Нестанак Србије није само академска замисао

Све нам то показује да промена власти, лишена промене кул-
турне и политичке подлоге, не доноси никакву промену. Јер,
свака таква промена доноси уобичајену количину јавног и ин-
тимног разочарења, што снажи бесмртне речи Оријана Фалачи:
“Још једном ће победити Власт. Вечна власт која никад не умире,
која пада само да би опет изникла из властитог пепела, макар ве-
рујеш да си је срушио револуцијом или покољем који називају
револуцијом, а кад оно ево је опет, другачије боје и готово, овде
црно, тамо црвено, или жуто, или зелено, или љубичасто, а народ
прихвата или пати или се прилагођава.” Ова околност открива
занимљив парадокс унутар српске културе: нисмо успели да
створимо политичко јединство на идеји национале одбране, али
смо успели да га створимо на идеји националне издаје. То је чист
тријумф духа самопорицања.

На који начин бисмо могли да се одупремо његовим учинцима?
Свакако да би било неопходно комбиновање више различитих
начина. На шта је мислио Слободан Јовановић када је рекао да
ми немамо традицију пасивног отпора? Он је подразумевао от-
пор једном облику насиља које је различито од насиља које је
спроводила Османска империја. Сада се суочавамо са једним це-
ребралним насиљем које завршава крстарећим ракетама. Какво
је наше историјско искуство у тој врсти потчињености? Чине га
превасходно односи са Хабзбуршком монархијом. Ту традицију
пасивног отпора немамо развијену. И није случајно да ми, и кад
смо чињенично у праву, грешимо у процедури, грешимо у дра-
матургији, у егзистенцијалном саображавању са неизбежним.
Имајући и то у виду, предложио сам промену културне парадиг-
ме: да унутар српског становишта од одлучујућег значаја буде
поверење у културу. Српска култура – како сам написао – треба
да буде и култура разлике у односу на глобализам као идеологију
и култура учешћа у глобализацији као светско-историјском кре-
тању које је неизбежно.
Драгоцено искуство припада Србима северно од Саве и
Дунава. Они су се са том врстом лицемерја, вештине и насиља
носили веома дуго. То се види – у XVIII и XIX веку – како код
српских пречанских политичара (Светозар Милетић, Михаило
Полит Десанчић, Јаша Томић) и владика, тако и код научника
попут Милутина Миланковића. Њихово искуство на одлучујући
начин треба да усвојимо у разнородном српском културном об-
расцу. Ривалитет између два менталитета, два културна утицаја,
оног који је обликован јужно и оног који је обликован северно
од Саве и Дунава, јесте ривалитет који је беспредметан и кон-
трапродуктиван. Он је унутар истог народа. И унутар културе
која је полицентрична, као и српска историја. Али се културно-
историјско својство тог ривалитета, као и идеолошке разлике
на нашој политичкој позорници, постепено и с предумишљајем
претварају у чиниоце националне различитости.
Зашто је важно развити свест о тој неопходности културе па-
сивног отпора? Улазак у Европску унију могао би за српски народ
значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење
под жезлом хабзбуршког цара: обнављање југословенске конфи-
гурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска
инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неми-
новна. Морамо, дакле, заступати – на јавним позорницама – оно
што сматрамо да су истине о нашој традицији и култури, али
морамо то чинити у складу са нефер постављеним правилима
игре. Јер, сусрећемо се са противницима наших интереса. Инте-
реси су и објективне категорије, а нису нужно субјективне. И ми
у тој ствари морамо да овладамо правилима. То је сад један други
облик отпора од оног који је био делотворан у односу на Осман-
ску империју. Тај вид отпора подразумева да морамо непрекид-
но да радимо, непрекидно да се усавршавамо како бисмо могли
уопште постојати, морамо да се не предајемо, као што не смемо да
дођемо у ситуацију да подлегнемо зато што смо од унапред дис-
криминисани.
То је све више проблем наше деце, скоро да није више наш
проблем. Наша деца би могла видети да су у много чему способна
и компетентна, али да постоји нека невидљива препрека коју не
могу да прескоче. Могло би се десити да тек у таквом осведочењу
стигну до сазнања о којима сад говоримо. Као што многи наши
људи у туђини дођу у позицију да виде да им једноставно нешто
припада, али ипак из њима несаопштених разлога, они то не
добијају. И онда се јави тај горки талог искуства. Да би то можда
могло да буде избегнуто, српска култура би требало да их при-
преми за прави позив и подвиг. Шта је то? Прави позив и подвиг
је учинити ову земљу – у којој они ипак имају неке предности,
предности језика, предности средине, предности родитеља –
својом земљом. То је много егзистенцијално засићеније – и теже
(зато је то подвиг) – него трагати за неком земљом и неком кул-
туром која би тек требало да постане њихова култура. Јер, само
ову културу треба стварати, док се у другу културу превасходно
треба уклопити.

Отварајући нову рубрику Дух самопорицања (инспирисани Ва-
шом истоименом књигом) покушали смо да сачинимо преглед
феномена самопорицања код Срба кроз историју и анализу Ваше
књиге Дух самопорицања. Идући Вашим трагом, на крају смо
поређали Ваше предлоге, ставове и закључке из књиге, који би
могли послужити српској интелектуалној елити да утемељи
српско становиште у свести Срба и коначно сачини српски кул-
турни план. Како тумачите коинциденцију да су три професора
из српског расејања и један из матице, који сачињавају редакцију
часописа Људи говоре из Торонта, одлучили да покрену нову
рубрику са идентичним насловом као што га носи Ваша књига-
“Дух самопорицања”?
Захвалан сам вам на труду и пажњи које сте посветили мојој књи-
зи. Као што се понекад ствари боље виде ако се погледају из даљи-
не, тако и наши загранични сународници понекад боље уочавају
где се налази основни изазов наше националне егзистенције. Ваш
напор би могао бити схваћен као знак свести о неопходности про-
мене културне парадигме: неопходно је – како сам предложио у
својој књизи – да поверење у културу постане руководно начело
српске националне политике уместо традицијом завештаног и
изнуђеног поверења у силу. Осим тога, од значаја је осећање ин-
тегрализма српске културне и националне егзистенције: ако
глобализацијски токови подразумевају умрежавање на разли-
читим нивоима, шта нас спречава да идеју српског интегрализ-
ма учинимо делом свеопштег умрежавања? Није то могуће ни
одмах, нити у свему успешно. Али, делање може проистећи и из
уверења да његову сврху не можемо сагледати. Искуство побу-
њеног човека свакако је европско искуство које подразумева
претходно осведочавање у апсурд човекове егзистенције. Патос
побуне проистиче из претходне свести о апсурду: као одговор и
противкретање у односу на њу.
Идеолошки критичари моје књиге наглашавају како су ста-
вови у њој “анахрони”. Њима ништа не значи околност да су
сами ставови поткрепљени сродним ставовима у главним токо-
вима најразвијенијих европских култура. Иначе, не мислим да
је “анахроност” неког мишљења знак да је оно несагласно са ис-
тином: поготово са личним моралом. Ствар слободе – и нацио-
налне и културне слободе – била је често “анахрона” ствар: Ниче
је несавременост видео као знак једне надолазеће савремености.
Мимо свега тога, сматрам да треба остати на броду који су пацови
напустили на први знак олује. Дужност националне егзистенције
огледа се у верности хуманистичком – и националном – наслеђу
које јој завештано. Јер, човек – ма колико да је то анахроно – треба
да умре уз истине и искуства који су испунили његов живот.