Нестанак Србије није само академска замисао

У чему је разлика самопорицања српских великаша из средњег
века, на пример сестрића цара Душана Дејановића и Краљевића
Марка Мрњавчевића, који су се борили на страни Турака, а про-
тив Срба, од оног срамног одсецања главе вожду и куму Карађорђу
од стране обер-кнеза Милоша Обреновића и ових најновијих са-
мопорицања квази-демократских председника који су испоручи-
ли главе четворице српских председника и педесетак српских ге-
нерала, војника и интелектуалаца који су бранили свој народ и
државу у грађанском рату у Југославији и од НАТО-агресора?
Прва разлика пребива у околностима које разликују средњове-
ковно од нововековног друштва. Те околности дају посебно зна-
чење схватању народносног одређења у средњем веку у односу на
много одређенији и обавезујући садржај националног одређења
у бурним догађајима нововековне историје. Постоје, међутим, и
оне разлике које премошћавају наизглед непрегледни јаз између
удаљених времена. Оне почивају на сродним и константним зна-
чењима човековог избора у сличним околностима: ако се неко
понашање у средњем веку – у окупационим околностима – разли-
кује од нашег данашњег понашања, онда то не мора бити само
услед деловања сталешког схватања света и аристократског мо-
рала у средњем веку, него и услед различитих одговора које дају
саме историјске личности као такве. Не разликују се само исто-
ријска времена него и људи у њима.
Учествујући на турској страни у бици на Ровинама 1394. го-
дине, у којој је – као и кнез (потоњи деспот) Стефан Лазаревић
– учествовао на турској страни, Краљевић Марко беше рекао:
“Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а
ја нека будем први међу мртвима у овом рату.” Жеља му се ис-
пунила, јер је погинуо, као што су и Турци поражени од војске
влашког војводе Мирче. То није самопорицање: он је био турски
вазал, приклонио се незаустављивој стихији османске силе, али
није у свом духу – како нам је то пренео Константин Филозоф –
поунутрашњио оно чему се у свету морао приклонити. Разлика
није безначајна: у часу када попусте окови силе, човек може на-
стојати – и по правилу и настоји – да доведе у склад своје место
у свету са својим духовним светом.
Није било самопорицања ни када је – у бици код Никопоља,
1396. године – кнез Стефан Лазаревић показао своју војну снагу
и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику
крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енгле-
зи, Мађари и војска влашког војводе Мирче. Тада је, у знак сул-
танове захвалности, Стефан добио некадашње земље Вука Бран-
ковића: од Дечана до Приштине. Било је ту витешког поимања
лојалности суверену и чувања сопствених државних интереса.
И било је јунаштва: као када се, у бици код Ангоре (1402), у којој
је Бајазит поражен од Монгола, у којој је султан заробљен и од-
веден да умре у ропству, кнез Стефан истакао у мери да је један
летописац забележио како се “само један Лазарев син стално др-
жао храбро са својом војском против непријатеља”. Нису српска
јунаштва само плод уобразиље народног епског певача, него су
посведочена самом историјском стварношћу.
Да нема ни говора о самопорицању, откривају нам деспото-
ви чинови: добивши прилику за самосталније деловање, јер је у
Турској отпочео рат између претендената на султанов престо, он
је повукао читав низ државних потеза којима је учврстио поло-
жај српске деспотовине. Међу тим потезима – никако то не би
ваљало превидети – посебно место је заузимала разнородна и
вишесмерна културна политика: од реформе језика до препи-
сивања и превођења књига, од удомљавања избеглих песника,
музичара и сликара до изградње и осликавања манастира, српс-
ка деспотовина нам је завештала – и до нас је допрло кроз таму
турских векова – последњи сјај средњовековне духовне светлости
и први зрак јутарњег ренесансног руменила у српској култури.
У том духу – само са неупоредиво ниже цивилизацијске пре-
чаге, услед вековног ропства – настаје Милошева владавина: слабо
писмен, примитиван, натопљен оријенталним осећањем света и
моћи, крвник многих вредних људи, властохлепан и среброљубив,
књаз Милош је на сваки начин настојао да унапреди земљу којом
је владао. Не треба заборавити да је Слободан Јовановић писао
како је једини наш владар који је имао осмишљену економску по-
литику био неписмени књаз Милош. Да ли бисмо то могли казати
за наше садашње властодршце?
У чему је онда разлика између вољних и невољних заточника
туђинске власти у нашој историји? Ритам самопорицања – у мом
разумевању српских историјских токова – репрезентативно оли-
чавају две историјске формације: јањичарска у средњем веку и
комунистичка у новом веку. Оне припадају различитим време-
нима. Оне имају читав низ припремних стадијума у српској
историји: процес присилне и добровољне исламизације свакако
је предуслов за настајање јањичарског синдрома као историјског
понашања, као што је југословенска идеологија идеални поста-
мент за обликовање комунистичког синдрома у новијој српској
историји. Ниједан од ових предуслова није закономеран: било је
много праваца исламизације и југословенства који су заобилази-
ли саблазан јањичарског или комунистичког менталитета у на-
шој историјској егзистенцији. Али, у сваком од ових предусло-
ва постоје неопходни моменти који могу довести – као што су и
довели – до испољавања историјског ритма самопорицања.
Да је то тако, видимо ако се осврнемо – као што смо то учинили
и у историјским примерима средњег века – на недавне учеснике
и околности. У 1989. години, као години у којој се руши свет који
оличава Берлински зид, у часу када посмртна звона обележавају
испраћај комунистичког света у ропотарницу историје, у време
када – услед ових епохалних ритмова – подрхтавају темељи тито-
истичке Југославије, када се над српски народ надноси злокобна
историјска сенка, Добрица Ћосић – као некадашњи политички
комесар, као партијски повереник у културним пословима, као
вишедеценијски предводник антититоистичке опозиције у једно-
партијском систему – без имало зазора изјављује: “Поново да се
родим, поново да имам двадесет година, и са овим историјским
сазнањима и поразним исходима своје социјалистичке и парти-
занске идеологије, опет бих био партизан и ратовао бих против
четника и четништва.” Он, дакле, обнавља идеолошку поделу која
је премрежила јавну свест у пет деценија титоизма: он то чини у
часу када нестаје идеологије на којој је та јавна свест образована.
У исто време, у 1990. години, на оснивачком скупу ХДЗ-а, пре
било каквих избора, Фрањо Туђман – и партизан, и комунистички
генерал, и антититоистички опозиционар – износи своје програм-
ско опредељење, јер каже како НДХ није била само квислинш-
ка творевина него и израз историјских стремљења хрватског на-
рода. Он, дакле, унутар хрватског становишта успоставља мост
између две Хрватске: комунистичке и усташке.
Питање гласи: зашто Добрица Ћосић не може да каже оно што
је рекао Фрањо Туђман? Зато што у комунистичкој идеологији
има нечег непрелазног у односу на српску грађанску традицију,
чак и антифашистичку, што су четници свакако били, без обзира
на различите моменте и садржаје њихових историјских посту-
пака. У комунистичкој идеологији, истовремено, нема непрелаз-
ног момента када је реч о усташкој – безусловно фашистичкој и
расистичкој – хрватској традицији.
У часу када идеолошке разлике (комунистичка идеологија, ју-
гословенска идеологија) постану онемогућавајући моменат у на-
ционалном самопрепознавању (српско становиште), или кад се
државна посебност (Црна Гора) и културноисторијска посеб-
ност (Војводина) претварају у националне посебности, на делу
је дух самопорицања. Да би, међутим, тај дух постао историјски
вектор, неопходно је да се кристализује у симболичким формама
живота. Јер, тек тада се идеолошки свет психолошки и културно
протеже на историјски свет. Тада настају – у XX и XXI веку – нове
нације, језици и цркве. Како то изгледа? У Кнежевини Црној Гори
је – на попису 1909. године – било 90% Срба, да би на попису 1948.
године Срба било 1,87%. До тога није могло доћи спонтаним, него
насилним путем. Да би историјски процес, међутим, могао по-
стати неповратан, он је потом морао бити непрестано идеолошки
и културно надограђиван.
Тако настаје историјска формула самопорицања: све што је
српско – у прошлости, у култури, у трајању – треба свести на срби-
јанско, да би оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Се-
лимовић, Куленовић, Лубарда – временом престало да буде српско.