “Дечак при-
пада породици.” Нана је мислила, хајдучкој породици. Јевдокија
нас је повела у пећину која је мирисала на тамјан и на нејасно о-
светљеној плочи показала нам фреску са младом женом која је
дојила мноштво деце. Изгледало је као да је уграђена у зид, јер су
јој само лице и дојке провиривале кроз мале отворе. Јевдокија је
причала како је Иконија ишла за јаничарима који јој беху отели
децу. Током ноћи би се кришом увлачила у њихов логор и дојила
децу да им утоли жеђ. Док су деца сисала, шапутала им је њихова
имена. Млеко је требало да им помогне да запамте име места из
кога потичу, дуго након што буду преведени у ислам. “Мајчино
млеко ће учинити да порастете у оно што заиста јесте.” На путу за
Стамбол, јаничарски караван се беше зауставио на речном броду
неколико дана хода удаљеном од Милинкова. Река беше набујала
од сталних киша, јер кише увек падају када се пролива српска крв:
“То је тако, још од Боја на Косову.” Док је чекао да вода опадне, ка-
раван се недељу дана одмарао крај тврђаве коју Турци у то доба
беху градили близу речног прелаза. У ноћи пре поновног покрета
ухватили су Иконију када се ушуњала у логор да нахрани своје
синове и везали јој руке конопцима. Наредили су Раду Неимару
да је зазида у зид тврђаве коју је градио, а у којој је требало да,
зауставивши се ради преласка реке, коначе каравани са робљем.
“То је било много пре градње манастира.” Јевдокија је поменула
Мајци да би можда волела да ме назове Гара, јер сам био тамнији
од све деце које су до тада довођена у манастир. Мајка се смешила
док је објашњавала да би и Отац то волео, мада сам и сâм скоро
довољно велик да бих могао себи да одаберем име. Извинила се
што јој је, док је путовала преко планина, корпа сплетена од па-
витине упала у неку јаругу односећи са собом погачу испечену
претходног дана и ћуп са киселим млеком. Јевдокија јој рече да
је храна за ову прилику већ донесена. Мало пре нашег доласка
нека жена је донела погачу опечену у топлом пепелу и мед у малој
здели, за коју мисли да би могла бити кора дивље тикве или љуска
неког огромног ораха. Та жена је имала мршаве ноге и крхко тан-
ко тело које је изгледало као да ће се преломити са првим ударом
ветра. Носила је само прегачу око бедара, направљену од неке
врсте сламе помешане са крзном. Јевдокија је покушала да по ми-
рису крзна одреди од које животиње оно потиче; мислила је да
је вероватно у питању лисица, јер се такав мирис осећа кад за-
вириш у лисичју јазбину. Кожа те жене је била тамна као земља.
Иконија, која ју је довела, беше рекла Јевдокији да људима кожа
постаје црна кад живе у пустињи. Испричала је игуманији да је
жена прешла дуг пут како би била сигурна да ћемо увече имати
шта да поједемо. Хлеб је био од полуздробљених зрна која су има-
ла укус нектара, укус ког сам сањао наредних година. Док сам
јео, Јевдокија ми је чешљала косу и упитала ме да ли бих волео да
останем у манастиру: “Направићемо ти одело од платна и научи-
ти те да читаш и пишеш – има нас овде много, и све ћемо бринути
о теби.” Јевдокија је мислила да ће, ако будем остао, тамна жена
можда чешће навраћати и доносити погачу и дивљи мед. Изгледа
да Мајка није имала ништа против тога да останем, али је мис-
лила да треба да се сад вратим у Милинково и да поново дођем у
манстир следећег лета: “До онда ће довољно порасти да може да
учи да чита.”
Следећег дана, на повратку из манастира, Нана нам је прича-
ла како је Раде Неимар, када му је наређено да зазида Иконију,
кришом изоставио два камена на местима где су јој биле груди и
прекрио их танким слојем кречног малтера. Током прве мразне
зиме тај је малтер испуцао и отпао, а низ зидове тврђаве су потек-
ла два танка млечно бела млаза воде. Кад год би се ту зауставио
неки караван са робљем, деца би трчала тамо да пију. Говорило
се да је то пиће чинило да заувек упамте дан кад беху одведени
од својих мајки. Када су дечаци одрасли и постали јаничари, мно-