Свет се већ ближио крају

Нико никада није видео вилу како се купа код Нанине воде-
нице (осим Вучка), али су људи из Трешњевице низводно поне-
кад налазили комаде женске одеће и праменове косе, и сви су
знали одакле они потичу. Мајка ми је причала како се пре много
година један младић из села још за дана беше попео уз поток и
сакрио у врбама крај воденице. Те ноћи се ишуњао из врбака и,
пре него што га је опазила, купао се са вилом под воденичним ко-
лом. Неколико дана касније тог човека је погодио гром. Позвали
су Мајчиног оца да га одвезе у град на коњским колима, иако је
свима у селу било потпуно јасно да никакав доктор не може да
поврати у живот онога ко је погођен са неба. Мајка нам је рекла да
је тог човека уствари погодила стрела; Иконија носи читав сноп
у корпи привезаној за леђа. Такође се мислило да је и стари храст
крај конопљака вероватно био погођен једном од њених залута-
лих стрела. Та стрела је била намењена Илији, Мајчином млађем
брату који пре неколико година беше терао козе у планину током
лета. Мајка је често причала да је, берући дивље јагоде на малој
чистини крај Хајдучког извора у Хајдучкој јарузи, видела стрелу
како лети ка њеном брату. Ударила је у врх брезе на ивици шуме и
можда је зато скренула са пута. Потом је загрмео гром. “Не смемо
те изгубити.” Он је био најмлађи од Наниних синова и једини који
је преживео. Илији отада беше забрањено да се пење горе, у Ми-
линково; није чак било безбедно ни да живи у селу Трешњевица
где су живели Нанин муж Јаков и остала деца, јер су муње и тамо
ударале. Касније тог лета обукли су Илију у тешке панталоне отка-
не од козје длаке и платнену кошуљу, а Јаков га је одвезао у варош,
у школу. Када су рано ујутру излазили из куће, Нана је бацила
мачку на дечака; у тренутку када је прекорачио праг, мачка се ока-
чила о његову кошуљу – то је значило да учитељу, кад узме Илију
под своје, дечак никада неће измаћи. “То је дечака спасило”,
објаснила је Нана Гуслару.
Друга два Нанина сина, Периша и Милан, даноноћно стоје
крај пута који води кроз Клисуру и пролази поред воденице –
стоје тамо и по киши и по снегу и не проговарају ни реч. Мајка
ми је једном рекла да људи исклесани на крајпуташима никада
не говоре. Била је тек мала девојчица када су њена два брата ре-
грутовани да би потом у журби напустили кућу. Нана једва да је
имала времена да им сашије по платнену торбу и спакује по за-
струг са козјим сиром и велику погачу, још топлу од пепела на
огњишту. Од дана када су отишли, Лија је непрестано завијала
две пуне године, а онда је престала. Када се рат завршио и људи
почели да се враћају кућама, Нана је по два пута на дан трчала
из воденице кући да види јесу ли момци стигли. Сваке вечери би
се умотала у велику стару мараму и ходала друмом, у нади да ће
их срести. Када је кувала вечеру за Јакова и осталу децу, увек је
остављала чинију јела у пепелу на огњишту да би било топло када
се младићи ноћу врате. Првог дана пролећа замолила је Јакова да
јој помогне да засеје конопљом велику њиву, јер је била сигурна да
ће се Периша и Милан вратити на време да јој помогну око жетве.
Онога дана када је конопља требало да буде пожњевена, Иконија
је навратила у воденицу и рекла Нани да би требало да оде у ма-
настир и запали свеће – по једну за сваког младића. Нана је сма-
трала да би свећа, ако су момци мртви, требало да буде упаљена у
тренутку када су убијени: “Требало је да ти кажу за смрт; мајка си
им”, рекла јој је Иконија.
Те ноћи Нана је у сну видела Перишу и Милана, обојица су
изгледали уморно, а кожа им је била упрљана блатом. Периша
беше посекао чело: “Један од нас ће данас умрети.” Проверио је
да ли је свећа коју беше затакао у шајкачу још увек тамо и рекао
Милану да и он то учини. Признао је да би волео да буде онај
који ће умрети, јер, ако се сâм врати кући, Нана ће га проклети
што није пазио на млађег брата. Милан је у својој шајкачи уместо
свеће пронашао мало земље: “Требало би да се ти вратиш кући.”
Настојао је на томе да је старији брат јачи и да ће му бити лакше да
помера дрвену полугу која контролише проток воде у воденици.
Било је магловито јутро и није било пуцњаве. Периша је мислио
да би требало да напишу писмо мајци пре него што се битка по-
ново распламса. Није знао да пише, већ је диктирао млађем брату
пожурујући га да пише брже: “Швабе би сваког трена могле да
припуцају.” Писмо се завршавало са:
Скоро ћемо ка српској граници
Ти нас чекај на првој станици
Твоји синови
Периша је упозорио да се магла диже и да ће ускоро отпочети
паљба. Пожуривао је млађег брата да легне у заклон. “То може
да чека – треба да напишем адресу на коверти.” Трен касније Пе-
риша је повикао да је паљба почела; осетио је да им се граната
муњевито приближава, бацио се пред Милана да га заштити – и
обојица су уз прасак полетели високо у небо.
Нана је касније подигла два крајпуташа крај планинске стазе
која води кроз Клисуру. На једном је стајала уклесана фигура
младог војника са накривљеном шајкачом: “То је Периша, ста-
рији”, рекла би Нана, кад год смо туда пролазили. Други младић
је имао фрулу затакнуту за руб чарапе на десној нози. Мада је би-
ла исклесана у камену, свирала је изгледала као права. Често су
нам причали како је Милан свирао лепше но што је ико икада
чуо, и како су чак и виле волеле да слушају његову фрулу. Много
година након што се није вратио из рата звук фруле још је увек
одјекивао у Клисури. Мајка је тврдила да се може чути сваког
Ђурђевдана, у освит, како се пробија кроз тек олисталу шуму и
лебди над пропланком застртим процвалим дивљим јагодама.
На тај дан Вучко увек завија у зору, и мисли се да сигурно и он
чује фрулу како свира.
У пролеће, пастири у брдима око Милинкова често певају
тужбалицу за палим синовима:
Трешњевице, је л' ти жао
Перијова што је пао