Нестанак Србије није само академска замисао

Народ у Србији је сменио самопорицатељску власт жутих квази-
демократа, који су изнедрили глупаву паролу “Европа нема ал-
тернативу”, а изабрао ново-стару напредњачко-социјалистичку
власт, али остао је “дух самопорицања, најмрачнији покрет
српске културе и његова глупава парола Европа нема алтернати-
ву”. О чему се ту ради када за том истом идејом срљају и жуте и
црвене демократе не питајући народ коме, тобоже, служе?
Реч је о једном истоветном историјском ритму који омогућава да
промена власти не буде и промена режима. То значи да спољни
чиниоци – као налози западних сила – морају бити претворени у
унутрашње чиниоце, да би могли настати наизглед неусловљени
плодови мисли и чинова који се закономерно поклапају са запад-
ним интересима. Није довољно овладати земљом и народом, већ
је неопходно овладати колективним разумевањем света у колони-
зованој или окупираној земљи. Неопходна је, дакле, идеологија.
Трећи услов Немачке – да би се сагласила са одређивањем датума
у који ће Србија отпочети преговоре за приступање Европској
унији – гласи: неопходна је промена свести. Он делује као пре-
стилизовани трећи услов аустроугарског ултиматума из 1914.
године, у којем је записано да се српска влада мора обавезати “да
избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу на-
ставног особља тако и у погледу наставних средстава, све оно што
служи или би могло да послужи стварању пропаганде против
Аустро-Угарске.” Тај став није никаква случајност. Тако је Ролф
Дитер Клуге, професор универзитета и директор Славистичког
семинара Универзитета у Тибингену, предложио 1999. године
“да се српској деци забрани у школама учење српске националне
поезије.” Зашто се, дакле, константно понавља захтев за проме-
ном свести? Зато што само промена свести обезбеђује неповрат-
ни смисао насиљем устоличених чинова и мисли.
У томе је смисао пропагандног слогана Европа нема алтерна-
тиву. Тај слоган је кључна идеолошка окосница која има застра-
шујући смисао упркос несумњиво кловновским својствима ње-
ног најгрлатијег протагонисте. То је онај човек који је – као пред-
седник Србије 2010. године – изместио, у складу са некритичким
усвајањем овакве безусловности, одлучивање о Косову и Мето-
хији из Уједињених нација. Тако је отклоњено наше присуство
са места у којем је Србија могла рачунати на помоћ Русије и
Кине, као и на разумевање поштовања достојног броја других
држава. Где је, онда, смештена одлука о судбини не само Косова
и Метохије него и целе Србије? У Европску унију. Какав је рас-
поред сила у тој организацији? У њој Србија не може рачунати
ни на једну силу са одлучујућим утицајем. И шта још? Ни могући
приврженици наших молби не могу бити одвећ гласни и делатни,
јер – као чиниоци знатно слабије снаге од Немачке – ипак морају
превасходно бринути о својим интересима.
У сасвим конкретним условима предизборне кампање – у
априлу 2012. године – истинска вододелница није више између
власти и опозиције. С разлогом кажемо да је власт привилегована
у медијима, а да је опозиција потиснута. То је тачно, али није ту
вододелница. Јер, има опозиционих странака које запремају више
простора на јавној сцени од других опозиционих странака. То
није у вези са њиховом величином. Јер, јавна вододелница иде из-
међу странака које су за ЕУ – било да су владајуће или не – и страна-
ка које за то нису. И док и евроентузијасти, и евроопортунисти, и
еврофанатици имају привилегован простор за своје аргументе,
дотле они који су скептични према ЕУ немају простора за своје аргу-
менте. То значи да присуствујемо идеологизацији политичке воље.
Ако дајемо јавно идеолошко првенство једној политичкој ори-
јентацији, онда поново враћамо у јавност идеолошки дискурс. Та-
ко смо – у јеку предизборне кампање 2012. године – могли да про-
читамо у Политици, у чланку једног социолога, како је бити про-
тив ЕУ – срамота. То је – nota bene – написао човек који је профе-
сор универзитета. Он једну моралну категорију преноси на по-
литичку оријентацију. То је класичан облик идеологизације. Ако
је красти срамота, ако је лагати срамота, ако је чинити недостојна
дела срамота, ипак то нису политичке него моралне чињенице.
Јер, бити у политичком смислу чак и у заблуди није никаква
срамота. То је једноставно заблуда. (Подразумева се да је реч о
оријентацијама које искључују позивање на насиље.) Он, међутим,
каже да је евроскептичка политичка оријентација – срамота. Он,
дакле, јавно и једноставно идеолошки дискриминише станов-
ништво које се приклања таквом политичком мишљењу.
Управо је та идеологија у интелектуалцима добила своје ору-
ђе. Јер, то никад не могу да ураде ни прагматици нити полити-
чари. Политичари могу да поставе сцену и да обезбеде средства.
Али, сцену попуњавају интелектуалци. Интелектуалци скривају
политички садржај изборних тема, све теме које имају политич-
ки набој су склоњене, оне не постоје, делегитимизоване су, про-
глашене су или мање вредним или непостојећим. Тада су инте-
лектуалци заиста у прединтелектуалном стању свести: они не
виде чињенице какве јесу, оне не желе да се суоче са разлозима
због којих су чињенице такве, него настоје да погоде политичко
очекивање. Управо растућа идеологизација јавне свести повећава
могућност друштвених сукоба.
Каква памет и какав морал су могли условити овакав редос-
лед догађаја? Била је то организована и медијски привилегована
– до насилне јавне једнообразности развијена – мисао о томе како
Европа нема алтернативу. У њеној сенци су нам наметнути и
други злокобни садржаји: противуставни Статут Војводине или
скупштинска резолуција о Сребреници. Сви који би јој се про-
тивили били су што је могуће више потиснути са јавне позорни-
це, док су неки од њих веома често били подвргавани медијској
криминализацији. Тако је створена слика: они који се противе
некритичком усвајању пароле Европа нема алтернативу, без об-
зира какве доказе и чињенице да износе, могу бити или чудаци
и намћори, јуродиви следбеници теорије завере, или хулигани,
криминалци и разбојници.
То је институционално заковано у четворогодишњој владави-
ни пароле да Европа нема алтернативу. Тада је оглашен и наум
о неопходности промене српског културног обрасца. Будући да је
та промена неминовна, пошто нема алтернативу, сваки јавни улог
у корист колонијалне идеологизације има привилегован положај.
Јер, он води промени културног обрасца. Да ли је говор мржње
када Пешчаник назове председавајућег УН – “наопаким нацио-
налфашистичким умом”? Могло би се тако помислити, јер ништа
у његовом понашању не нуди оправдање за такво именовање:
његови поступци нам могу изгледати више или мање симпатич-
ни, више или мање користољубиви, више или мање оправдани
или сврсисходни, како кад и како коме, али никако нису – ни по
једном критеријуму – фашистички. Ако се, међутим, сетимо да
је он добио ту ознаку због тога што је омогућио да се „Марш на
Дрину“ изведе на светској позорници Уједињених нација, онда
ствари постају јасније. Јер, то извођење се не уклапа у задату про-
мену српског културног обрасца.
Како се догодило да је наше секуларно свештенство у длаку ис-
товетно реаговало као и босански глобални и локални медијски
тужиоци, који су ову свечану песму неистинито повезивали са
ратом на тлу титоистичке Југославије, док је чак и њујоршки
дневник знао да је „Марш на Дрину“ композиција посвећена од-
брамбеном рату Србије из 1914. године? Зато што наше секуларно
свештенство тежи продужавању и унапређивању титоистичког
наслеђа, јер у њему одлучујуће место заузима појам српске кри-
вице. Отуд је „Марш на Дрину“ постао знак за нечији ни мање
ни више него – фашизам. Под сумњом је, дакле, целокупна
српска историја: није ли не тако давно пала реч о неопходном
преиспитивању улоге и смисла Карађорђевог устанка? Неопход-
но је, дакле, испунити осећањем кривице сваку пору српске само-
свести и историјског трајања, ма колико да су удаљени од деве-
десетих година прошлог века, као што је неопходно обременити
сваког младог човека теретом идеологизоване кривице.
Овај идеолошки и политички пртљаг је кристализован у го-
динама неприкосновене владавине злог кловна, јадранског све-
тионичара и “лидера у региону”: посебно између 2010 и 2012.
године. У часу када нису само пропустили да се разрачунају са
овим идеолошким и политичким пртљагом, него су отворено
прионули уз његове налоге, садашњи носиоци власти избриса-
ли су сваку разлику између себе и својих претходника. Јер, они –
својим поступцима – оправдавају оно чиме тврде да су условљени.
Они претварају чинове својих претходника у прихватљиве или
изнуђене историјске трагове. Ако у историјској перспективи сви
ти чинови – и њихови, и претходника им – понесу одредницу на-
ционалне издаје, онда нема битних разлика, него су на делу само
разлике у интензитету код партијских протагониста истоветног
историјског кретања. Јер, заједно су зајемчили наставак ритма
самопорицања.